Datasets:

procesaur

/

Vikizvornik

like 0

1485

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%BD%D0%B0%D0%BC%20%D0%B8%20%D1%98%D0%B0%20%D0%BA%D0%B0%D0%BE%20%D0%B1%D0%BE%D0%B3%2C%20%D0%B4%D0%B0%20%D1%81%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BC%20%D0%BA%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%82%D0%B8

Знам и ја као бог, да смијем казати

<s>Један сељак имао неколико јаради, па слао за њима синчића од дешетак година.</s><s>Синчић се једном у паси баци каменом те једно јаре уврх главе и намртво убије.</s><s>Кад посље домаћин виђе јаре, рећи ће: - Бог зна шта му је било!</s><s>А дијете ће у себи: - Знам и ја као бог, да смијем казати.</s> <s>Погледај и Српска народна проза</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1493

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D1%88-%D0%A7%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA

Баш-Челик

<s>Беше један цар, и имађаше три сина и три ћерке.</s><s>Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре.</s><s>На смрти дозове синове и ћерке своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их.</s><s>"Подајте" рече "тако не били проклети." Потом цар умре.</s><s>Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа.</s><s>У двору се поплашише и стану од страха дрктати.</s><s>На један пут неко проговори "отворите, царевићи, врата".</s><s>На то вели најстарији син царев: "Не отварајте!" Средњи рече: "Не отварајте нипошто." Али најмлађи рече: "Ја ћу да отворим врата" па скочи и врата отвори.</s><s>Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара: "Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам." Вели најстарији брат: "Ја је не дам.</s><s>Како ћу је дати, кад не знам шта си и од куда си ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе." Средњи вели: "Ја не дам сестре ноћас да се води." Али најмлађи вели: "Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао?" па сестру увати за руку и дајући је рече: "Нека ти је сретна и честита!" Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха, сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан.</s><s>Како сване, они одмах стану гледати, да л' има какога год трага, куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа.</s><s>Друге ноћи у исто вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: "Отвор', царевићи, врата." Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити: "Дајте ђевојку средњу сестру, ми смо дошли да је просимо." Вели најстарији брат: "Ја је не дам." Средњи вели: "Ја не дам сестре наше." Али најмлађи вели: "Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао?" па узме сестру за руку и дајући је рече: "На, нека вам је сретна и честита!" И она сила с ђевојком отиде.</s><s>Сјутра дан како сване, отиду браћа око двора и даље, па траже трага да л' се штогођ знати може, куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати као да није ни долазила.</s><s>Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: "Отвори врата!" Цареви синови скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче: "Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру." Старији и средњи брат повичу: "Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати, куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју." На то рече брат најмлађи: "Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било." Па ђевојку за руку, говорећи: "На, води је, па нека ти је сретна и весела!" а она сила оног часа отиде с великом хуком.</s><s>Кад сјутра дан сване, браћа се врло забрину што се учини с њиховијем сестрама.</s><s>Пошто прође доста времена, стану се браћа један пут међу собом разговарати: "Мили Боже, да чуда великога? шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа, куд одоше и за кога се удадоше.</s><s>Најпослије један другоме рече: "Да идемо сестре наше потражити." И одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје.</s><s>Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше.</s><s>Кад се мрак увати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду законачили, па то и учине; дођу једном језеру па ту конак учине и седу вечерати.</s><s>Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат: "Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати." Тако они два млађи брата заспе а најстарији остане стражу чувати.</s><s>Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане, кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг.</s><s>У том сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио.</s><s>Он их пробуди а не каже им ништа, отале се подигну и стану путовати даље.</s><s>Кад се мрак почне приближавати, стану они једнако говорити да треба ђегођ близу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине; дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом почну да легну спавати.</s><s>Тада вели онај средњи брат: "Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу." Они два заспе а он остане да чува стражу.</s><s>Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети! аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро.</s><s>Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре.</s><s>Кад се сване, онда средњи брат повиче: "Устајте, браћо! свануло се" а они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи.</s><s>Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану Богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.</s><s>Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, "јер" веле "може бити, ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити" па тако ту и остану.</s><s>Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати.</s><s>Онда најмлађи брат рече: "Спавајте вас двоје, ноћас ћу ја стражу чувати", те такој оно двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше: прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па стане до саме ватре, ал' ето се помоли аждаха са три главе, па на браћу јуриши, да их сва три прождере.</s><s>Но најмлађи брат буде јуначка срца, не буди браћу своју, него срете аждаху па је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро.</s><s>Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила са свијем.</s><s>Онда он не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу, не би л' штогођ виђети могао, али нигдје ништа.</s><s>Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе у врх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи.</s><s>Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад на једанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи.</s><s>Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо.</s><s>Онда повиче: "Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно." Они га добро дочекају и реку му: "Бог ти помогао, кад си нам друг." Он одговори: "Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати." "Хе" веле "кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?" Одговори царевић: "Хоћу, штогођ ви радите, то ћу и ја радити." "Е вала, добро кад је тако, сједи" па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести.</s><s>Шњима и царевић једе, ама им очи завараје па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: "Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести." Отале пођу сви девет и царевић десети.</s><s>"Хајде" веле му "овдје има један град и у њему цар сједи, отале се ми ранимо већ има томе више година." Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: "хајде" веле "ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи: код себе, да се скинемо низ њу доле у град." Он се попење па онда рече њима: "Ја не знам што ћу, нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити." Један се од дивова испење, увати за врх од јеле и претури је у град а врх јој задржи код себе.</s><s>Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсјече главу, а див пане у град унутра, онда он рече: "Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим." Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њи све по врату, док све девет посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто!</s><s>Сам у себи помисли: баш су то све дивови изкоријенили и понијели! па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори, он отвори врата па уз кулу те у собу.</s><s>Кад тамо ал' има шта и виђети! соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никога до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава.</s><s>Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, кака је врло лијепа.</s><s>У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу па се издигне и у један пут ђевојку у чело међу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: "Да Бог да да се овај мој ножић неда ником извадити без моје руке," па онда похита да се натраг врати.</s><s>Пређе преко бедема, уз јелу се испење и низ јелу сиђе на земљу; кад дође у пећину ђе су дивови били, узме ватре па потрчи и дође браћи ђе их још застане да спавају.</s><s>Он ватру наложи, а сунце огране и сване се, онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље.</s><s>Истог дана наиђу на пут који води томе граду.</s><s>У томе је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао, што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао да му и ћерка једном не буде поједена, зато порани истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо по граду, кад на један пут види неке јеле онако читаве из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова баш онијех крвника градскијех а њима свијема главе посјечене.</s><s>Кад цар то види, јако се обрадује, а свијет се скупи и Бога стане молити за здравље онога који их је посјекао.</s><s>У исто вријеме дођоше и слуге из двора царскога и јаве цару, како је шћела змија да његову ћерку уједе.</s><s>Како то цар чује, одмах отиде у двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.</s> <s>Онда цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи: ко је дивове побио и змију прибо, нека дође да га цар обдари великијем даром и да му шћерку за жену даде; то се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи, да се главне механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари.</s><s>То се тако по царевој заповјести и учини, механе поставе на главне друмове и сваког путника питали би и за то казивали му.</s><s>Послије неког времена ови тројица царски синови тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити, шта је он јунаштва починио, па онда запита њих: а јесте ли и ви штогођ учинили до сад?</s><s>Онда отпочне најстарији брат говорити: "Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе", па извадивши и на сто их баци.</s><s>Кад то чу онај средњи брат, и он рече: "Ја сам кад сам чувао стражу на другом конаку посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од обје главе", па извади уши и њима их покаже.</s><s>Онај најмлађи ћути.</s><s>Поче га механџија питати: "Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо, јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?" Онда најмлађи отпоче да казива: "И ја сам нешто мало учинио кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја повадим сабљу и главе јој све три одсијечем: ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе." Томе се и сама браћа зачуде, а он настави казивати: "У томе се ватра угаси, а ја пођем да ватре потражим.</s><s>Тумарајући по планини нађем у једној пећини девет дивова", и тако им све по реду каже што је учинио, и сви се томе чуду зачудише.</s><s>Кад то механџија чује, брже потрчи и цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу.</s><s>Кад они изиђу пред цара, цар запита најмлађега царевића: "Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао?" "Јесам, честити царе." одговори најмлађи царевић.</s><s>Онда му цар даде своју шћер за жену, и допусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: "Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити", но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су пошли да сестре своје траже.</s> <s>Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царство.</s><s>Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше.</s> <s>Једном цар пође у лов, а њему каже: "Остани ти ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш" вели "да отвориш три четири одаје, тамо ћеш виђети да имаде и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер" вели "ако то учиниш, зло ћеш проћи." Онда цар оде, а зета остави код куће; овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам собе, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: "Ја сам много чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!" па и ту собу отвори, кад уђе унутра, има шта и виђети!</s><s>У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био, да се није могао никако мицати.</s><s>Пред њим је била једна чесма на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно.</s><s>Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем.</s><s>Чоек би хтио да воде пије, ама не може да довати.</s><s>Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: "Оди унутра код мене, заклињем те Богом живијем." Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: "Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај за цијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот." Царевић се промисли: шта има боље него да добијем два живота, па узме маштраву, и да му пуну воде, те овај попије.</s><s>Онда га царев син пита, како се ти зовеш, богати; по имену?" Овај одговори: "Ја се зовем Баш Челик." Царевић пође ка вратима а овај га стане молити.</s><s>"Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти поклонити и други живот." Царевић помисли: "Сад два живота да ми поклони, а трећи имам, то је чудо велико," па узме маштраву те му даде; а овај попије.</s><s>Царевић пође па почне да врата затвори, а Баш Челик рече: "О јуначе, поврати се код мене, кад си већ два добра учинио, учини и треће, даћу ти и трећи живот.</s><s>Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи." Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу.</s><s>Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш Челика држало.</s><s>А Баш Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме узме под крило цареву ћерку, жену његова избавитеља, и тако на једанпут ишчезне из очију.</s><s>Сад да видиш чуда; препане се царев син од цара! у том кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: "За што тако учини? јесам ли ти казао да не отвориш девету собу?" Царевић му одговори: "Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш Челика тражим и да повратим моју жену." Они цар га стане од тога одвраћати: "Немој" вели "да идеш ни пошто! ти не знаш ко је Баш Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш Челика уватио, него остани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога." Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња па пође у свијет тражити Баш Челика.</s><s>Путујући овако задуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док на један пут повиче једна ђевојка с чардака: "Е царевићу, одјаш, коња па оди у авлију." Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лице се љубе, а сестра њему говори: "Хајде, брате, са мном на чардак." Кад изиђу на чардак, онда царевић стане питати сестру своју, ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: "Ја сам се" вели "удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати, ако ти ништа не ћене учинити, ја ћу му казати за тебе.</s><s>Па тако и учини: брата и коња му сакрије.</s><s>Кад вече дође, змају зготове вечеру па га чекају, кад ето ти змајског цара!</s><s>Како долеће у двор, сав се двор засветли и заблиста!</s><s>Како уђе, одмах зове своју жену: "Жено" вели "овдје чоечја кост мирише, који имаде? казуј одмах." Она му рече: "Нема никога." а он вели: "То не може бити." Онда му жена одговори: "Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?" А змајски цар одговори: "Оног најстаријег и средњег би заклао па их пекао, а најмлађем не би ништа." Онда она вели: "Дошао је мој најмлађи брат а твој шурак." Кад цар чује, он повиче: "Дајте га." Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: "Добро дошао, шураче." "Боље тебе нашао, зете!" "Гдје си?" "Ево ме." Па му прича од краја до конца.</s><s>Онда му цар рече змајски: "Та куд идеш, Бога ти, прекојуче Баш Челик прође и пронесе твоју жену, ја га дочекам са седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити, прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући." Но царевић није хтио никако да га слуша, него сјутра дан наумио да пође, а кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га да у руке, и овако му рече: "Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ." Царевић узме перо те пође.</s><s>Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: "Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију." Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу.</s><s>Пошто сестра одведе коња у јарове а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: "За кога си се" вели "удала?" а она му одговори: "Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће до вече доћи; него да те добро ђегођ сакријем, јер он браћи мојој прети." Тако и учини и брата сакрије.</s><s>Кад дуго не прође ал' ето ти цара соколовског!</s><s>Како долеће, сва се кула заљуља од велике силе.</s><s>Одмах му поставе вечеру, но он како дође, проговори својој жени: "Овђе има човечја кост." Жена говори: "Нема, чоече", па по дугом разговору она му вели: "Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?" Цар вели: "Ја би најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не би ништа." Онда му она за брата каже.</s><s>Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе.</s><s>"Добро дошао, шураче." вели соколовски цар.</s><s>"Боље тебе нашао, зете!" одговори њему царевић, па одмах седну вечерати.</s><s>Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори, да тражи Баш Челика, и све му редом прича.</s><s>Али цар га стане сјетовати: "Немој" вели "даље да идеш, ја ћу ти за Баш Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо! а ти да њему један нешто учиниш!</s><s>Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хоћеш." Али царев син вели: "Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш Челика да тражим", а сам у себи мисли: зашто не би, кад имам још три живота!</s><s>Кад соколовски цар већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му га даде говорећи: "На ти" вели "то моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали, а ја ћу ти онда доћи с мојом силом у помоћ." Онда царевић узме перце па пође тражити Баш Челика.</s><s>Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: "Одјаши коња па ходи у авлију." Царевић сврата коња па управо у авлију, кад тамо ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове.</s><s>Брат је пита: "За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?" Она му одговори: "Мој је чоек цар орлујски за њега сам се удала." Кад цар дође у вече кући, жена га дочека а он ни речи, него вели: "Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах!" Она му одговори: "Није нико", па почну вечерати.</s><s>Онда му жена вели: "Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу?" Цар јој рече: "Ја би најстаријег ти и средњег брата убио, а најмлађег не би; њему би и у помоћ свакад притекао, кад би могао." Онда она цару каже: "Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види." Онда цар заповједи да га предањ доведу, дочека га на ноге па се шњиме пољуби и рече му: "Добро дошао, шуро!" А тај њему одговори: "Боље тебе нашао, зете!" Па одмах сједну вечерати.</s><s>За вечером се разговарају о свачему, и напосљетку царевић каже да иде Баш Челика да тражи.</s><s>Кад то зачу цар орлујски, стане га одвраћати говорећи му: "Прођи се ти, шуро, тога ђавољег врага, и не иди тијем путем, него остани овдје код мене, бићеш свега задовољан." Али царев син то не слуша, него сјутра дан како сване опреми се и пође даље тражити Баш Челика.</s><s>Онда цар орлујски кад види да га одвратити не може, извади једно перце па га даде шури, "на" вели "шуро, кад ти буде невоља, ти укреши ватру па га запали, ја ћу ти онда с мојијем орловима одмах у помоћ доћи." Царевић узме перце и пође тражити Баш Челика.</s><s>Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље најпослије нађе своју жену у једној пећини.</s><s>Жена како га види, зачуди се па му рече: "За Бога, чојче, од куд ти овдје?" А он јој све по истини каже, и вели: "Бјежи, жено, да бјежимо!" Но она му на то одговори: "Куд ћеш, кад ће нас Баш Челик стићи одмах, па ће" вели "тебе погубити а мене вратити.</s><s>Царевић знајући да има још "три вјекова да живи, наговори жену да бјеже, па тако и учине.</s><s>Но кад они почну бјегати, Баш Челик то дозна па брже потрчи и царевића стигне па повиче: "Е царевићу, зар ти украде жену", па му жену отме и каже: "Ја ти сад живот праштам, јер знам да сам ти казао, да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути." Пошто то рече Баш Челик, одведе жену са собом, а царевић опет остане сам не знајући што ће.</s><s>Најпослије се ријеши да на ново иде за жену своју.</s><s>Кад дође близу оне пећине, улучи прилику кад Баш Челик буде отишао, па жену опет поведе са собом да бјеже.</s><s>Но Баш Челик одмах то дозна, па потрчи и царевића стигне па повади стријелу и повиче: "Волиш ли" вели "да те устријелим или да те сабљом посијечем?" Царевић стане се молити, и Баш Челик му рече: "Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену враташ, јер нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити." Пошто то рече, узме жену па је одведе, а царевић опет остане сам мислећи све једнако, како би жену своју избавио.</s><s>Најпослије сам себи каже: "А што би се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један што ми је он поклонио, а један мој?" па закључи да се сјутра жени поврати, кад Баш Челика није било код ње: "Хајде" вели "да идемо бјежати." Она га разбијаше да им није вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен примора је, па почну бјежати, а Баш Челик брзо их стигне па повиче: "Чекај, ја ти више не праштам!" Царевић се препане и почне га молити да му опрости, али Баш Челик рече му: "Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три вијека? ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је Бог дао да изгубиш." Царевић видећи да против ове силе не може ништа, пође кући, но једнако мишљаше како би жену своју Баш Челику отео, док му на једанпут падне на ум, што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао.</s><s>Онда рече сам себи: "Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу," па се одмах дигне и опет се врати оној пећини, ђе Баш Челик држаше жену његову, и кад из далека види да Баш Челик некуд оде, јави се жени, а она се зачуди и препане па му рече: "Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живљети, те си се вратио по мене!" Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ћеду му доћи у помоћ, ако му буде до невоље, "па за то сам" вели "још једаред дошао по тебе; хајде одмах да бјежимо" и тако и учине и почну бјежати, али Баш Челик то одмах дозна па из далека повиче: "Стани, царевићу, нијеси утекао!" А царевић кад види Баш Челика, повади она сва три пера и кресиво, па стане кресати док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док је запалио Баш Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расјече.</s><s>У исти час ето ти чуда!</s><s>Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски с орловима, па се с Баш Челиком страшно побију и много се крви пролије, али Баш Челик опет уграби жену и утече.</s><s>Онда три цара стану свога мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде донијети.</s><s>Један вели: "Ја могу за по сахата;" други вели: "Ја могу за један четврт сахата;" трећи вели: "Ја могу за девет тренутака." Онда цареви повичу овоме: "А сад ти, змаје, брже похитај", овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана.</s><s>Цареви узму воду, поспу водом по онијем ранама, куд је царевић расјечен био, кад поспу, ране се саставе, и царевић скочи на ноге те оживи.</s><s>Онда га цареви сјетују: "Иди сад кући, кад си се смрти избавио." Царевић њима вели да ће јошт једанпут да иде срећу покушати и жену ма на кој начин украсти.</s><s>Цареви, зетови његови, веле му: "Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од Бога.</s><s>Али царевић неће за то да чује.</s><s>Онда му цареви реку: "Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш Челика, ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо." Онда царевић оде кришом и дође жени, па је научи да куша Баш Челика ђе му је јунаштво, па се врати натраг.</s><s>Кад Баш Челик кући дође, жена га стане питати: "Бога ти, ђе је то твоје јунаштво?" Баш Челик јој рече: "Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој." Онда се жена стане молити спрам сабље Богу.</s><s>Баш Челик кад то види, удари у смјех па рече: "О луда жено! није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели" а она се онда окрене Богу молити спрам стријеле, а Баш Челик јој рече: "О жено, добро ли те неки учи да ме кушаш, ђе је моје јунаштво! ја би рекао да је жив твој чоек, па он те учи." а она се почне клети да је нико не учи, јер и нема ко.</s><s>Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш Челика, ђе му је јунаштво, а чоек јој одговори: "Кушај га опет" па оде.</s><s>Кад Баш Челик дође, жена га стане опет питати, ђе му је јунаштво.</s><s>Онда јој Баш Челик одговори: "Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем, ђе је моје јунаштво," па онда стане казивати: "Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица неда лако ухватити: она се може претворши у разне начине." Сјутра дан кад Баш Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже.</s><s>Онда царевић отиде управо зетовима, а они га једва дочекају да чују, ђе је Баш Челиково јунаштво, па се одмах дигну и са царевићем отиду.</s><s>Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побегне у једно језеро које је било у сред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају, онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом!</s><s>Она брже онда претвори се опет у лисицу и стане по земљи бјежати, али ту је орлови дочекају и остала војска, па је салете и ухвате.</s><s>Онда цареви заповеде те се лисица распори и срце извади па наложе ватру, срце распоре, из срца тицу изваде и у ватру баце, како тица изгори Баш Челик погине.</s><s>Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући.</poem></s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 185–205.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1494

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%8B%D0%B5%D0%BB%D0%B0

Ћела

<s>Био један цар па имао три кћери.</s><s>Две старије уда за царске синове, а на најмлађој науми да остави царство, јер је била најлепша.</s><s>У тога цара био је један слуга којега су звали Ћела, јер је био ћелав.</s><s>Тај слуга ништа друго није радио, него само по башчи што је требало, али му је башча тако била урађена као да је у њој радило десет људи, и сви су се томе чудили.</s><s>Царева је кћи често гледала с пенџера у башчу и говорила у себи: "Боже мој, каква је то лепа башча и како је урађена, а ради је само један човек, па још да је какав, него мали као шушица!" Једно јутро царева кћи гледајући тако с пенџера и чудећи се, опази Ћелу у башчи па му проговори: "За Бога, Ћело, како можеш ти сам толику башчу тако лепо радити и држати?" А он јој одговори: "Госпођо девојко! ако си рада знати, порани побоље па ћеш видети." Друго јутро царева кћи урани врло рано, и стане да гледа у башчу нејављајући ни оцу ни матери, кад али Ћели дошао змајевит коњ и донео му госпоско одело и оружје, и довео уза се троје четворо чељади те раде башчу, а Ћела се обукао у оно одело, те постао са свим други: није више ни ћелав него леп момак што може бити, па узјахао на онога коња, те се шеће по башчи, а коњ да се помами под њим: све му варнице из ноздрва севају.</s><s>Она како види Ћелу, загледа се у њега, али није хтела за дуго никоме казати.</s><s>Кад многи просци стану долазити и просити је, она најпосле каже да не ће ни за кога него за Ћелу.</s><s>Цар и царица кад то чују, стану је ружити и хулити: "Како би ти за слугу пошла, па још да је какав, него Ћела.</s><s>Хоћеш да нам срамотиш царство." Али она то не хтедне ни слушати, него рече: "Или за њега или ни за кога." Кад отац види да ништа не помаже, обуче је у простачко одело и начини је као пуку простакињу, те је уда за Ћелу, па им да иза града мало земље, а Ћела онде начини башчу и у њој колебу, и стане живети с царевом кћери као сваки башчован, носећи зелен у град и тако по штогод заслужујући.</s><s>Али кад је год хтео, могао се претворити у најлепшега човека, само је требало да звизне, па би одмах дотрчао змајевит коњ и донео госпоско одело и оружје.</s><s>Тако је трајало за неко време, али на један пут ударе непријатељи на Ћелинога таста са две стране, да није знао куда пре.</s><s>Онда рече у себи цар: "Оне две кћери што сам удао за царске синове, имам сад од њих помоћ, а ову од које сам се највише надао, дадох за рђу." И тако цар у великој бризи изда заповест, да свако иде на војску штогод може сабљу пасати.</s><s>Ишле су војске све једна за другом пред непријатеља, а гласови цару једнако несретни долазе да војска пропада.</s><s>Најпосле подигне се цар сам собом да види, како је тамо.</s><s>За њим пође и мало и велико, а с њим и Ћела на једном коњичку.</s><s>Сви су се Ћели подсмевали говорећи: "Сад ће добро бити, иде Ћела, он ће непријатеља потрти и умирити." Кад дођу тамо, стану у логор, а и Ћела за себе шатор начини, и остану онде три дана на миру.</s><s>А четврти дан започне се бој.</s><s>Сад Ћела звизне, а коњ змајевити обри се пред њим.</s><s>Ћела одмах обуче оне госпоске хаљине што му је коњ донео, припаше сабљу па уседне на коња и одмах улети у бој.</s><s>Како он улети у бој, сва се непријатељска војска узбуни: не зна се или више он сече или му више коњ тлачи.</s><s>И тако за тили час војска непријатељска прсне и разбегне се куд које.</s><s>Одмах дође глас цару под шатор да је у његовој војсци био јунак који је непријатеља побио и да непријатељ иште мир.</s><s>Цар одмах заповеди да тај јунак дође предањ и да иште што хоће да га дарује.</s><s>Ови први гласници још и не оду да траже онога јунака, а то дођу други и кажу да је то његов Ћела.</s><s>Цар се удиви кад то чује, и није хтео веровати: "Кад би он био, он би дошао к мени." А Ћела му поручи: "Кад пођемо кући, напоред ћу с њим јахати." Кад се после тога учини мир и пођу натраг.</s><s>Ћела савије свој шатор и оно мало пртљага, и метне на свога коњичка, па онда звизне а коњ се змајевит обри пред њим.</s><s>Он обуче госпоско одело и уседне на змајевита коња па пође с царем напоред да га сви виде да је он.</s><s>Кад цар види да је он, од радости се заплаче и тако у радости дођу кући и онде цар још за живота свога преда Ћели царство, те Ћела постане цар.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 205–207.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1495

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D0%B2%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D0%B5%D0%BD%20%D1%87%D0%BE%D0%B2%D1%98%D0%B5%D0%BA

Гвозден човјек

<s>Био један цар, па имао три сина.</s><s>Кад му синови дорасту до женидбе, онда им он заповеди да се попне сваки на кулу, па да с куле застрели: где кога падне стрела, оданде ће му довести девојку.</s><s>Синови послушају оца, па кад застреле старија двојица, стреле им падну у два града; а кад најмлађи застрели, његова се стрела изгуби, па је стану тражити ма све стране, и никако да је нађу; најпосле нагазе на некаку бунарину, кад тамо – у бунарини једна велика жаба, и код жабе стрела најмлађега царева сина.</s><s>Брже боље јаве цару како су нашли стрелу, а цар, кад чује, одмах доведе девојке из она два града за два старија сина, а за најмлађега донесе ону жабу, па их венча и учини велико весеље.</s><s>Кад буде време, сведу младенце, старија два брата сведу с њиховим девојкама. а најмлађега са жабом.</s><s>Пошто их сведу, али из оне жабе изиђе красна девојка, што је нигде у царству нема, само жабља кожа остане на земљи, а кад буде ујутру, девојка опет уђе у жабљу кожу, и тако све дањом жаба а ноћом девојка.</s><s>После неколико дана запита га мати: "За Бога, синко, како ти је с оним гадом?" А он јој каже: "Е моја мати, да ти видиш каква је то лепота, извуче се из оне кошуљице, па је онда девојка што је нигде под небом нема." Онда му рече мати: "За Бога сине, па да је опростимо.</s><s>Довече укради кошуљицу па метни на пенџер, а ја ћу је полако узети с пенџера па ћу је бацити у пећ нека изгори." Он послуша матер; кад буде у вече, и од жабе изиђе девојка, он јој украде кошуљицу, па метне на пенџер, а мати дође па је узме и баци у пећ, те изгори.</s><s>Кад пред зору устане девојка па стане тражити кошуљицу да се претвори жаба, али кошуљице нема, и тако она остане девојка.</s><s>Кад ујутру сване, изиђе она на поље, кад је виде, сви се зачуде: не могу да се нагледе таке лепоте.</s><s>Кад дође прва недеља, отиде царица са својим снахама у цркву; кад изиђу из цркве, сав народ стао па гледи каква је то лепота; за царицу нико ни мукает.</s><s>Онда почне злобити царица најмлађој снаси својој, па како отиде у двор, одмах рече цару: "Ја не ћу с тобом хлеба јести, ако тога најмлађега сина не истераш из двора." Цар је стане блажити, и једва је мало умири.</s><s>Кад дође недеља, опет царица отиде са својим снахама у цркву; па кад изиђе из цркве, сав народ стао па гледа најмлађу цареву снаху, и чуди се такој лепоти.</s><s>Онда царица како отиде кући, одмах на цара: "Или он из двора, или ја.</s><s>Кад цар види да се нема куд ни камо, дозове најмлађега сина, па му рече: "Синко! ја чујем да се ти хвалиш да можеш једним рупњаком проје сто браваца нахранити." Он се сиромах стане крстити говорећи, да он то није никад ни помислио.</s><s>Али цар ни пет ни девет него: "Ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде плачући к жени својој, а она га запита што плаче, а он јој каже све шта је и како је.</s><s>Онда му она рече: "Не бој се ништа, иди на ону бунарину, где сте мене нашли, па се наднеси над њу па вичи: "Шура, шура." Он ће се одазвати па ће те питати шта ћеш, а ти му кажи све шта ти је отац казао." Он послуша жену своју, отиде на бунарину па стане викати: "Шура, шура." А шура се одзове из бунарине: "Шта ћеш?" а он му се потужи како хоће отац да га погуби, ако једним рупњаком проје сто браваца не нахрани.</s><s>Онда му шура рече: "Почекај мало," па му избаци једнога свињара па му рече: "Ти само један рупњак извади из амбара, па се онда не старај, свињар ће вући колико год устреба, а нико га не ће видети." Царев син узме свињара, па с њим кући.</s><s>Кад дође кући, а свиње гладне циче по двору, чекају да им се да јести, и сав двор изишао да види шта ће бити.</s><s>Онда најмлађи царев син отвори амбар па изнесе један рупњак проје, те успе свињама; свиње једу а онај свињар једнако досипа, а нико га не види.</s><s>Цар остане чудећи се, где се наситише сто браваца од једнога рупњака проје.</s><s>Онај свињар после отиде својим путем.</s> <s>После неког времена опет цар дозове најмлађега својег сина, па му рече: "Ја чујем, где се ти хвалиш да можеш напојити сто волова једним каблом воде." Он се сиромах упропасти и стане се одговарати, да то није никад ни помислио.</s><s>Али му се цар не дадне много одговарати, него му рече: "Ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде кући плачући, а жена кад га види где плаче, запита га што плаче, а он јој приповеди како га на ново отац беди.</s><s>Онда му она рече: "Иди опет на ону бунарину па вичи: "Шура, шура," а он ће се срдити и рећи ће ти: "Аратос ти и такога зета," а ти му кажи: "Невоља ме тера," па му приповеди све шта је и како.</s><s>Он послуша жену своју, отиде на бунарину, и стане викати: "Шура, шура!" а шура му се срдито одзове: "Аратос ти и такога зета, шта ћеш опет?" А он му одговори: "Шура, невоља ме тера, отац ми заповедио да једним каблом воде сто волова напојим " Онда му шура рече: "Почекај мало." Те му избаци једнога говедара, па му рече: "Ти само један кабао извуци из бунара, па успи у валов, после немај бриге, овај ће говедар вући колико год устреба, а нико га не ће видети." Он захвали шури, па узме говедара, па с њим кући; кад тамо, а волови дрежде око валова, чекају да им се да вода, и сав двор изишао да види шта ће бити.</s><s>Онда најмлађи царев син извуче кабао воде, па успе воловима у валов: волови пију, а онај говедар једнако долива, а нико га не види.</s><s>Цар остане чудећи се, где се напоји сто волова од једнога кабла воде.</s><s>Онај говедар после отиде сам својим путем.</s> <s>После некога времена опет дозове цар најмлађега сина, па му рече: "Ја чујем да се ти хвалиш да можеш довести гвоздена човека." Он се сиромах стане одговарати, да то није никад ни помислио, али цар: "Ни речи више; него ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде к жени својој плачући, а жена кад види где плаче, пита га: "Што плачеш?" А он јој каже шта је и како.</s><s>Онда му она рече: "Иди опет на бунар, па вичи: "Шура, шура," он ће се одазвати и срдиће се па ће ти рећи: "Аратос и такога зета." Али ти му кажи: "За Бога! невоља ме тера!" па му приповеди све редом." Он послуша жену, отиде на бунар, па стане викати: "Шура, шура!" Он се срдито одзове: "Аратос и такога зета, шта ћеш опет?" А он му одговори: "За Бога, шура, невоља ме тера; иште отац да му донесем гвоздена човека, да се с њиме разговара." Онда му шура одговори: "Почекај мало; сад ћу ја изаћи, али се немој препадати ни стравити." Кад мало час, али ето ти гвоздена човека.</s><s>Велики је, страшан је! вуче буџу за собом, све оре земљу, иде за њим бразда као да осам волова оре.</s><s>Кад цар издалека угледа где иде гвозден човек, он се поплаши, те затвори дворове, па побегне на горње чардаке, и затвори се.</s><s>Кад дође гвозден човек, стане лепо на вратима лупати да му отворе, а кад види да нико не отвора, он бубне песницом у врата, а врата се одмах на двоје распадну, тако отвори редом сва врата и дође пред цара.</s><s>Кад дође пред цара, запита га: "Шта си ме звао?" А цар ћути као нем.</s><s>"Та шта ти имаш са мном." рече гвозден човек, па га зврцне у чело, а цар одмах душу испусти.</s><s>Онда гвозден човек узме зета свога па га постави за цара, и тако је најмлађи син са својом женом царовао до свога века.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 208–212.</s><s>Напомена: У оригиналу је назив приповетке одштампан као Гозден човјек.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1497

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D1%81%D0%BD%D0%B0%D1%85%D0%B0%20%D0%BE%D0%B2%D1%86%D0%B0

Царичина снаха овца

<s>Бијаше некаква зла царица, која многе људе и жене с овога свијета смицаше да се никада није нико могао досјетити, и немаше друго никога него једнога једиктога сина којега мишљаше наком себе за цара оставити.</s><s>Кад дође вријеме да царица жени сина, рече му: "Ја сам нашла за тебе ђевојку сјеновиту, која ће ти крилате јунаке рађати, и ако ову не узмеш што сам ти ја нашла, пази се што ће ти се догодити." Син јој на то одговори да јој захваљује на свима ђевојкама од свијета и на свима крилатијем синовима, јер је већ нашао ђевојку, и да ће је на срамоту материну вјенчати, већ ниједну, макар се никада и не оженио.</s><s>Пошто царица ово чу ражљути се и запријети му говорећи: "Ела, ако ти баста." Царев син матери за инат ожени се и зовне вилу за кума и змаја за старога свата, те с ђевојком дома, говорећи својој жени да се од његове матере чува и крије, да је ненадно чудо не снађе "јер је вели "она некака жена удесне руке тако да су моја сва браћа и сестре па и сам отац на пречац помрли, или их је она потровала или замађијала." Прође неколико времена и царица не види своје снахе, и колико је гођ настајала да је види, ништа није могла учинити, док једно јутро несрећом пође јој муж у лов, и залуду затвори врата од камаре ђе му је невјеста спавала; јер царица обазна да је он отишао у лов, те некакијем штапом такне у вратнице те врата једанак бупише на тле.</s><s>Препаде се сирота невјеста, скочи у сусрет свекрви, и пане пред њом на гола кољена као да јој се умоли и опроштење иште.</s><s>А она је подиже говорећи: "Не бој се, мој синко, ја нијесам за друго дошла него да те дарујем као поправ своје дијете." Ово изрекавши извади један прстен и ухвати снаху за руку, пак мећући јој ови прстен на прст проњуњори неколико ријечи, а она њу у руку по закону пољуби и захвали на прстену.</s><s>Царица отиде с те стопе, а снаха јој гледајући и премећући они прстен, какога још у своме вијеку није виђела, тако је био лијеп, мало за тијем претвори се у овцу и там амо кроз камару стане блејати.</s><s>Царица је имала негђе потајно некаку велику аждају, и кад би кога очарала овијем прстеном, и пошто би се прометнуо у овцу, повела би овој неситој аждаји и теке се враћаше да ухвати и поведе снаху, приспије у толико и њен син из лова те једанак се нађу на вратима од камаре.</s><s>Кад га жалосна жена види, почне около њега и узањ скакати и блејати да се и сам царичин син зачуди, и не могаше да проговори ријечи, крстећи се од чуда, и најпослије матер запита: "Откуд ова овца овђен?" "Камо ми жена?" Она се смете не знајући му шта одговорити, него то толико да ништа не зна, и закуне се ње проклетом душом.</s><s>Видећи царев син да му жене нема, а ова овца мимо икаке овце ђе непрестано њега у очи гледа, около нога му се увија и непрестано блеји, стави се да је замађијана, те он од жалости да сам себе убије и тражећи нож кроз камару, види они удесни прстен у камари, и пружи руку да га узме, а овца на њега скочи и не да му га узети, него на њега насрће да му оба ока избије.</s><s>Сјети се он злу, те узме овцу, па с њом у гору тражећи и зовући куму вилу, док је некако дозове, па кад се састану, каже јој он све како је и што је, а вила му одговори: "Она ти је затрављена и замађијана, ма ја прије него се договорим са својијем братимом змајем, ни шта ти не умијем рећи." Онда ти вила некуда полеће и доведе змаја.</s><s>Кад се сви састадоше и змају казаше све потанко, циче змај да се сва гора устресе, и рече цареву сину: "Ако желиш да опет твоја жена остане кака је и била, треба да двије душе изгубимо." "Које?" упита царев син.</s><s>"Твоју и моју мајку", одговори змај, а змајева мајка била је она аждаја у царице.</s><s>Царев син на то пристане, али вила рече им: "Не тако, ако су вам мајке душу изгубиле, немојте ви; него хајде ти змају закуми матер аждају, да више не прождире Божјих душа, а ја ћу куму царицу, да се већ окани злочинити." И тако пођу сви дома, закуме у три пута аждају, а три пута царицу, и оне им се закуну да не ће, те царица извади други прстен, даде овци, а овца проврже се опет каква је и била.</s><s>И Бог ми те веселио!</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 214–217.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1498

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D1%83%D0%BC%20%D1%80%D0%B8%D0%B1%D0%B0

Кум риба

<s>Некаквоме чоеку умираху ђеца: нека једва крст дочекају а нека ни петнаест дана.</s><s>Свуда је на пророчице ходио и на пророке књигу отварао, али ништа фајдисало није, док некаква пророчица сјетује овога чоека и даде му некакав запис говорећи: " Узми ови запис и стави га твојој жени да га носи о грлу, ма немој да шњиме изван куће изађе.</s><s>Она ће ти останути тешка, и када дође вријеме да роди, не зови друге бабице да дијете обаби него мене." Чоек узме запис и да га жени да га носи казавши јој, како му је пророчица рекла, те она те исте године остане тешка.</s><s>Али несрећом испред самога рођења пође негђе изван куће и заборави снимити с грла они запис, и не би се ни тадар досјетила, него јој дође некаква мука у дроб, те она трчи дома и теке дође, изби дијете мушко мртво и лаком главом не даде.</s><s>Досјети се сиромашица жена, али сврх свијех јада не казује мужу да не буде више трлабуке.</s><s>Кад чује муж за несрећу, стане лелекати колико да је главом погинуо, па одмах опет к оној пророчици, а она када дође, сјети се што је, али ништа мужу нешће казивати, него опет жену му покара и сјетује да посан сега бољи опаз има.</s><s>По том жена мало је кад изван куће и излазила, а ако је кад и изљегла, остављала је запис дома, те опет остане тешка; и када дође вријеме од рођења, пошљу за ову пророчицу да дијете баби.</s><s>Кад ли ево роди сина у крвавој кошуљици.</s><s>Кад пророчица види, сјети се да је вједогоња, па сутуке ради изнесе дијете на двор од куће и завика иза свега гласа: "Чуј пуче и народе! роди вучица вука, свему свијету на знање а ђетету на здравље." Обесели се отац и хоћаше у пут да се дијете крсти бојећи се смрти, али му не даде пророчица говорећи: "Не, ја знам што ћу чинити, ако желиш да ти дијете здраво остане и дуго живи." На то узме дијете, повије га, и објеси му драги камен о врату и на један листић карте запише: "Прими куме Бога и светог Јована а дар узми", па изнесе дијете и остави на раскрсницу близу некаке ријеке, и отолен дома у оној га чоека.</s><s>Дијете само а зар и гладно, стане плакати, а било рано, те се нико онуда не намјери, док у оној ријеци зачује некаква велика риба, те она на суво, и по гласу набрбље оно дијете, и теке што зинула бјеше да га прождере, засја се они драги камен, те она да види шта је, кад ли – види и они запис ђетету на прсима, па се устегне на се, и ухвати дијете у чељусти те шњиме очиној кући.</s><s>Они код куће опазе издалека рибу, ђе дијете у зубима носи, и ђе риба вриском трчи, а дијете пишти и цичи, те сви у плач и у вриску, а пророчица их стане тешити и говорити да се не боје, јере је то сјен ђетета, и изтрчи на сусрет риби и дијете прими.</s><s>По том зовну попа да дијете крсти по закону, а за кума ону исту рибу.</s><s>Кад сврши поп крштење, крену сви дома да пију и на честито, а кума риба нешће, него узе они драги камен, и отолен као најбржа тица полеће и остани се у сиње море, и ништа не рече друго, него: "С Богом, куме! кад ја из мора опет изишао, тадар и ти умръо!." Ово је дијете живљело Бог зна колико и докле, и кад је већ под старост хтио да умре, покаже му се опет она иста риба, и тек што се шњиме опрости, он умре, а рибе нестане с те стопе да нико ко се ту намјерио, не виђе куђ се ђеде и што се од ње учини.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 212–214.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1499

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D1%86%D0%B0%20%D0%B4%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%B0

Тица дјевојка

<s>Имао некакав краљ јединка сина.</s><s>Кад му већ за женидбу приспије, отправи га по свијету да тражи за себе ђевојку.</s><s>Краљев син пође, и цијели свијет обишавши не може наћи за себе ђевојке.</s><s>Пошто виђе да не може наћи наком толико силнога трошка и времена науми да сам себе убије, и мислећи како крене уз једно брдо да се с њега баци стрмоглав да му се ни стрва не би знало.</s><s>Кад изиђе на брдо, попне се на један велики станац камен, и тек да се баци низањ, зачује један глас ђе му говори: "Не, не, човјече! за триста шездесет и пет који су у години!" Он се устегне и не видећи никога упита: "Који си ти што са мном збориш? да се видимо, пак кад чујеш јаде моје. не ћеш ми сметати да себе не самодавим." На то му се укаже некакав човјек вас сијед као овца, и рече му: "Ја знам што је тебе, него ме чуј: видиш ли оно онамо (показујући прстом) велико брдо?" Он му одговори: "Видим." "А видиш ли оно силно мраморје поврх њега?" "Видим." "Е добро" рече старац; "наврх онога брда има једна баба златнијех коса ђе дан и ноћ на једном мјесту сједи и у скуту држи једну тицу; ко је ову тицу кадар добавити, он ће најсретнији човјек на овом свијету бити; него пази добро; ти треба ову бабу, ако ти баста, прво него те види за косе да ухватиш, а ако она тебе прво види него ти њу за косе ухватиш, окаменићеш се на оно мјесто и у они час, као што се догодило од свијех онијех младића што видиш онамо дупке окамењене, рекао би човјек да је мраморје." Чујући ове ријечи краљев син рече у себи: "Мени је све једно, идем онамо, па ако ми реуши да је за косе ухватим, добро сам; ако ли не, свакојако сам наумио животу своме кидисати." Те он онамо на оно друго брдо.</s><s>Дошавши већ близу бабе пође јој с плећи те шумке пут ње, и његовом срећом баба се с оном тицом играше и према сунцу бискаше, а он полако те бабу за косе.</s><s>Врисне баба да се све брдо од јакоте почне дрмати као кад је највећи потрес, али краљев син држи и не пушта.</s><s>Ондар му баба рече: "Шта хоћеш од мене?" Он јој одговори: "Да ми даш ту тицу са скута и да поврнеш све ове хришћанске душе." Она на то пристане, да му тицу и пусти из уста некакав вјетар плаветан и задуну пут онијех окамењенијех људи, те сви на једанак оживјеше.</s><s>Краљев син дохвативши ове се тице почне да је љуби од милине, и љубећи је прометну му се најљепша ђевојка.</s><s>А ово је била једна ђевојка коју је баба замађијала била и у тицу прометнула па мамила младиће њоме.</s><s>Кад краљев син сагледа ђевојку, омиље му и крену с њоме својој кући, и на поласку она му даде један штап говорећи му, да штогођ се рече овоме штапу, оно учини.</s><s>Богме краљев син најприђе куцну њим у један камен, а то се изручи из њега рпа рушпија златнијех, пак се нагрнуше колико им је доста за пут.</s><s>Путујући дођу на некаку велику ријеку и не могу пријећи, таче штапом а ријека се раздвоји, и пасаше.</s><s>Идући напријед наступе на гомилу вукова, те вуци напану на њега и на вјереницу му да их растргну; али како који насрташе тако га он штапом дочекиваше, и како којега удари, вук се преокрене у мравињак.</s><s>Најпотље путујући стигну здраво и весело дома и вјенчају се.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 220–222.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1500

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B0

Вилина гора

<s>Имао некакав богати човјек јединка сина, па отхранивши га до оружја пошље га по свијету да тече, али не тече да аспри стече него да стече памети, и да види идући по свијету како се трудно живи и како се ваља мучити да се овога краткога вијека поштено живи, и даде му неколико аспри што ће му доста за пут бити.</s><s>Кад га опреми, многе му ствари препоручи а највише да чува новац, пак га с благословом отпусти.</s><s>Идући овај младић по свијету дође у некакав град гдје види да једнога човјека воде на вјешало.</s><s>Он се зачуди пак притрчавши запита шта је скривио ови сиромах човјек те га на смрт осудише, а неки му одговори: "Ови је човјек дужан мнозињи, и не имајући откуда да све свакоме исплати, по законима овога мјеста заслужио је смрт." Он чувши ово запита суднике: "Господо! јели могуће да ја тога човјека од смрти откупим, и да платим што је дужан?" Они му одговоре: "За што не!</s><s>Плати толико и толико па ево ти човјека да од њега чиниш што хоћеш." Он извади све оно новаца што имаше па најпослије све хаљине до кошуље, и кад намири колико је требало, судници му дадоше човјека, те он с њим по свијету просећи од врата до врата.</s><s>Једну вечер лежећи заједно ова двојица, рече откупљеник: "Мени се додијало већ овако живјети, а још ми је жалост виша тебе гледајући ђе с мене страдаш, него хајдемо у вилину гору, тамо ћемо наћи једну моју посестриму и она ће нам казати начин како ћемо обојица обогатити." Младић пристане на ово и упуте се к вилиној гори све странпутицама некијем, калаузећи откупљеник а младић сустопице за њим, док тако дођу у некаку гору, којој врх до мјесеца дотицаше, а листови јој златни бјеху а стабла сребрна, а усред ње виђаше се велики плам и дим од огња.</s><s>Младић видећи то препадне се и упита свога друга: "Шта је ово? каково је ово чудо." А он му одговори: "Не бој се, ово је све моје посестриме и њезине матере, па и наше, само теке знади да се ми двојица не можемо њима на један пут изненада јавити, него ја отидох к њима да им се јавим и да им кажем да смо дошли к њима да с њима живимо, а ти ме причекај овђен под оно дријево, те је од сухога злата а перја су му бисерна; ма пази, без великога свога чуда немој писнути ријечи једне доклен се вратим опет к тебе, јер је ово дрво свију вила, испод њега се купе љети те на ђерђеве везу, пак ако каква младића опазе у ову гору у они час очима га затраве и у каку гођ хоће живину обрну." Ово изрекавши нестаде га као да га земља прождрије.</s><s>Младић стојећи онђе досади му се чекати те почне там амо кроз гору шетати се док набаса на некакво коло крилатијех ђевојака, па се прикри да их гледа и слуша како пјевају, али његовом несрећом опази га коловођица те га очима затрави и у они час остаде нијем и слијеп.</s><s>Тада се препаде те од страха и велике жалости стаде викати и плакати, док ево ти однекуд долеће на крилима предањ они човјек, ухвати га за руку и рече: "Не бој се, што ти је?" А он му рукама покаже да је ослијепио и онијемио.</s><s>Тада они човјек кад то виђе, извади иза паса некаку малу златну свиралицу, па се припе на једно дрво и поче у њу звижђети, док ево ти са свију страна вила и виленика, овога човјека браће и сестара, побратима и посестрима, толико да им броја не бјеше, те почеше по гори брата некаке љековите траве, па дадоше младићу да пије, а другом му опет намазаше очи, те у они исти час стече вид очињи и разговор десет пута љепши и бољи него ли је пријед имао.</s><s>По том га примише у своје друштво, и оженише га, те стече силно благо и има лијеп пород.</s><s>Али кад већ остари, покаја се господу Богу, поврати се своме дому, и једва жива затече свога родитеља, те се с њим опрости и укопа га, те до а смрти живје као прави хришћанин, али опет доклен је гођ живио свакога је љета по један пут у ону гору ходио те се с дружином састајао и поздрављао.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 217–220.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1501

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B0%D1%80%20%D1%85%D1%82%D0%B8%D0%BE%20%D0%BA%D1%9B%D0%B5%D1%80%20%D0%B4%D0%B0%20%D1%83%D0%B7%D0%BC%D0%B5

Цар хтио кћер да узме

<s>Био један цар и царица.</s><s>Ова царица имаше звезду на челу па роди и кћер са звездом на челу.</s><s>Кад кћи буде на удају, умре царица и на смрти закуне цара, кад се стане женити да не узме друге већ која има звезду на челу Кад пође цар да се жени, распише по свему свету, има ли где девојка или удовица са звездом на челу.</s><s>Кад му од свију страна отпишу да нема таке ни девојке ни удовице, он онда шта ће, већ да узме своју кћер, па сазове све министре да му кажу може ли то бити; министри кажу да може, а он онда отиде својој кћери, и рече јој: "Ћерко!</s><s>Није друкчије, ваља за мене да пођеш, мати је тако заклела, а друге у свету нема са звездом на челу." Она стане плакати и молити се: "Јаој тата, како бих ја за оца пошла!" А цар је онда изведе на суд пред министре, и они још једном реку да може отац узети кћер своју.</s><s>Онда она отиде једној баби и потужи јој се, а баба јој рече да иште да јој отац начини од свиле хаљине да могу стати у орахову љуску, па ће онда поћи за њега.</s><s>Она то каже оцу, али шта цар не би могао учинити? начини он њој онаке хаљине, а она опет отиде баби: "Што ћу, баба? начинио." А баба јој рече: "Сад ишти од сребра хаљине, па да стану у орахову љуску.</s><s>То ваља да не ће моћи начинити.</s><s>Отиде она опет оцу и каже му да јој начини од сребра хаљине па да стану у орахову љуску.</s><s>Али цар начини и то.</s><s>Опет она отиде баби, а баба јој каже да иште од злата хаљине, па да стану у орахову љуску.</s><s>Кад јој отац начини и таке хаљине, она дође баби плачући: "Јао, баба, шта ћу? начинио и од злата хаљине." А баба јој рече: "Сад ти незнам друго, већ ишти од саме мишје коже, то баш неће моћи начинити.</s><s>Кад она и то од оца заиште, он одма изда заповест да сваки човек донесе по толико и толико кожа од мишева, и тако за неколика дана добије кћи царева хаљине од саме мишје коже.</s><s>Па одмах цар скупи сватове да се сутрадан венча са својом кћери.</s><s>Али њу баба научи шта ће радити, те у вече уочи свадбе заиште каду воде и две беле патке, "да се" вели "окупам, тако ваља." Цар заповеди те јој се однесе у собу када воде и две беле патке, а она закључа врата, и пусти патке у каду, па обуче оне хаљине од мишје коже, а од свиле, од сребра и од злата у ораховим љускама метне у недра па кроз пенџер побегне.</s><s>Видећи цар где је нема задуго да дође међ госте, пошље једнога слугу да слуша на вратима, купа ли се још.</s><s>Слуга отиде и стане слушати, па кад чује где се патке лепршају по води, он помисли да је она, пак се врати и каже цару да се још купа.</s><s>Кад би ујутру, већ сви готови да иду на венчање, а ње још нема, онда цар нареди те обију врата, кад тамо види како га је преварила, те одмах пошље потеру за њом, и она је тражила и тражила, и не нашавши је врати се, и цар најпосле мишљаше да су је где растргли зверови.</s><s>Али она идући за дуго дође у друго царство у једну шуму; не знајући ни шта ће ни како ће, завуче се у једно шупље дрво.</s><s>У то доба царев син ловио у шуми, па некако пси наиђу на оно дрво, и стану лајати, онда ловци потрчи онамо мислећи да је кака звер у дрвету, а виде девојку у оној мишјој хаљини, пођу да пуцају на њу, али царски син не даде: "Немојте" рече, "већ да је водимо двору, да имамо што нико нема." Кад је изведу из дрвета на поље, запитају је: "Ко си?" А она одговори: "Не знам." А они је опет запитају: "Јеси ли животиња или си човечје створење, или си аветиња?" Она опет: "Не знам." "Знаш, не знаш', рече царски син, "ти мораш с нама." Кад је одведу двору царскоме, одреде је да чува гуске, и слуге је прозову пепељугом.</s><s>Кад прође неко време, царски син учини велику част и сазове много господе и госпођа и господских девојака и своје и из туђих царевина.</s><s>Онда она у својој собици свуче хаљине од мишје коже, па обуче оне од свиле, па отиде међу господу.</s><s>Сви се зачуде њезиној лепоти а особито звезди на челу.</s><s>Царски син узме је, те играше с њом, па је запита од куда је, а она одговори: "Из Чизме града." По том се украде и отиде у своју собу, свуче свилене хаљине, пак обуче опет оне од мишје коже, а господа кад опазише да је нема, стадоше питати: "Куд је та лепота?" а највише царев син.</s><s>Кад се сва господа разиђу, распише! царски син по свему свету за Чизму град да му јаве где је.</s><s>Али са свију страна отпишу да тога града нема.</s><s>По том он начини опет част, не би ли и она дошла.</s><s>А она ондар кад се весеље почне, обуче сребрне хаљине, па отиде међу господу.</s><s>Како она тамо, сви полете пред њу, а царски син узме је за руку, па јој стане говорити: "Где сте за Бога? ја полудих за вама, а Чизме града нигде нема." "Господине!" одговори она, "сад ћу вам право казати; ја сам из Леген града." Пошто царев син мало поигра с њоме, опет се она некако украде, па отишавши у своју собу свуче сребрне хаљине, а обуче оне од мишје коже.</s><s>По том царев син распише за Леген град где је, и од свуда отпишу, да тога града нема.</s><s>Онда он и трећи пут да част, и она у златним хаљинама дође.</s><s>Царев син обрадује се и стане је молити, да му каже право од куда је, јер, вели, да ни Леген града није могао нигде наћи.</s><s>"Е сад ћу вам" рече она "право казати: ја сам из Сабље града." Пошто царев син поигра с њом, скине прстен с руке и да јој а она се по том опет некако украде.</s><s>Онда царев син распише за Сабљу град, они му опет отпишу, да тога града нема.</s><s>Онда се он разболи, и болујући дуго времена, падне му на ум на млеко, па да се удроби хлеба.</s><s>Одмах кажу кувару, да извади млека, а она девојка у мишјој кожи стане га молити да она удроби.</s><s>"Иди без трага!" продере се он на њу, "да упадне каква длака с тебе, па да платим главом." "Не ће, куваре," рече му она, "ја сам ноћас снила да ће одмах оздравити, ако из моје руке што изједе." На то јој кувар допусти, а она дробећи у млеко спусти онај прстен у њега.</s><s>Кад цару однесу млеко, и он га промеша кашиком, нађе прстен, те ђипи одмах и повиче: "Дајте овамо кувара!" Кувар се сиромах препадне, да није од пепељуге длака упала, па као мртав дође пред царскога сина.</s><s>"Ко је дробио у ово млеко"" запита га царски син, а кувар дркћући одговори: "Ја сам, господине." "Ниси ти, већ казуј ко је, или ћеш погинути." Онда кувар стане плакати и казивати, како га је пепељуга преварила, да је снила, да ће господар оздравити, ако што изједе из њене руке.</s><s>Кад царски син чује за пепељугу, ђипи па отрчи к њојзи, раздере на њој мишје хаљине и натера је да обуче оне златне, па је одведе оцу и матери, те се лепо венча с њоме.</s><s>Кад се венчају, приповеди она њима све, како је и за што је од оца побегла, и кад прође година дана, роди она кћер и сина заједно, кћер са звездом на челу као и у ње.</s><s>Кад деца мало одјачају, седне она с мужем и с децом на интов, па оде своме оцу.</s><s>Кад дође, а отац баш њојзи за душу даје, па кад је види, Боже! те радости и тога весеља, што је чинио.</s><s>А ону бабу што је њу учила, што је она и њен муж обдари, то отац тројином а оне министре, што су казали да може отац кћер узети, све погуби.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 222–226.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1502

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A2%D1%80%D0%B8%20%D0%BF%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B0

Три прстена

<s>Некакав краљ запроси за свога сина у другога краља шћер, и пошље му књигу иштући ђевојку и уз књигу обиљежје на ђевојку.</s><s>Кад краљу књига дође и види шта му пише, он рече посланику: "Ја ти, пријатељу, не могу ништа одговорити, док не питам ђевојке." По том отишавши к својој кћери каже јој, како је та и та краљ проси за свога сина и послао прстен за обиљежје, "него" вели "шта ћу му одговорити?" А она рече оцу: "Одговори му: ако ми не донесе три прстена један од звијезда, други од мјесеца а трећи од сунца, ја га не ћу." Краљ каже све ово посланику и пристави: "Поздрави свога краља, и захвали му од мене на питању и моли га, да му не буде жао на одговор моје самосионе шћере, еле јој не могу ништа." Посланик се врати и каже својему краљу, шта је и како, а краљ се ражљути и стане мислити, како би добавио ова три прстена, па најпослије тури глас по свему свијету: ко му добави ова три прстена, да ће му дати половину краљевине своје или благо небројено.</s><s>Али све зафајду.</s><s>Најпослије краљев син падне у велику жалост, и већ шћаше од јада да се убије, кад тумаривши онако зађе у некаку планину и набаса на једну бабу, ђе украј пута сједи.</s><s>Он јој назове помоз' Бог, а она му прихвати: "Бог дај буди, несретњи па сретњи и пресретњи сине!" Краљев син кад ово чу, он се зачуди и упита је, шта ће ово рећи, а она одговори: "Ти си био пропао, али си наишао на љекара, који ће те – ако Бог да – од те муке избавити." Тада он поче да јој казује, шта му је, а она му не даде, него завика: "Доста, доста, ја знам што ти је, него узми ову траву што ми је у њедрима, те је у своја њедра стави; рашчешљај ми косе и пушти ми половицу спријед а половицу низ плећи, пак до довече остани овђен код мене." Он је послуша: узме јој траву из њедара и стави у своја њедра, па расплете јој косу која паде по долини сва црна као угаљ, само ђеђе која сиједа.</s><s>А кад би испред вечера, рече баба краљеву сину: "Прву звијезду кад угледаш, извади ту траву из њедара и реци: дај ми Боже прстен." Он тако и учини, и тек што изрече што му је рекла, звијезда се узигра, те предањ прстен паде и у њему она иста звијезда.</s><s>По том рече му баба, да пази кад изиђе иза горе мјесец, па да исто учини.</s><s>И он учини, и прстен му паде и у њему мјесец.</s><s>А кад би у јутру прије сунца, рече му баба: "Пази добро, кад успомаља сунце, па кад помоли, гледај га кроз моје косе, докле са свијем изиђе, и три пута реци: "Претвори ми Боже од ове косе прстен као сунце!" Те он тако учини, и тек што трећи пут завика, проврже му се од онијех коса прстен сјајан као сунце.</s><s>Пошто краљев син овако добави сва три прстена, упита бабу: "Шта сам ти дужан?" А она му одговори: "Ништа друго, него доклен си жив, да се за моју душу Богу молиш, јер ћу ја до мало дана умријети, и да не казујеш никоме." Потом јој краљев син захвали и у руку је пољуби, и с њом се опрости, и дошавши дома каже све својему оцу, а он с онијем прстенима пошаље к ђевојци, и она пође зањ и с њиме се по закону вјенча.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 227–229.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1503

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%BB%D0%B0%20%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D1%80%D0%B2%D0%B0

Зла свекрва

<s>Некакога цара син шетајући се једном наиде на једно мјесто, ђе се бијаху ђевојке скупиле на игру, те се онђе мало заустави да гледа ђевојке и игру.</s><s>Све ђевојке које онђе бијаху, пристајаху у игру осим три много лијепе, које па страни сјеђаху и као стидно игру гледаху.</s><s>Царев син кад их опази, приступи к њима и упита их, били се удале и за кога би која најрадија.</s><s>Једна одговори, да би за млинара, јер он има доста круха; друга за чобана, јер има доста млијека; а трећа уздахнувши рече: "Ах, да царев син зна шта бих му ја родила, сјутра би ме вјенчао." "Шта?" упита је царев сив, а она му одговори: "Два сина златнијех рука и шћер са златном звијездом на челу од прве уједно." Царев син кад то чује, он одмах шњоме, те дома, па у цркву, вјенча се и до мало времена она остане ђетиња.</s><s>Ови царев син није имао оца него мајку преко мјере злу жену, која је мрзјела сина својега особито сад што је с реда ђевојку вјенчао, и стане својој снаси а његовој жени о глави радити.</s><s>Они исти дан кад је млада парица шћела родити, пође јој муж у лов, и у томе она роди два сина златнијех рука и трећу ђевојку златне звијезде на челу.</s><s>А кад јој свекрва то види, подстави троје мачади, а оно троје ђеце затвори у један сандук, пак нареди слузи, да га баци у најближу ријеку.</s><s>У вече у саму мрклицу кад се царев син дома врати, истрчи му матер и јави, да му је жена родила троје мачади.</s><s>Он одмах заповједи, да је у исти час понесу насред онога царева града, и да кажу свакоме које поред ње прође, шта је родила, и да је цар заповједио да свако на њу пљуне, а ко не пљуне, одмах да га погубе.</s><s>Слуге овако учине, и јадна царица које од стида које од болести и од зиме до мало дана умре.</s><s>Они сандучић с оно троје ђечице пловећи ријеком нанесе га срећа испред једнога великога двора и џардина некакога пребогатога чоека, који баш сјеђаше покрај ријеке пред својијем домом одмора ради.</s><s>Кад угледа сандучић, он брже заповједи слугама, те га ухвате и донесу му га.</s><s>Отворивши га и виђевши ово троје ђечице у њему, обрадује се и зачуди, добави дојиљу и похрани их до оружја браћу а сестру до удаје.</s><s>Један дан дозове ови чоек цара на објед, и по обједу изиду гледати грађевине и џардине, да таке љепоте и дарила Божјега није било ни у једнога цара или краља.</s><s>Цар се зачуди ово гледајући, а особито оној ђеци, али их не познаваше, колико ни они њега, па рече: "Хвала Богу љепоте! ништа не манка ође до само три ствари: Тица што збори, дрво што пјева и вода зелена." Ово би жао једноме од ова два брата и рече: "Одох тражити ове три ствари, да баш ништа не манка." И тако крене.</s><s>Путујући нађе близу некака језера усред планине једнога старца, ђе сједи вас сијед као овца, који га упита, ђе иде, а он му све каже.</s><s>Тада му старац рече: "Ја ћу ти казати, ђе ћеш све ово наћи.</s><s>Хајде онамо, ђе се ја бацим овом балотом гвозденом, онђе ћеш све три ствари наћи, него знади: кад узидеш: онамо, стануће вика и граја около тебе велика од хиљаду људи, а никога не ћеш виђети, и нико те не ће ни прстом такнути, а камо ли убити, али немој да се обазреш за собом без свога чуда, јер ћеш се на оно мјесто окаменити." Кад то чу ови младић, отрча пут онога мјеста, ђе му је старац балоту бацио, док на један пут рекао би паде небо на земљу, завикаше с хиљаду страна, он се обрне да види ко је, кад не види никога, па се препаде и окамени се.</s><s>Сјутри дан брат му не видећи брата да се врће, пође и он за њим, срете старца, и старац му рече као и првоме.</s><s>Он му захвали и трчке отиде онамо, кад насред пута види брата окамењена, те почне плакати и љубити га, а у толико зачу ону уку и вриску од хиљаду различитијех гласова, пак се препаде и поче да натраг бјежи, али теке се обрну, окамени се и он близу брата.</s><s>Сестра њихова не видећи их натраг, сјутрадан у саму зору устане те трагом за њима, погоди на онога истог старца, и он јој све каже, како је и што је, и стане је одвраћати да онамо не иде "јер се нико одонуда", рече, "није вратио, па кад се људи оружани препану, како не ће ђевојка као што си ти?" Али она ни најмање за то, него убере некаке траве те добро уши затисне и ручицама сувише, па рече старцу: "Баци ти мени балоту, да онамо идем ђе она пане, само ми кажи, хоћу ли наћи све три ствари како сам ти казала, и хоћу ли наћи браћу окамењену." Старац јој одговори: "Хоћеш", па у толико одбаци балоту, а она потеци онамо што је најбрже могла.</s><s>Дошавши до оба брата окамењена, позна их и стаде да их плаче, јер јој живо срце пуче; и у то вријеме зачу неколико, ма не баш онолико уке, него она поткријепи себе, те онамо ђе је пала балота.</s><s>Кад дође, упази једну велику пећину и у њој види тицу, која јој у они исти час долеће на десно раме, и рече: "Хвала да је Богу! колико има времена да те чекам", и рече јој сувише: "Хајде у оно језеро онамо, зацрепни воде зелене, и од онога дрвета што пјева гранчицу очебрсни, и кад дођемо до твоје браће, намажи их да оживе." Она то учини, пак кренувши натраг кад дође до браће, намаже их, и у они исти час оживе, те сви дома.</s><s>Кад дођу, обрадује им се они господар, а још више кад види оне три ствари, које је рекао цар да их нема, пак одмах учини велики објед и дозове цара.</s><s>Онда рече ова тица: "Кад буде на трпезу, господару, немој износити ни ожице ни пантарула ни ножа, него онако нека цар једе рукама." Послуша је ови чоек, и кад дође цар, каже му, како је добавио оне три ствари, и тако да већ ништа не манка, па отолен за трпезу готову.</s><s>Цар кад види да на трпези нема ожице ни ножа ни пантарула, рече ијетко: "Шта је ово? како ће се ово јести?" "Лијепо" одговори тица, "с муком као што су се до сада мучили ова твоја два сина и шћер, и покај се, што си на велику Божју правду смакао своју жену а њихову матер: ово су твоја ђеца, а на мјесто њих твоја проклета матер, подметнула троје мачади." Цар се обрадује, притрчи к ђеци, а они к њему, ту се ижљубе и изгрле, па отолен дома, и у они исти час смакне матер, а оба сина ожени и шћер уда у један исти дан.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 229–232.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1504

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9E%D0%BF%D0%B5%D1%82%20%D0%B7%D0%BB%D0%B0%20%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D1%80%D0%B2%D0%B0

Опет зла свекрва

<s>Биле су двије сироте без оца и матере.</s><s>Стојећи један дан на прозору виде, ђе испред њихове куће прође царев син, па ће рећи млађа: "Ах лијеп ли је они царев син! да ме хоће узети за жену, родила бих му сина и шћер на један пут са златнијема звијездама на челу".</s><s>Ово некако дочује царев син, па они час отиде и ову ђевојку вјенча, па шњоме дома.</s><s>Он није имао оца, него само матер, врло опаку и злога срца, која кад сагледа сина и невјесту, наиједи се жестоко и стане корити сина, зашто је вјенчао ђевојку, која није њему прилика; али јој укор би зафајду, него почне мислити, како ће снаси својој крадимице до главе доћи, али ни то од сина не могаше.</s><s>И тако ова млада царица затрудни, те њезин муж добави од некуда једну пророчицу и упита је, да му каже, шта ће му жена родити, а она му одговори: "Родиће ти заједно сина и шћер са златнијема звијездама на челу, него пази добро, да ти се од ње и од двоје ђеце што не догоди." Приђе него му се жена породи, дође некака преша овоме цареву сину да иде на војску, па бојећи се жени и ђеци дозове своју опаку матер и рече јој: "Заклињем те небом и земљом и свијем што је на свијету: чувај ми жену и оно што роди, доклен се ја вратим." Он отиде, и мало по том роди му жена наједанак сина и шћер са златнијема звијездама на челима, али матер његова на мјесто ово двоје ђеце подметне двоје мало штенади а ђецу од матере сакрије, затвори их у један ковчежић и добро запечативши да их једној слузи говорећи: "Хајде с овијем ковчежићем те га закопај у земљу у какој пустињи или утопи у ријеку каку; и ако то не учиниш што ти говорим, не долази ми већ на очи без свога ненаднога чуда." Слуга носећи ковчежић пустињом чу, ђе плачу ђеца, те полако отвори заклоп, кад види ово двоје ђечице као двије златне јабуке и на челима звијезде, ражали јој се, те их не шћедне закопати у земљу, него их баци у једну јажу од млина, па се врати дома и каже старој царици, да је закопала у земљу у једној дубрави, и она јој вјерује.</s><s>Ону исту вечер затисне се окно од јаже и зауставе се кола од млина брашненога, а млинар истрчи да види шта је, кад нађе они ковчежић, и отворивши га види јадну ђечицу, али кад види звијезде им на челима, још се више зачуди, па дозове жену своју, а она ђецу подоји и стане их пазити као и своју рођену.</s><s>Царев син дошавши с војске одмах упита матер, ђе му је жена и шта му је родила, а она му одговори: "Зло и наопако за тебе, синко!</s><s>Она ти је родила двоје штенади, и ја их нијесам смјела од тебе убити или бацити, него нагнала сам твоју жену да их доји, доклен ти дођеш; и ено је затворене у тамници у гвожђу, и код ње су штенад, пак ти сад чини од ње што хоћеш." Кад ово чу царев син, смртни га зној допаде од велике туге и жалости, те полети с ножем у тамницу, да закоље и жену и штенад.</s><s>А кад диже руку над њом да је посијече, разрика се жалосна му жена: "Ах за Бога! не убиј ме! ништа ти крива нијесам, него ме твоја мати ево оволико времена овђен у тамници заковала, и подметнула двоје штенади, а моју лијепу ђецу негђе обестрвила; него се смилуј на мене!" Царев син кад то чу, размисли и сажали се на њу, па стане испитивати и матер и све дворане, али не могаше ништа разабрати, него сви му кажу оно, што му је пасја мати налагала, и већ не знадијаше, шта ће да ради, или своју жену да закоље или да иде по свијету тражити своју ђецу.</s><s>Оно двоје ђеце играјући се један дан по једној ливади прикаже им се један младић у бијелијем хаљинама са златнијем крилима – а ово је био анђео Божји – и рече им: "Хајте дома; ево вам ови штап, пак њиме штогођ вам буде потреба, куцните њиме те ћете имати.</s><s>Тако ћете доћи у један град, те уљезите унутра, и ђе највиши двор видите, куцните овијем штапом у врата, те ће ви се врата сама отворити, па завичите: Ах, ђе си жалосна мајко наша? ђе си? изађи и дођи да нас изгрлиш а ми тебе; већ је вријеме." Брат и сестра послушаше и узевши штап отолен хајде хајде хајде, доклен их они штап до саме очине куће доведе, те како их је научио они анђео, тако и учинише: закуцнуше и завикаше, и на њихов глас отворише се врата, и они уљегоше у кућу.</s><s>Али их у тај мах опази стара царица и познавши их препаде се, те брже боље смаче с прста од руке један прстен и натаче га на они штап, који имаше у рукама царев синчић, те он у они час занијемље, али сестра му кад то виђе, узе они штап и стресе с њега прстен, па удари стару повикавши: "Ти занијеми; а ти, брате мој, проговори." Те стара остаде нијема, а брат јој опет поче говорити.</s><s>Ово све гледаше отац њихов, пак кад их зачуђен упита, ко су, они све кажу, како је и што је било, те он одмах извади им мајку из тамнице и узе је опет за своју жену заједно са синовима, а слугама заповједи, те матер његову затворе у једну бачву катрамом обливену и зажде је насред града.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 233–236.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1505

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A3%20%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B8%20%D1%81%D1%83%20%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BA%D0%B5%20%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%B5

У лажи су кратке ноге

<s>Био један цар па имао три сина, и тако је био стар, да већ није ни чуо ни видео.</s><s>У толикој старости живећи, усни једну ноћ, да има негде у свету некаки град, и у томе граду да има један студенац, па да му је воде из онога студенца да се окупа и умије, да би се помладио и да би опет чуо и видео.</s><s>Кад се иза тога сна пробуди и дан сване, а он дозове синове своје и приповеди им, какав је сан уснио, па им рече: "Децо моја, не жалите труда ни блага, него потражите ту воду; ако да Бог те је нађете, то би волео него све царство своје." Онда најстарији син рече оцу: "Дај ми блага једну галију и неколико момака, па ја идем да тражим ту воду, да ако је нађем." Отац му да све то и оправи га у име Божије, и он се навезе на море и пође морем путовати.</s><s>Путујући тако за дуго, дође под један град, у коме је био цар.</s><s>Како он дође под град и галија стане у крај, одма цар пошаље људе, да му дозову господара од галије.</s><s>Људи отишавши кажу царевоме сину, да га зове њихов цар, и он одмах отиде.</s><s>Пошто изиђе пред цара, запита га цар, ко је, од куда је и куда иде.</s><s>А он се осече на цара говорећи, да је он царев син, и да нико нема власти питати га, ко је, од куда је и куда иде.</s><s>Цар се на то јако расрди и заповеди, те га одмах окују и баце у тамницу; тако позатвара и његове људе, а галију му узме у беглук.</s><s>После тога прође година дана, а у двору овога царева сина зањ ни гласа ни трага.</s><s>Онда приступи други син к оцу па му рече: "Кад брат мој толико недолази, дај и мени блага и галију и неколико момака, па идем ја да тражим тај град и ту воду." Отац му да све као и првоме сину, и оправи га у име Божије, и син се навезе на море и пође морем путовати.</s><s>Путујући тако дуго време дође и он под онај исти град, где му је брат затворен.</s><s>Како он дође под град и галија стане у крај, цар онога града пошље и по њега људе, да га зову предањ.</s><s>Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита, ко је и од куда је и куда иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев син, и да нико нема власти питати га, ко је и од куда је и куда иде.</s><s>Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу.</s><s>После тога прође опет година дана, и ни зањ ни гласа ни трага у двору оца његова.</s><s>Најпосле изиђе и најмлађи син пред оца, па му рече: "Шта ћемо радити?</s><s>Ни један од моје браће не долази натраг.</s><s>Дај и мени блага и галију и неколико момака, да идем и ја да тражим воду.</s><s>Може Бог дати те ћу наћи и браћу и воду." Отац и њега оправи као и прву двојицу, а он се навезе на море и пође морем путовати.</s><s>И тако путујући дође и он под онај исти град, где су му два брата затворена.</s><s>Како он стане под град и галија стане у крај, цар од онога града пошље људе и по њега; и он одмах отиде пред цара, и пошто га цар запита, ко је и од куда је и куда иде, стане смерно и жалостиво казивати све по реду, како има оца стара и слепа и глуха, и како му је отац уснио да има негде у неком граду студенац, и да би се помладио, и да би опет чуо и видео да му је воде из њега, да се окупа и умије; и како је имао два брата, и како су обадвојица један за другим отишли морем да траже онај град и воду, па кад се ни један није вратио натраг, да је он сад пошао да тражи то.</s><s>Цар кад га саслуша, рекне му: "Кад је тако, синко, срећан ти пут!</s><s>Кад се вратиш, немој проћи, да ми се не јавиш, јер и мени има доста година, пак ако би дао Бог те би нашао ту воду, могао би се и ја окупати, не би ли се помладио." И тако га лепо отпусти, и царев син пође даље путовати.</s><s>Путујући тако за дуго, дође под једну велику гору.</s><s>Онде притерају галију у крај, и царев син уседне на коња па пође сувим да путује, а људе на галији остави да га чекају.</s><s>Идући тако, нађе у гори једнога старога пустиника, и назвавши му Бога, запита га, не зна ли он, да има гдегод таки и таки град.</s><s>Пустиник му одговори да не зна, "него" вели иди на ону велику гору: онде има један ловац, који се зна с тицама разговарати, може бити, да је он од тица чуо да има гдегод таки град." Онда се он упути кроз ону планину и нађе ловца, и назвавши му Бога, запита га: "Брате, чуо сам да се ти знаш с тицама разговарати, а оне лете свуда; еда ли си чуо кад од које, да има таки и таки град?" Ловац му одговори, да није никад чуо, "него ћемо их," вели "сад питати." Па онда сазове све тице те их запита: "Јесте ли кад која виделе таки и таки град?" Све тице одговоре, да нису виделе, "него" веле "има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би он знао казати за тај град." Онда ловац и царски син отиду к орлу, па га запита ловац, јели кад видео таки и таки град, а орао одговори: "Само сам један пут у своме веку прелетео преко њега.</s><s>Тамо је врло тешко доћи: треба приправити дванаест овнова печених и две метле и једно уже.</s><s>Јер кад се дође у град, на капији стоје дванаест лавова и чувају град: ко се год прикучи одмах га растргну, за то им треба дати дванаест овнова, свакоме лаву по једнога, па ће се забавити; кад се већ уђе у град, имају две девојке, што чисте сав град својим рукама, те би човеку одмах очи ископале, за то им треба дати по метлу, па ће се смирити; мало даље од тих девојака има још једна, која полева сав град сама и вуче воду на својој коси: њојзи треба дати уже, па ће се оканити.</s><s>Али још треба удесити управо у подне да је човек онамо, јер у то доба царица свагда спава и ништа не зна за себе.</s><s>Онда треба радити што се може брже, па бежи!" Кад то саслуша царев син, узме орла на коња, па шњим у галију, те се опет крену путовати.</s><s>Он је орла добро хранио, да би се што опоравио.</s><s>И тако изиђу опет под једну гору.</s><s>Онда орао рече: "Ја сам треба да идем онамо да видим како је", па се дигне у облаке и надлети се над онај град и све види, како је онамо, па се опет врати у галију, па им рече, да им се ваља сутра рано кренути, како ће моћи до подне приспети у град.</s><s>Сутрадан како зора забели, они поустају и стану путовати, и путујући једнако управо у подне стигну пред град.</s><s>Одмах царев син да слугама да носе што треба, па пође пред њима у град.</s><s>Како они на градска врата, а дванаест страшних лавова скоче да их све растржу.</s><s>Они им брже баце дванаест печених овнова, а лавови се забаве.</s><s>Кад уђу у град, а то две девојке чисте град својим рукама, па како их опазе, полете на њих.</s><s>Они им брже баце две метле, а девојке се смире.</s><s>Пошавши мало у напред, а то бунар, и на бунару девојка, вуче воду све на својој коси.</s><s>Како их девојка опази, остави воду, па полете на њих.</s><s>Они јој баце уже, а она их се окани.</s><s>Онда момци што брже захвате воде из бунара, па однесу на галију, а царев син отиде у двор да види царицу.</s><s>Кад уђе у царичину собу, има шта и видети: царица легла на леђа, па спава.</s><s>Онда царев син приступи полако, те је обљуби, па јој скине прстен с десне руке, и с леве ноге чарапу, и на кољену остави јој белегу.</s><s>Па онда отиде у галију, те је брже боље крену, па бежи!</s><s>Кад буду већ подалеко од града, царица се пробуди, и осети одма, шта је, па скочи из собе и стане викати на ону девојку, што град полева: "Тамо она оваквица и онаквица! ти ме толико година служи верно, а сад ме изневери." Девојка се стане одговарати: "Ја те служим толико година, па ми никад ниси дала ужета, а он како дође, одма ми уже даде." Онда царица отиде к оним девојкама, што чисте град, и стане викати на њих: "Тамо оне оваквице и онаквице! толико ме година служисте верно, а сад ме изневеристе." А девојке јој се стану правдати: "Ми толико година тебе верно служимо, па нам никад ниси дала метле, а он како дође, даде нам свакој по метлу." Најпосле отиде к лавовима, па и њима стане говорити: "Тамо они оваки и онаки!</s><s>Шта учинисте?</s><s>Толико ме година верно служисте, а сад ме изневеристе." А они се стану одговарати: "Ми толико година у тебе служимо, па нас никад ниси ничим сите нахранила, а он како дође, даде нам сваком по печена овна." Онда она ућути и помисли у себи да је сама крива.</s><s>Царев син дуго време морем путујући, дође опет под онај град, где су му браћа затворена.</s><s>Како чује цар од онога града за њега, изиђе му на сусрет и лепо га дочека, па га запита: "Еда што, сине?</s><s>Није ли Бог дао да си нашао што си тражио?" А царев му син одговори: "Хвала Богу! нашао сам." Цар се врло обрадује па му рече: "Дај да видимо, је ли та вода така." Пошто се цар окупа у оној води, постане здрав и млад као да му је то двадесет година.</s><s>Онда он у радости и чуду рече царскоме сину: "Кад си ти мене овако обрадовао, и ја ћу тебе обрадовати: она твоја обадва брата код мене су у животу, они се нису умели владати тако мудро као ти, него су били почели на ме осецати се, за то сам их задржао, али их сад теби поклањам обојицу." Па му их онда изведе и даде.</s><s>Сад се царев син на ново обрадује, што је и браћу нашао.</s><s>Цар им даде њихове обе галије и све људе; још их сувише обдари и спреми им на пут што је год било од потребе.</s><s>Онда они поседају сваки на своју галију те пођу кући.</s><s>Путујући тако стану се договарати два старија брата, како би узели воду од свога најмлађега брата, да се оцу умиле као да су је они нашли, и договоре се овако: да подмите његове момке да излију воду у њихове судове, а у његов суд да налију мора.</s><s>Тако и ураде.</s><s>Кад дођу кући, отац их једва дочека: "Добро дошли, децо!</s><s>Еда је Бог дао да сте нашли воду?" А старији синови одмах прихвате: "Хвала Богу! нашли смо.</s><s>Ето брат наш најмлађи нека даје најпре своју воду па ћемо онда ми своју." Момци одмах излију воду, из суда брата најмлађега и даду цару да се окупа.</s><s>Он се окупа и ништа му не поможе, па рече другој двојици: "Дајте ви да видим шта ви имате." Они одмах изнесу воду, цар се окупа, и онај час се помлади, те види и чује као младић.</s><s>Онда цар рече најмлађему сину: "Ти ниси ништа нашао, него си ми донео морску воду; сад иди куд те очи воде и ноге носе, кад си ме тако тео да превариш." Па га отера из двора, а он сиромах онда отиде у свет, и прибије се у једнога кнеза да му чува овце.</s> <s>Царица она што је имала воду, остане трудна од царева сина, и кад буде на том доба, она роди мушко дете.</s><s>Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: "Мати, где је наш отац?" Она му одговори: "Синко, хоћемо га тражити." Иза тога спреми се и седне с дететом на галију па пође морем, и после дугога путовања по свету кад дође близу града, одакле је био онај царев син, она притера галију ка крају мало подаље од града, па изиђе на брег и разапне шатор, па онда напише цару књигу: "Пошљи ми онога човека који је однео воду од мене." Цар одмах оправи најстаријега сина.</s><s>Он седне на коња, па управо к њојзи под шатор.</s><s>Кад дође к царици, она га лепо дочека, па га запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" А он јој одговори: "Јесам." Онда га царица запита: "Шта си још?" А он одговори: "Нисам ништа." Онда царица измахне шаком те њега по образу.</s><s>Како га је лако ударила, одмах су му два зуба испала, па га оправи оцу и рече му: "Иди, кажи своме оцу, нека пошље човека који је воду однео." Кад он отиде кући и каже оцу шта би, отац брже пошље другога сина.</s><s>Овај како дође к царици, она и њега лепо дочека, па га запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" Он одговори: "Јесам." Царица га запита.</s><s>"Шта си још?" А он одговори: "Нисам ништа." Она и њега шаком по образу, и одмах му искоче два зуба, па му онда рече: Знаш ли што је?</s><s>Овако ћеш поздравити свога оца: Ако ми не пошље онога човека који је однео воду од мене, све ћу му царство разорити; него стани да ти дам по чему ћете наћи тога човека." Па онда седне те препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: "Ево, какво је ово дете, онаки је и онај човек." Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду.</s><s>Цар како види лице на марами, одмах рече да је чити његов најмлађи син, па пошље мараму по свему царству да иде од града до града и од села до села, да му траже сина.</s><s>Кад тако дође марама у оно село где је царев син у кнеза служио, најпре је донесу кнезу.</s><s>Кад кнез развије мараму и стане гледати лице на њој, – чити слуга његов; онда рече слузи: "Море, слуго, ово си ти." Он се не хтедне одмах показати, али кад га салете да се каже, јер ваља пред цара да иде, он не имадне куд, него им приповеди све шта је било, па се дигне и отиде к оцу.</s><s>Кад изиђе пред оца, загрли га отац, па му рече: "За Бога, синко, где си? пропаде царство!" А он одговори: "Ко је томе крив?</s><s>Него дај ми коња и шта треба да идем тој царици." Отац га одмах спреми и пошље царици.</s><s>Како га царица угледа, одмах га позна, па још и дете га позна и стане га вика: "Ево оца! ево оца!" Како он дође под шатор, царица и њега запита: "Јеси ли ти однео воду од мене?" Он одговори: "Јесам." Она га запита: "Шта си још?" А он извади прстен и чарапу па јој рече: "Ето то; и још имаш белегу на кољену." Она то све призна, па се загрле и пољубе.</s><s>После отиду у град па се венчају, и отац још за живота свога преда му царство, а друга два старија сина отера, и тако најмлађи син остане цар у обадва царства.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 236–244.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1506

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86%20%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%86

Јарац живодерац

<s>Био старац и баба, па имали два сина и двије снахе.</s><s>Они су били врло сиромашни и нијесу ништа имали до једнога јарца.</s><s>Један дан пошље старац млађу снаху да води јарца у шуму, да му накреше да не би крепао од глади.</s><s>Она по заповијести отиде с јарцем, али мало час, ето ти јарца куђи, па се стане дрекењати око куће: "Мехехе!" Старац изиђе и запита га шта му је и шта је дошао кући." А он одговори: "Послао си снаху да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Онда старац пошље другу снаху; али јарац онако уради и код ње.</s><s>Пошље старац сина млађега, али јарац онако уради и њему; пошље старијега, и старијему учини јарац онако.</s><s>Сад пође бака, узме у рукавицу осјевина, и стане просипати за собом, вабећи јарца: "Јац, јацо, јац, јацо!" Јарац иђаше за бабом, докле тецијаше из њезине рукавице осјевина, а кад нестаде, он се онда врати кући по своме обичају и стане га дрека око куће: "Мехехе!" Опет га старац запита, што му је, а он одговори: "Послао си бабурину да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Старац мислећи да је истина, што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему.</s><s>Тада се старац разљути, и како дође кући, одмах јарца закоље, одере га, осоли, натакне на ражањ и припече га к ватри, а мој ти јарац скочи с ражња, па бјежи! бјежи! те у лисичију јаму, а лисице не бјеше код куће.</s><s>Кад лисица дође, чује да има нетко у њезиној кући, и не смједне уљећи унутра, него пође до своје куће невесела и жалосна.</s><s>Идући тако ето ти пред њу зеца, па је запита, шта тражи туда тако невесела.</s><s>А она му каже да се нетко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра.</s><s>Онда зец рече: "Хајдемо нас двоје, да видимо, тко би то био." И тако пођу.</s><s>Кад дођу пред јаму, повиче зец: "Тко је у тетиној јами?" А јарац изнутра одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." Кад то чују зец и лисица, поплаше се па побјегну без обзира.</s><s>Бјежећи тако наиђу на вука, међеда и лава, па их ови запитају, шта им је, што бјеже.</s><s>Кад лисица и зец виде овако друштво, они се зауставе па им приповједе, шта је и како је.</s><s>Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу.</s><s>Ходајући тако невесели по пољу и бринући се тетом, сретву јежа, и он их запита, шта раде у друштву толики, а они му кажу све шта је и како је.</s><s>Онда рече јеж: "Хајде да и ја срећу покушам, да видим тко је то." Кад дођу пред јаму, повиче јеж: "Тко је то у тетиној кући?" Јарац одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан, не доклан, жив сољен недосољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." На то му јеж рече: "Ја сам јеж, свему селу кнез, савићу се у трубицу, убошћу те у г....у" А мој ти јарац бјежи!</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 244–246.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1507

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%94%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B0%20%D0%B4%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B0%20%D0%BD%D0%B5%20%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D1%98%D1%83

Добра дјела не пропадају

<s>Био је муж и жена, и имали су једнога сина.</s><s>Кад им син поодрасте, даду га на науку, која ће му у неко вријеме и помоћи.</s><s>Он је био добар и миран, и за највише пун страха Божијега.</s><s>Пошто сврши науку, отац му да брод и у њему трговину, да кроз пространи свијет иде и да се труди, не би ли у старост родитељима својијема од помоћи био.</s><s>Он се с бродом навезе, и пловећи по мору, сретне брод Турски и чује, гдје у њему велики плач стоји, те запита морнаре на Турскоме броду: "Молим вас, шта се та плач у броду вашем чује?" А они му одговоре: "Возимо робље, што смо кроз свијет заробили, и то они везани плачу." Онда он рече: "Молим вас, браћо, упитајте капетана вашег, би ли их на откупе за готове новце дао." Они га одмах весело послушају, потрче и зовну капетана.</s><s>Капетан изиђе, и они се одмах погоде, он капетану брод и трговину а капетан њему везане робове.</s><s>Он их призове к себи и почне их питати, оклен је који, па свакоме рече да иде на своју постојбину, и тако редом једно по једно, док најпослије дође до једне старице, која је држала до себе прекрасну ђевојку.</s><s>Кад њих запита, откуда су, баба му плачући одговори: "Ја сам издалека, бабица од двора царева; а ова ђевојчица, ово је једина шћер царева, коју сам ја из малена гојила; па по несрећи својој отиде у башчу, подалеко од двора.</s><s>Проклети Турци опазе је и ухвате, она почне викати, а ја опет по несрећи својој намјерим се близу, притрчим на глас, а они ухвате и мене, и поведу обадвоје на брод." Потом оне не умијући куђ ходити, а и немајући су што тражити куће своје, замоле се њему, да их он узме собом.</s><s>Он их узме, ђевојку вјенча себи за жену, и оде натраг својој кући.</s><s>Кад дође кући, отац га запита, ђе му је брод и трговина.</s><s>А он му приповједи све шта је било, како је откупио робље и отпуштао кућама, "а ова" рече "ђевојка јест шћер царева, а ова старица, ово је царева кутња бабица; оне не умијући куд, а и немајући су шта тражити своје куће, остадоше у мене, и ја узех себи ђевојку ову за жену." Отац му се на то ражљути: "Несретни сине, што учини!</s><s>За што ли изгуби моје благо без и каке несреће и без и каке напасти?" па га ишћера од себе.</s><s>Он потом са својом женом и с овом старицом живљаше дуго времена у истоме селу, али у туђој кући, препоручујући се матери својој и осталим пријатељима, не би ли какогод оца склонили да га јопет к себи прими, и да му друга брод направи, обећавајући се да ће унапријед бољу памет имати.</s><s>Послије толико времена отац му се смилује и прими га к себи са женом и с оном старцем, и даде му други брод виши и љепши од првога, пун трговине сваке, да иде јопет трговати.</s><s>Он отплови, а жена му и она старица остану код његовијех родитеља.</s><s>Кад доплови у један град, види гдје војници несретне сељане по граду хватају и у тамницу мећу.</s><s>Он их запита: "За што то чините, браћо? те сиромаш у тамницу мећете?" А они му одговоре: "За то, за што нијесу царевине цару платили." Онда он пође к власнику и запита: "Колико, молим те, има они народ похватани царевине да плати?" Власник му рече колико и толико.</s><s>Онда он опет прода свој брод и трговину, и откупи све похватане сељаке, па се опет врати кући без ништа, и паднувши оцу под ноге каже све шта му се догодило, и плачући почне га молити за опроштење.</s><s>Отац му се још више ражљути, и оћера га јопет од себе.</s><s>Како ће сад несретни син, на коју ли ће страну? код богатијех родитеља сад проси?</s><s>Док након толико времена опет пријатељи около његова оца наговарајући, да га опет к себи прими, обећавајући му се они, да више не ће бити онаков каков и до сад, већ да га је невоља на бољу памет научила.</s><s>Већ на све дуге јаде отац му се опет склони, прими га к себи и даде му брод још вишљи и још љепши од првијех.</s><s>Он испише на крму од брода изнутра своју жену а на прову ону старицу: поздрави се с оцем и с матером, са женом и са свима у кући, и отисне се пловити.</s><s>Пловећи тако дође под један велики град, у ком је цар живио, испустивши своја сидра стане град топовима поздрављати.</s><s>Сви се грађани зачуде, а и сам цар, не знајући ко је и што је.</s><s>Кад буде пред ноћ, пошље цар к њему свога министра да види, ко је и што је, и да му рече, да ће сјутра на девет ура ујутру цар доћи на његов брод.</s><s>Министар пође, гдје ће виђети чуда? угледа на крми од овога брода исписану његову вјереницу а цареву шћер, коју му је цар још из малена обећао био, а на прову двора царева бабицу, коју су заједно с њом Турци заробили били, али од радости није могао сам себи вјеровати, нити је и коме за то што казивао.</s><s>Док сјутрадан, девет ура зазвони, ево цара са својим министрима на брод, почне се разговарати, ко је и оклен је, и шетајући се с прове на крму упази ђевојку исписану на крми и старицу једну на прову од брода, и он позна своју једину шћер и ње бабицу, што су им Турци заробили, али ни он од велике радости није се могао увјерити, већ позове капетана двије уре послијед подне, да пође у његов двор да га искуша, јели истинито што му срце каже.</s><s>По том се поздрави с њим и отиде.</s><s>Кад су двије зазвониле, капетан отиде на заповијест царску.</s><s>Цар га почне испитивати поиздалека, што му долази она младица исписана на крми од његова брода и она старица на прови!</s><s>Спази се он одмах, да је ово жене његове родитељ, и почне му све житије своје редом казивати, како је пловећи по мору срио Турски брод, пун робова, и како их је свијех откупио, и свакога дому отпустио, "а ова ђевојка" рече, "и с њом она старица, не умијући куђ ходити а и неимајући су што тражити своје постојбине, јер им је далеко било, остану у мене, и ја ђевојку вјенчам за своју жену." Кад пар то чује, повикне: "То је моја једина шћер, коју су проклети Турци заробили; а та старица, то је од мога двора бабица, која је њу још измалена гојила и чувала; а ти – ти ћеш бити круне моје нашљедник, већ трчи натраг својој кући, и доведи ми шћер моју, а жену твоју, да је виђу још једном пријед него ли умрем, и доведи оца свога и матер своју и сву фамиљу своју, и продај све имање своје; твој отац биће мој брат, а твоја мати моја сестра, а ти ћеш бити мој син и круне моје нашљедник, и сви ћемо живљети у једноме двору." Потом зовне жену своју царицу и све министре и каже им, што се збило са шћери његовом.</s><s>Онда се почну сви радовати и велико весеље чинити.</s><s>Потом цар му да свој велики и прекрасни брод, а он свој остави онђе, али рече цару: "Свијетла круно! не ће мене код дома мог вјеровати, ако ми не даш једнога од својијех министара." Цар му да министра, баш онога ком је шћер своју обећао био.</s><s>И тако се они отисну и стану пловити.</s><s>Кад дома дође, отац му се зачуди, оклен тако убрзо дома се врати, и брод љепши и виши добави.</s><s>Он му каже све шта је и како, и матери својој и жени и оној старици објави радосни глас, и "ево" вели, "ако не вјерујете, ево вам царског министра, кога је цар са мном послао да се боље увјерите." Кад жена његова угледа министра, повикне од радости свекру своме и свекрви: "Јест истина, драги оче, ово је министар оца мога, а мој несуђени заручник." Они онда продаду све своје имање, и отисну се пловити.</s><s>Министар ови гледао је свакојако младог нашљедника царева а вјеренице своје мужа да убије, не би ли се он с њоме вјенчао, како му је од ње родитеља обећано било, да би онда он нашљедник царски остао.</s><s>Кад су већ били на неки дио пута, зовне он њега нотњо, кад су сви поспали, да изиђе на кувијерту да се с њим нешто договори.</s><s>Он праве мисли без и каквог страха изиђе горе, а ови га онда ухвати и преко брода у море баци.</s><s>Брод је једрио, и он се већ није могао њега ухватити.</s><s>Онда министар отиде опет спавати.</s><s>Младога нашљедника царског изнесе срећа на једну секу подалеко од краја, али под једну пустињу, ђе никоме туда пролазак не бијаше, да би га избавио.</s><s>Кад ујутру сване, виде они у броду да њега нема, па почну плакати и јаукати судећи, да се нотњо сам нехотице утопио, и никако се нијесу могли утјешити и за највише његова жена, јер су се премного пазили.</s><s>Кад дођу код цара, јаве му несрећу, која им се у путу догодила.</s><s>Тада настане туга и плач у царском двору за много, и нигда се утјешити нијесу могли.</s><s>Његове родитеље цар прими и код себе их уздржи као што је обећао био.</s><s>Несретни зет царев сједећи на плочи морској живљаше о травици, која бјеше при плочи прирасла, вас бјеше већ поцрнио, аљине на њему изагњиле, да се не могаше познати и ни од куда живе душе, која би га избавила, док срећом његовом послије петнаест дана и петнаест ноћи ето ти једног старца на штапу покрај мора ђе рибу лови.</s><s>Он га одмах стане викати и молити, да га на сухо пренесе.</s><s>Старац му се обећа: "Хоћу" рече "али да ми платиш." ""Од куд ћу ти платити" одговори му он, "кад ни хаљине на себи немам."" "Ништа за то" старац одговори; "ево ја имам при себи каламар и перо, ако умијеш писати да ми се потпишеш, од свега свога, што би и гда имао, да ћеш ми половицу дати." Он на то пристане са свим срцем.</s><s>Старац онда загази и дође до њега, он му се потпише, а старац њега на сухо пренесе.</s><s>Онда он од куће до куће, од села до села, го, бос, црн и гладан, даде му неко гаће а неко кошуљу, само што тијело покрије.</s><s>Наком тридесет дана донесе га срећа у царев град и пред царев двор, те сједне са штапом у руци покрај врата од двора, а прстен вјенчани с именом његовијем и његове жене а цареве шћере још му је на руци стајао.</s><s>У вече слуге цареве приме га у двор и даду му што је иза њих остало да једе.</s><s>Сјутридан пође и сједне украј врата од царске башче; али дође башчован те га отоле оћера говорећи му, да ће сад цар туда проћи са својом фамиљом.</s><s>Он се отоле макне и опет сједне у један крај од башче, док ево ти цара гдје шета с његовом матером, а отац његов са царицом, а жена његова с крвником његовим, министром.</s><s>Оним се још није хотио открити, већ они шетајући прођу покрај њега и даду му неколико новаца; али на оној руци којом је новце прихватао, прстен је стајао, жена га његова угледа, и не могући ни помислити даје он ње муж, рече му: "Ну, дај ми руку, да виђу прстен тај какав је." Министар, који је до ње стајао, мало се ка и препане и рече јој: "Одмакни се" вели "како би с овом одрпаницом говорила?" Али га она не ћедне ни слушати, већ узме прстен и позна име ње и ње мужа.</s><s>Како се њој тада учинило, како ли се срце било окаменило, кад прстен овај виђе; али се опет устрпи и премучи.</s><s>Кад дођу у двор, каже она оцу свом, како је прстен ње покојног мужа познала у просјака онога што у башчи сјеђаше, "него пошљи" рече "нека га зовну, да га испитамо, од куд је прстен они у руке његове дошао." Цар одмах пошље слуге, те просјака доведу.</s><s>Онда га цар почне испитивати, од куд је, и како се зове, и како је прстен тај у руке његове дошао.</s><s>Он се више не могаше уздржавати да им се не открије, већ почне им редом казивати, како га је министар они кад су били у путу, преко брода у море бацио, и како га је срећа на једну плочу близу краја нанијела, на којој је петнаест дана и петнаест ноћи живио о трави, која је при плочи прирасла била, и наком оволико дана како га је старац један отлен избавио, "и ево" рече "Бог и моја правица донесе ме опет мојим родитељима и мојој љуби." Они кад ово чуше, онијеме од радости, а пошто се мало разабраше, скочи цар и зовне оца његова и матер и каже им, што се догодило од сина њиховога.</s><s>Ко би сад могао исказати радост ову, која их обузе, кад су се познали, како ли весеље у томе двору постаде!</s><s>Одмах му донесоше свијетло и ново ођело, измише га п обукоше.</s><s>За толико дана трајала је радост и весеље не само у њиховом двору, већ по цијелом граду, пјевало се и веселило, и њега за младог цара окрунише.</s><s>Цар одмах заповједи, те онога министра ухвате и да га зету на вољу да му суди.</s><s>Он му све опрости, не даде га ни убити ни објесити, већ само оћера га изван њиховог царства, да више под власт њихову не припада.</s><s>Нови цар почне царовати, кад наком мало дана његова владања, ево ти му онога старца, који га је из мора избавио, носи они потпис што му је потписао, да ће му кад год би што имао, од свега половину дати.</s><s>Дошавши старац у двор, замоли слуге да га пред цара пусте.</s><s>Слуге уљезу к цару и кажу му, да један старац жели к њему уљести.</s><s>Цар допусти, и старац уљезавши поклони му се и пољуби му руку и метне му карту на кољено.</s><s>Цар узме и прочативши је рече му: "Добро, старче мој, сједи, ја сам данас цар, али да сам и просјак, ја ћу ријеч моју и потпис мој потврдити; већ причекај, да почнемо дијелити.</s><s>Цар изнесе књигу и почну прво градове дијелити: "Овај" рече "мени, овај теби" пишући све на карту, доклен све подијеле од највишега града до најмање кућерице.</s><s>Старац узме своју половину записану сву у карти, и поклони је опет цару говорећи: "На, нијесам ја старац, чоек земаљски; већ сам ја анђео Божиј, којино сам послан био од Бога, да тебе из мора избавим за твоја добра ђела, која си до сад пред Богом учинио.</s><s>Већ царуј и уживај, да ти буде дуговјечно." Анђела нестане, а он остане сретно владајући.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 246–255.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1508

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B0%20%D0%BA%D1%9B%D0%B8%20%D0%B8%20%D1%81%D0%B2%D0%B8%D1%9A%D0%B0%D1%80%D1%87%D0%B5

Царева кћи и свињарче

<s>Био један цар па имао кћер, која је имала на себи три белеге: на челу као звезду, на прсима као сунце, на колену као месец.</s><s>Кад дорасте до удаје, рекне оцу, да не ће ни за кога поћи који њене белеге не погоди, а који погоди, за онога ће поћи, да би био највећи сиромах или просјак.</s><s>Кад се то разгласи по свету, стану је просити многи цареви и краљеви, али она није хтела поћи ни за једнога, јер ни један није могао погодити њезиних белега.</s><s>Једном она изиђе с дворкињама у шетњу, и наиђе у пољу на једнога сиромашка дечка где чува једну крмачу и троје прашчића, који су у исти мах крмачу сисали.</s><s>Кад царева кћи види прашчиће, врло јој омиле, па се отисне од других девојака и отиде к свињарчету, које је мало даље од крмаче стајало, и запита га: "Хоћеш ли ми да ти једно прасенце испод своје крмаче?" А свињарче одговори: "Хоћу, госпођо." Она га упита: "По што?" А он одговори: "Не иштем ништа, само да откријеш лице да те видим." Царева кћи онда открије своје лице и не сећајући се белеге, а он јој опази белегу на челу, па онда ухвати једно прасе и да јој, она узме прасе и радосна отиде кући с осталим девојкама.</s><s>Кад у вече дете отера кући крмачу и двоје прасаца, отац нападне нањ и стане га карати: "Где ти је прасе, убио тамо њега Бог!</s><s>Ја гледам да запатим, а ти рашћердаваш." Дете није хтело казати, коме је прасе дало, него рече, да је заспало, те прасета нестало.</s><s>Царева кћи отишавши кући, одмах покаже прасе оцу и матери, и оно њима обадвома омили, јер је било врло лепо, па рекну кћери, да би добро било, кад би могла добити још једно, а она му одговори, да има још двоје.</s><s>Те тако сутрадан дигне се опет с дворкињама, и отиде к свињарчету, и заиште у њега још једно прасе.</s><s>А свињарче јој каже, да ће јој дати прасе, али да му да да јој види груди.</s><s>Она одмах раздрљи прси, а он кад јој види на прсима белегу, да јој и друго прасе.</s><s>Царева кћи узме прасе па весела отиде кући, а свињарче с крмачом и једним прасетом опет својој, и отац га за друго прасе још већма искара Трећи дан дође царева кћи на оно исто место, и заиште од свињарчета и треће прасе.</s><s>Он јој обећа дати, само да се открије до колена, да јој види колена.</s><s>Она се открије, а он кад опази на колену белегу, да јој и треће прасе.</s><s>Онда царева кћи отиђе и с трећим прасетом својој кући, а свињарче са самом крмачом опет својој, и сад се и отац и мати још већма расрде, и тако га искарају и изруже, да једва без боја остане.</s><s>После некога времена рече свињарче матери, да му умеси једну погачу и испече једно пиле и да му наточи чутуру вина и да струк босиљка.</s><s>Мати му то све приправи и спреми у торбу.</s><s>Он узме торбу на раме па пође и на поласку рече матери "Идем, мајко, да и ја погађам царевој девојци белеге; не би ли Бог дао да погодим!" Мати му на то одговори: "Јаој, мој синко, нема те среће у нас." А он јој опет рече: "Ја се надам мајко, ако Бог да." И тако се дигне и дође у царев двор, кад тамо, а то дошао и један Турчин да погађа.</s><s>Кад их изведу к девојци да погађају, рече Турчин свињарчету: "Дед синовче ти први говори, а ја знам шта ћу говорити " Онда свињарче зачне говорити: "Девојко, јели ти на челу звезда?" Тек што он то изусти, а Турчин му у реч: "Валај баш смо у једној мисли." Девојка се открије па рече дечку: "Е, то си погодио; сад казуј шта имам на грудима." Дечко одговори: "Имаш сунце." А Турчин се одмах утакне: "Валај и била, баш сам то хтео да изрекнем." Царева девојка открије и груди па рече дечку: "И то си погодио; казуј још шта имам на колену. ' Дечко одговори: "Имаш месец." А Турчин: "Моје ми вјере, синовче, шта ћемо нас двојица сад?</s><s>Ја сам то све знао." Онда се сви узбуне шта ће чинити: девојка је волела за Турчина, јер је био леп момак и госпоски одевен, а свињарче у сиромашким хаљинама.</s><s>Најпосле нареде да обојица преноће с девојком, па коме нађу ујутру девојку окренуту, онога да буде.</s><s>Кад настане ноћ и они легну спавати, а девојка се окрене Турчину.</s><s>Онда дечко устане па изиђе на поље, а девојка заповеди Турчину: "Иди брже и ти за њим, па штогод он узради, оно ради и ти." Дечко изишавши на поље, чучне у мраку, па извади из торбе погачу и печено пиле и чутуру с вином па стане јести и пити.</s><s>Турчину се кроз помрчину учини да дечко ради онај посао који цара с коња стера, па и он чучне и једва се с великим натезањем онереди.</s><s>У том чујући Турчин да дете нешто једе и мљеште, помисли да оно једе своју нечист, па стане и он јести своју.</s><s>Свињарче кад се наједе и напије, узме онај струк босиљка, па се стане трти њиме по лицу, а Турчин помисли да се оно маже својом нечишћу па узме и он од своје што још није био појео, те се добро умаже по образу.</s><s>После уђу обојица к девојци, и легну уза њу, један с једне, други с друге стране.</s><s>Девојка се опет окрене Турчину, али од смрада и гада није могла трпети, него се одмах окрене свињарчету које је мирисало на босиљак, и тако ујутру нађу девојку окренуту к свињарчету.</s><s>Свињарче после остане онде као царски зет, и доведе к себи оца и матер, те су живели сретно до свога века.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 255–258.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1509

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D0%BD%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B0%20%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B0

Сунчарева мајка

<s>Бијаше бређа једна жена, па усни да сваке неђеље по један дан има једноничити доклен роди: ако ли то не ушчини, да ће се у њој проврћи дијете у што друго.</s><s>Она ово послуша, али нехотице заборави један дан једноничити, него нешто мало изједе, те кад дође вријеме до рођења, роди струк босиока много лијеп и преко мјере мирисан.</s><s>Ова је жена гојила ови струк босиља, и огласи се зањ по цијелом свијету, док негђе у свијету чује син некаквога цара, па пође у кућу оне жене.</s><s>Кад царев син виђе ови струк босиока, омиље му врло и замоли матер његову да му га дарује или за добру плату прода; али ова не шћедне никако говорећи: "Да ми даш половину очине царевине зањ, не бих ти га дала." Чујући ово царев слуга, пришапти своме господару, цареву сину, да ништа не збори, да ће јој га он украсти, те тако и буде: некако га украде и цареву сину однесе а ови њега добро дарује и обесели се, па затвори струк босиока у камару, а сјутрадан учита велики објед и сазове многе своје пријатеље на пир да им покаже ови струк босиока.</s><s>Кад објед буде готов, пођу слуге те јаве господару да је све готово, али кад се врате, нађу све печење и вариво искотрљано кроз кужину и све просуто тамо амо.</s><s>Кад слуге то виде, јаве брже цареву сину, а он видећи злу и гору, поручи гостима да не долазе, него их позове као сјутра, те тако и буде.</s><s>Сутрадан кад буде све справно, и слуге пођу да јаве господару, опет нешто све распрша у кужини, проспе јела зготовљена и поломи судове.</s><s>Зачуде се слуге па и сами царев син, те нареди да се трећи дан трећи објед приправи, и постави страже да виде кроз врата ко то ради.</s><s>Пошто објед буде готов, изиду сви из камаре и стану вирјети ко ће доћи; кад ли тамо шта је! ђевојка златнијех коса, те они чувадури једнак скоче и у кужину утрче те је ухвате и дозову царева сина.</s><s>Кад је царев син види, зачуди се и обрадује, па је запита откуда она у кужину, а она се препаде и исповиђе му на тајно да је она они струк босиока што га он гоји и у камари мирише, па да је мишљела да се он приправљајући оне обједе жени и да јој је жао било, јер се надала да не ће друге него њу вјенчати.</s><s>Цар чујући то и видећи преколијепу ђевојку обрадује се и обећа јој да ће је вјенчати, само ако се по закону Христову покрсти, и она му се обећа да хоће.</s><s>У толико дође некака потреба да царев син иде на војску, и не могаше му се ионако него да иде.</s><s>На поласку призове своју милу па јој рече: "Ја идем на војску, и тебе с великом раном на срцу остављам, него ти се молим да се ти опет прометнеш у струк босиока док се ја вратим, и да се никоме не покажеш, ако би ко у ову моју камару долазио; а ево овђен ово мало звонце, кад се ја, ако бо! да, вратим, и кад у ово звонце закуцнем, ти се проврзи каква си данас." Он пође, и тек што се с њом пољуби, прометну се она у босиок.</s><s>Двије царева сина љубазнице, видећи да је царев син престао к њима долазити, досјете се јаду, да је какву другу ђевојку к себи добавио а њих заборавио, па се договоре да навалице пођу у камару ђе царев син лежи.</s><s>Кад уљезу, ништа друго не виде него хаљине, постељу и још што што царева сина кроз камару и ови струк босиока; али се ништа не досјете.</s><s>Обијајући кроз камару тамо амо, еда се није каква ђевојка ђе сакрила, угледају и оно мало звонце, те једна од њих тако га зларадичке у руке узме, те звонце зазвони.</s><s>Жалосна златнокоса мислећи да је оно царев син што закуца, на један пут се прометну ђевојком и међу оне двије изненада стаде.</s><s>Пошто их виђе, а ове двије њу, зачудише се, и ове потоње двије досјете се, те спопану јадницу и закољу, па је мртву у гору понесу.</s><s>У вечер слуга царева сина носећи вечеру ђевојци, не нађе струк босиока, него по камари страшну крв; досјети се своме злу и бојећи се, да га царев син не смакне, побјеже из града онога.</s><s>Пролазећи једна баба оном гором наиђе на ђевојку без главе а глава код ње, па јој се ражали видећи онаку младицу, те стане брати некаковијех трава и оживи је.</s><s>А ова је баба била сунчарева мајка.</s><s>Кад она сирота оживље и виђе да је у гори, загрли бабу и никада се од ње одвојити не хоћаше.</s><s>Али јој баба рече: "Ти, шћерце моја, хајде с Богом куда знаш, ја нијесам кадра ни сама себе хранити, ја сам сиромашна без нигђе никога, а ти си млада и зелена, па како ти Бог да." Одговори јој она: "Не, за Бога тако! ти си мене оживљела, и ја сам тебе дужна до смрти љубити, а ласно ћемо живљети: ја ћу продавати моје златне косе па и себе и тебе хранити, а кад све косе продам, ондар ћу траву по гори брати па тебе хранити." На ово баба пристане, те сјутрадан ова ђевојка одреже бич косе златне и пошље бабу на пазар, говорећи да га не да за мање од сто златнијех цекина.</s><s>Пође баба у они исти град ђе је царев син био, који се већ с војске вратио и вас град у короту ставио за смрт своје љубавнице.</s><s>Баба тамо амо ходајући, срећа је нанесе на царева сина, па га упита, хоће ли купити ови бич златне косе.</s><s>Кад царев син види, вас умре од чуда, досјети се да је ово коса његове драге, пак ухвати бабу и упита, откуда јој ова златна коса.</s><s>Баба се препане и каже све.</s><s>Ондар он брже боље узјаше на коња а на другога узјаше бабу, те с њом у оно село ђе баба живи.</s><s>Кад тамо, упази ђевојку ђе плаче и нариче свога драгога.</s><s>Он притрчи к њој те се ту ижљубе, па ондар с њом и с бабом дома.</s><s>Пошто је цар упита, и она приповједи све шта јој се догодило, он нареди те оне двије проклете ђевојке погубе, а шњоме се по закону вјенча, и бабу до смрти као своју матер држи и по смрти царски укопа.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 258–262.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1510

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9B%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BA%20%D0%BE%D0%B4%20%D0%BC%D0%B0%D1%92%D0%B8%D1%98%D0%B0

Лијек од мађија

<s>Имаше некакав цар јединка сина, који му већ до оружја дорастао бјеше, па шетајући један дан наступи на мађије, оболи и клијенит остане савртијех нога и рука.</s><s>Цар који свога сина миловаше више него своју душу, ђегођ је био који љекар у свијету, нањ је доводио и обећавао половину царства, ако га који излијечи, али све зафајду; док једну ноћ у сну дође му некака ђевојка и рече му: "Ти, честити царе, залуду све трошиш около свога сина, и зафајду си обећавао половину царства својега ко ти га излијечи, моја ти га је мајка замађијала, него добави очи од змаја, срце од аждахе и змију крилатицу ухваћену између госпођа, па свари у једноме лонцу неомрчену а у води неначетој, од ђевојке самохране а на ватру самотвору, па нека за три јутра попије на ште срца из молитвене чаше, ондар ће ти оздравити и мене вјенчати." Прене се иза сна цар и једва чекаше, доклен му дан дође, али не нађе никога ко ће му све ово добавити, и ако је залуду обећавао по царства својега ко му све ово донесе.</s><s>Најпослије један младић обећа му се ако му да шћер за љубовцу, и цар му без одговора обећа.</s><s>Ови младић имаше чудотворни прстен, те с њиме кроза свијет, нађе аждају, па кад се виђеше, она пут њега да га прождере, а он пут ње да је уфати.</s><s>Кад се састадоше, извади он они прстен (а ноћ бијаше), засја се језеро и планина од њега те јој заслијепи очи, извади анџар, закла је и срце из ње извади.</s><s>Сад на чуду како ће наћи змаја, али чу да их има у највисочијим горама и да лете испод облака, па кад сунце западне, и они слете и почину по врховима планина, те он тамо и чекаше кад ће се сунце смирити, док ево ти један змај долеће и леже у једну шуму, те ови младић шумке прикучи му се и пушта огањ плаветан из прстена те му сажеже крила и очи заслијепи, па брже боље малом шкопицом извади му очи.</s><s>Послије тога пође да тражи змију крилатицу, и кажу му да је њу лако уфатити, ма само у они трем кад се сунце помоли иза планина, јер она у сунце погледа, и доклен сунце добро копље не оскочи, слијепа стоји.</s><s>Тако он прежи кад ће сунце изаћи, и срећом набаса на једну, уфати је и прикоље и шњом у торбицу па пут за уши те к цару.</s><s>Цар се обесели, и добави лонац неомрчен, воде неначете и ђевојку самохрану, но нема огња самотвора.</s><s>Али ови младић окрене около огњишта с прстеном три пута и изниче огањ, те сварише у лонцу очи од змаја, срце од аждаје и змају крилатицу и дадоше да пије царев син за три јутра из молитвене чаше, те пребоље и оздрави.</s><s>Цар даде оному младићу своју кћер за жену, и у један дан ожени сина оном ђевојком која му је на сан долазила и одмах му се јавила, како му је син оздравио, и удаде шћер, те тако стече сина, невјесту и зета хвалећи Господа Бога, који може кад хоће.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 262–264.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1511

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%87%D0%B5

Биберче

<s>Била жена нероткиња, па молила Бога да јој да да роди, макар било дете као биберово зрно.</s><s>Бог јој даде по жељи, те роди мушко дете као биберово зрно.</s><s>Из почетка у радости није марила што је толишно дете родила, али после дође јој на жао гледајући другу децу која су се с њезиним родила где нарастоше на женидбу и удадбу, а њезино остало као биберово зрно.</s><s>Онда окрене у плач и јаук сваки дан.</s><s>Један пут дође јој у сан неко и каже да не плаче више, биће њен син велики као јаблан.</s><s>Иза тога сна остане весела, али не задуго, јер мало по том дође јој син и рече да мора ићи куд му је у сну речено; и тако он оде а мати остане плачући.</s><s>Ишавши он задуго дође у један царски двор па уђе у башчу, кад тамо – царска кћи седи под једним дрветом и плаче.</s><s>Он јој назове помоз Бог и запита је, за што плаче, а она му одговори да је то дрво под којим сеђаше, родило три златне јабуке, да јој је отац заповедио да чува, али дође ала испод земље те за три јутра однесе све три јабуке једну по једну, те сад несме оцу да каже, а отац сазвао сутра силне госте да им покаже шта му је Бог дао.</s><s>Он јој каже да ућути, он ће јој све три јабуке од але донети, само да му да две своје слуге да иду с њим.</s><s>По том он купи једну овцу и заклавши је сва четири черега метне у торбу а остало баци па понесавши и једно уже оде са слугама иза града на језеро, и онде дигне један камен па рече слугама, да га на ужету спусте доле, па кад задрма уже, да га вуку горе.</s><s>Тако га слуге спусте, кад тамо – лепа башча и кућа, кад уђе у кућу, а то ала седи код ватре и у великом казану нешто вари.</s><s>Ала како га угледа, скочи нањ, а он јој брже баци један черег меса; док се она сагну и узе месо, он украде једну јабуку; ала опет на њега насрне, а он јој баци други черег па узме и другу јабуку, кад ала онај черег прогута, она опет на њега насрне, а он јој баци трећи па узме и трећу јабуку; кад ала четвртом на њега насрну, он јој баци и четврти черег, па бјежи натраг, и тек да се ухвати за уже, а ала испадне на поље, а он брже одсече од своје ноге меса па јој баци и задрма за уже, те га извуку горе.</s><s>Потом преда царској кћери јабуке па оде.</s><s>Мало време затим прође, а ала почне сваки дан горе излазити, те је сваки дан јела по једну девојку коју су јој морали из града слати редом, тако дође ред и на цареву кћер, која је била испрошена.</s><s>Отац и мати и сва господа испрате је до језера, и онде изгрливши се с њом и изљубивши отац и мати врате се кукајући, а она остане сама да чека алу.</s><s>Чекајући тако стане се молити Богу, да јој пошље Биберче, које јој јабуке од але донело, да је сад избави.</s><s>У том Биберче дође у град, а град сав у црно завијен.</s><s>Кад он запита што је, и они му кажу, он брже на језеро и нађе цареву кћер где седи и плаче, па је запита, хоће ли поћи за њега, ако је од але избави.</s><s>Она рече: "Хоћу, али ти ме не можеш избавити; један је само који би могао, али тога нема." "А који је тај?" запита он, а она одговори: "Истина да је мали као биберово зрно, ал' он би мене избавио." Биберче се насмеје и рече јој да је Биберче сад велики момак, и да је дошао да је избави.</s><s>Она се зачуди и кад види прстен што му је дала онда кад јој је донео јабуке, осведочи се да је он баш.</s><s>Онда јој он каже да га мало побиште, и ако заспи да га пробуди, кад се језеро задрма.</s><s>Он легне њој на крило и она га почне бискати, те он заспи, кад у један пут језеро се зањиха, а она почне плакати, и суза кане њему на образ, а он се тргне, узме мач и стане да чека алу.</s><s>У том ето ти але са девет глава, он је дочека и одсече јој једну главу, а ала јуриш на њега, а он јој одсече и другу, и тако свих девет.</s><s>По том заиште од девојке мараму па повади свих језика девет и веже у мараму, а девојци каже да ником не казује ко је је избавио, он ће већ доћи кад буде време, па онда оде.</s><s>Кад и девојка пође кући, срете је њен младожења и каже јој: ако не ће казати да је је он избавио, да ће је убити, па јој је све једно.</s><s>Она се размисли, и опомињући се шта јој је Биберче казало, да ће доћи кад буде време, обећа да ће казати да је је он избавио.</s><s>Младожења се врати те понесе за сведочанство свих девет осечени глава.</s><s>Кад она дође с њим своме оцу и матери, није се могло знати кога већма грле и љубе, њу или њега, и науме, одмах да их венчају, али се она начини болесна.</s><s>Кад прођа неколико дана, ето ти Биберчета, и каже да је он избавио девојку.</s><s>Сад цар коме ће да верује? девојка не сме да каже, онај прети да ће је убити; те цар нареди да им суд суди.</s><s>Кад изиђу на суд, суд рече: ко има сведочанство, онога је девојка.</s><s>Кад онај изнесе главе а овај језике, опет суд не зна, коме ће да верује, јер онај каже да није главе одмах посекао него потрчао с девојком к оцу, а кад овај изнесе девојачку мараму, он каже да је девојка мараму од страха изгубила.</s><s>Онда цар рече, да у јутру иду оба у цркву на молитву, тамо ће бити и девојка, па ко пре дође, његова је.</s><s>Биберче није хтело ићи, док не зазвони, а онај се дигне у поноћи, али чим корачи у цркву, провали се под њим земља и сав се исече на ножеве.</s><s>Онда девојка упали свећу и седне код јаме да чека суђенога.</s><s>Кад удари звоно, ето ти Биберчета.</s><s>Онда цар види ко је прав, и венча своју кћер за Биберче.</s><s>По том Биберче оде својој матери да види да је он велики.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 264–267.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1512

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%20%D0%B7%D0%B5%D1%82%20%D0%B8%20%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%B0%20%D0%B1%D0%B0%D0%B1%D0%B0

Царев зет и крилата баба

<s>Отац и мајка имали сина, па овај уснио да је постао царев зет.</s><s>У јутру кад се разбуди, каже оцу и мајци даје нешто врло лијепо уснио.</s><s>Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: "Вала нећу да вам кажем." Онда га отац и мајка добро изшибају и назову га инатом па га отерају.</s><s>Овај сирома што ће, куд ће, те на друм.</s><s>На овом је друму задуго стајао и плакао, док ево ти царског татарина па му каже: "Помози Бог, дијете!" А овај му одговори: "Бог ти помогао! како си? шта радиш?" "Фала Богу, здраво, како си ти? а шта ти је те плачеш?" а овај му одговори: "Е мој брате, уснио сам један сан па ме тераше отац и мајка да им кажем, а ја нешћех, зато ме избише и казаше ми да сам инат, па ме оћераше." "Е добро", рече татарин, "кад ниси шћео њима казати, а ти кажи мени, ја сам царски човек, па ћу цару казати, и ако буде што добро може и за тебе лијепо бити." А овај му одговори: "Макар да си и сам цар, ја ти казати нећу." Татарин отиде, но чим цару дође, одмах му све каже, како је једног дечка на путу нашао и што је с њим разговарао.</s><s>Онда цар пошаље другог свог човека, те овог јуношу нађе и пред цара доведе.</s><s>Сад га упита цар, шта је уснио, а овај му одговори: "Нећу да ти кажем." А цар му рече: "Знаш ли ти, ко сам ја, и да сам ја цар, па ако мени не кажеш, ја ћу те објесити!" А јуноша му одговори: "Вала ако си баш и цар, ја ти опет нећу казати." Сад га цар затвори у једну собу до које је била једна велика соба, гдје је била царска кћер у кавезу.</s><s>Овај је сирома послије домишљао се, што ће и како ће, кад у вече, мој брате! али негдје звецкају виљушке и кашике, јуноша усамљен разгледаше, гдје је дувар слаб, да га како прокопа и види, шта је у другој соби и што се у њој чује.</s><s>Кад ли, мој брате, прокопа, али тамо царска кћер заспала па јој више главе гори свијећа шарена а ниже ногу бијела, около ње спавају слушкиње а на асталу свега доста.</s><s>Овај се онда полагано провуче кроз дувар и прикраде ка асталу, па на овом шта нађе, све поједе и попије, па онда ону шарену свијећу изнад главе промијени под ноге а ону бијелу испод ногу метне више главе, па онда отиде на своје мјесто а ону провалу тако зазида, да се никако није могло знати да је дувар кварен.</s><s>Кад се у јутру царска кћер разбуди, види свијеће промијењене а астал у свему празан, онда стане викати на слушкиње говорећи, да су то оне учиниле.</s><s>Оне се клеше, да то нијесу учиниле, али царска кћер то не вјерова.</s><s>Сад царска кћер пошље оцу свом прошеније, да у дворану ноћу све неко долази и с астала пите и све остало поједе и попије, и да слушкињама заповиједи, да се не усуде више свијеће мијењати.</s><s>Цар јој учини по молби, али при свем том царска кћер опет подозријеваше на слушкиње.</s><s>Да би дакле и у сну виђела и онога, који све са астала поједе и попије а послије свијеће јој мијења, уватила, намаже очи некаквом травом, која и у сну даје вид, па онда заспи послије вечере.</s><s>Пошто прође два три сахата ноћи, а јуноша опет провали зид и уђе у собу те све са астала поједе и попије, па онда узме шарену свијећу изнад главе, те је метне под ноге, а ову бијелу испод ногу више главе, па пође да иде.</s><s>У томе маху увати га царска кћер за руку, но кад види, какви је прекрасан младић, онда га испита, ко је и шта је и одкуда је у ову апсану доведен и зашто, па потом му каже, нек се опет у своју собу врати.</s><s>У јутру кад сване, поручи царска кћер оцу, да још толико јела и пића пошаље доказујући му, како су јој слушкиње гладне.</s><s>Цар и то учини, и тако се од сад рањаше и задовољаваше јуноша са овом љепотом дјевојком дотле, док царски ферман не изиде, да је кћер његова пунољетна и да ће је удати.</s><s>Кад ово дозна царска кћер, онда она пише свом оцу и каже му, да она ни за кога другог веће поћи но за оног јунака, који џилитом бедеме њиног града пребаци.</s><s>Разумјевши ово цар позове све своје великаше, везире и паше и заповједи им, да сваки свог сина поведе у први петак.</s><s>Кад ови дођу и своје синове доведу, онда цар изведе своју кћер и са њом изнесе џилит, па онда по жељи своје кћери заповједи, да који мисли и жели бити царев зет, баца џилит и бедеме града пребацује.</s><s>У овом јунаштву сви су се надметали, али бадава ни један не може ни на пола добацити.</s><s>Кад то види царска кћер, онда замоли свог оца, да оног роба, којег је прије три година дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво.</s><s>Чувши ово цар много се удиви и каже, да је тај роб јошт прије три године ту затворен и да је он за њега и заборавио, и мисли, да је он давно иструнуо.</s><s>Потом даде истог роба извести и зачуди се врло, кад га угледа, како је красан младић, те му се одмах врло допадне и омили.</s><s>Сад му даје џилит и заповједи, да огледа, може ли бедеме пребацити.</s><s>Остала пак велика господа и њини синови смијаху се и потпрдиваху говорећи: "Хо! хо! јадан ти је, да он пребаци бедеме градске, кад синови Мухамедови не могу." Но ово њино смијање преокрене се у жалост, кад виђеше, да овај јуноша тридесет аршина преко свих бедема даље пребаци џилит и до половине га заћера у један велики камен.</s><s>Сад цар видећи оваковог доброг јунака и немарећи, што је он роб био и од ниског рода, поздрави га лином муширом и потом даде му своју љубазну и прекрасну кћер за жену а уз њу много дара и блага му поклони.</s><s>Кад виде ово везирски синови, јако им буде криво и врло му позавиде, и да би на који начин од овог јуноше царску кћер одузети могли, науме шњиме се опкладити, да везирски синови у први идући петак спреме вечеру за хиљаду људи а да царски зет поведе своју жену и хиљаду људи на зијафет, па ако све ово што везирски синови буду спремили, људи не поједу, да царски зет њима уступи своју жену и сву пратњу.</s><s>На ово обје стране пристану и још се писмено обвежу.</s><s>Кад приспије вријеме, у које је требало поћи, онда царски зет позове дружину, но не дође му више него девет стотина деведесет и пет људи.</s><s>Сад царски зет узме овијех девет стотина и деведесет и пет људи и своју жену, па се крене на пут.</s><s>Идући тако нађе једног чоека који се бијаше сагнуо увом к земљи, и тако стајаше.</s><s>Сад му царски зет рече: "Помози Бог, брате!" а он му одговори: "Бог ти помогао!" "А шта ту радиш?""Вала ништа ,тек беспослен, па слушам како трава расте." Кад ово чу царски зет а он му рече: "Би ли ти, брате, пошао са мном у дружину? мене зову везирски синови на зијафет, па би и теби било лијепо." А овај му одговори, да хоће, и тако царски зет добије девет стотина и деведесет и шест људи.</s><s>Идући даље нађе другог чоека, који укочен на путу стојаше и на све се стране обзираше.</s><s>Упита га царски зет, шта он овдје ради и шта ишчекује, и овај му одговори, да се је опкладио са тицом да она лети а он да трчи "па ево" рече, "три сахата како сам овдје заишао, а тице јошт нема." Зачуди се царски зет оваковој брзини, па га упита: "А би ли ти, брате, пошао са лином у дружину? мене везирски синови зову на зијафет, па ће и теби бити лијепо "Овај се обећа и пође, и тако царски зет доби девет стотина деведесет и седам људи.</s><s>Идући још даље опази трећег чоека, који у небо гледаше, и упита га, што у небо гледа и шта од туда изгледа, а овај му каже, да је бацио џилит у небо, "и ево" рече, "три сахата га чекам да пане, па га не има." Царски зет позове и овог, те и тај шњим пође, и тако добије девет стотина и деведесет и осам друга.</s><s>Идући са друштвом даље један сахат, опази опет једног чоека на путу, који бијаше закувао казан од триста ока качамака, и за доручак му не било доста, те узео куплачу па по казану лоит стругуће, назове му помози Бог, а овај му одговори: "Бог ти помогао!" "А шта ту радиш?" "Вала," рече "ништа, бијах направио мало за доручак, па да бијаше јошт, могаше те поарчити." Понуди и овог да шњим пође, а овај радо пристане, и тако царски зет добије девет стотина и деведесет и девет друга.</s><s>Са овом дружином идући даље нађе петог чоека, овај бијаше попио једно велико језеро воде, па стао на средини те сеири, како се рибе праћакају.</s><s>Назове му помози Бог, а овај му одговори: "Бог ти помогао!""А шта ту радиш?" рече му царски зет: "Вала ништа, јутрос мало подоручковах, па се овдје свратих на ову водицу, те мало пијнух и гледам како се ови црвићи сицкају без воде.</s><s>"Понуди и овог, да с њим пође, а овај једва дочека, и тако царски зет добије хиљаду другара, па шњима у мјесто.</s><s>Кад тамо дођу, онда одсједну коње, па се мало одморе, а везирски синови спремили вечеру и свега доста – јела и пића, да и четири хиљаде људи појело и попило не би.</s><s>Сад царски зет пошаље оног што је триста ока качамака појео за доручак па му не било доста, и каже му да огледа јело и пиће и види како је.</s><s>Овај отиде тамо па узме куплачу те од ораније до казана, од казана до ораније, ондале кусни, ондале сркни, док све остави празно, па послије и све пиће попије и дође царском зету па му каже, да је он сам вечеру сву појео и да му још није доста.</s><s>Кад ово види царски зет, онда позове везирске синове и поиште њине жене да му даду.</s><s>Ови га стану молити, да им по уговору првом не узима жене, већ да јошт њему опкладу учине, па ако царски зет и ову добије, онда да му даду своје три жене и све имање.</s><s>На ово царски зет пристане и тако се опкладе, да они ужаре пећ што боље могу, а царски зет да нађе једног чоека од своје пратње и у онако зажарену пећ баце, па ако не изгори, да му даду своје три жене и све имање: ако ли сагори, онда да царски зет њима даде своју жену и сву пратњу.</s><s>Кад ови зажаре пећ, онда царски зет рече овоме што је попио језеро воде, да иде и скочи у пећ, а овај одмах ускочи у пећ па бљуне из себе силну воду и жар погаси, па онда стане певати: "У царева зета сад ће да буде четири жене: наша је опклада! наша је побједа!" Видећи везирски синови да и овом опкладом не могоше ништа добити, уплаше се жестоко па умоле царског зета, те им одобри још једну опкладу, па му онда рекоше да они имају крилату бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са изворца испод те и те планине воде донесе, онога да је опклада.</s><s>Онда царски зет повиче: "Дајте ми из дружине оног чоека који се био са тицом опкладио, да он трчи, а тица да лети, па три сахата прије тице дође." Кад овај чоек дође, онда му везирски синови даду једну тестију а крилатој баби тиквицу.</s><s>Баба полети, а ова потеци, док пре бабе дође те воду наточи.</s><s>Таман наточи тестију, а баба долети па га превари те му узме пуну тестију а уклепа у руке празну тиквицу, па полети што брже може натраг, док овај тиквицу наточи, баба далеко измакла: али онај што чује како трава расте, одмах опази шум бабинијех крила па дотрчи и каже царском зету: "Баба преварила нашег чоека, узела му пуну тестију а уклепала празну тиквицу, и док овај наточио тиквицу, ево баба ђе је измакла и сад ће бити ту: ја чујем већ како лети." Онда царски зет позове оног што је бацио џилит у небо и три сахата чекао да падне па га још нема, те овај угледа бабу па потегне џилитом у облаке те бабу у прси, баба мртва на земљу падне, а чоек стиже и донесе воду.</s><s>Сад царски зет узме три жене везирскијех синова и све њино благо, па са својом женом везирским снахама и пратњом дође здраво и весело свом двору, гдје поживи задовољно до свога вијека.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 267–274.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1513

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%BA%20%D0%B8%20%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%20%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80

Пијесак и свети Петар

<s>Дође један градски ловац у село да лови.</s><s>Около подна уђе у кућу једнога сељанина познаника да што руча; пошто сједе, погледа около себе и види врло мало земље у оно село, већ све гола литица и силне гомиле натрпане мали и велики камења.</s><s>Зачуђен упита сељанина, који о ручку рађаше: „Бога, ради, побратиме, како ви овђе у овоме селу без земље можете живљети, и од куда ове силне гомиле и рпе од камења?“ „Зло и наопако“ одговори сељанин.</s><s>„Причају, господару, наши стари да су чули од својијех прађедова, кад је Христос по земљи ходао, да је ходио за њим свети Петар и носио врећу ситнога пијеска, те господ ђе је хтио да буде брдо, узео би зрно пијеска и рекао би: „Да умножит сја“ те су зато свуда велика и висока брда; а кад је дошао у наше село, провали се светом Петру врећа и више половицу проспе.“</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 278.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1515

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%BE%D1%98%20%D1%98%D0%B5%20%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA%21

Мој је предњак!

<s>Био један човек па имао жену која је хтела свакад да је њена реч старија, а сиромах муж морао јој давати за право.</s><s>Један пут кад су седили пред кућом, пролети онуда велико јато ждралова, а један ждрал пред свима измакао поздраво.</s><s>Гледајући жена ждралове рече мужу: "Вида, човече, како онај ждрал напред лети, оно је баш мој!" "Није, жено", рекне човек, "оно је предњак и старешина оних других ждралова, а ја сам твој старешина, даклен је мој предњак." "Није твој, него мој", одговори жена, и тако није твој него мој, они се посвађају, те најпослије жена рекне човеку: "Човече, ако не ће бити мој предњак, ја ћу умрети." "Па умри", одговори јој човек, "један пут нек је и моја старија." Жена легне пак се начини да је умрла.</s><s>Лежећи тако целу ноћ, кад буде у јутру, рекне јој муж: "Устај, или ћу сад ићи да зовем жене да те окупају и наместе." "А јели мој предњак?" проговори она, а он јој одговори: "Није." А она рече: "Кад није, нека ме купају." По том отиде муж и дозове жене, те је окупају и наместе.</s><s>Онда човек као наричући око ње пришапће јој: "Устај, или идем да те огласе." "А јели мој предњак?" запита га она, а кад јој он опет одговори да није, она му рече: "Кад није, нека ме гласе." Кад већ дође време да се сахрањује, опет јој муж пришапће: "Устај, сад ће доћи поп и ђаци да те прате у гробље." "А јели мој предњак?" Запита жена, а кад јој он опет одговори да није, она рече: "Кад није, нека ме прате." У томе дође и поп и ђаци и свет се искупи, те је изнесу на авлију те свештеник очита последњу молитву, а човек као плачући над њом пришапће јој: "Устај, несрећницо! зар не видаш да те хоће у раку да те носе?" "А јели мој предњак?" упита она, а кад јој он опет рече да није, она одговори: "Е кад није, нека ме у раку носе." По том однесу је у гробље, и кад је спусте у раку, свештеник по обичају баци на њу земље па оде први.</s><s>Онда муж рекне свету: "Идите, браћо, полагано кући мојој, ето одмах и мене, само хоћу да је ја сам земљом покријем тако сам јој се заверио." Онда свет ко оде ко не оде, а муж се спусти у раку, па викне жени кроз заклопац: "Устај, проклетницо!</s><s>Ето хоће земљом да те затрпају." "А јели мој предњак?" Запита она опет, а кад јој муж одговори да није, она му рече: "Кад није, човече, а ти иди кући, подај свету нека једе и пије за моју душу, а мене нека затрпају." Кад муж види да ништа не помаже, он дигне заклопац и рече: "Устај! твој је предњак, нека те ђаво носи!" Онда жена ђипи онако с покровом, па стаде трчати за светом и викати: "Станте, народе, мој је предњак! мој је предњак!" А свет кад види, помисли да се повампирила, па бежи! а кад чу поп где она виче: "Мој је предњак!" помисли да она мисли њега, па бежи колико игда може, а жена све претрчала па јури за њим вичући: "Стани, попо, мој је предњак!" А кад поп види да ће га стићи, падне од страха – а она прође вичући: "Мој је предњак!" и тако отиде кући.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 279–281.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1516

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE%20%D1%81%D1%83%20%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B8%20%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%81%D0%B8

Зашто су простаци сиромаси

<s>Кад су народи дијелили срећу овога свијета, скупе се сви насред свијета и почну дијелити добра његова, па да брушкете мећу, и кога што допане на срећу, нека га носи.</s><s>Ришћани не знајући, шта би они одабрали за се најбоље, не пристану на брушкете, него реку да сваки за себе изабира по својој вољи, и да у исто вријеме виде ко што мисли.</s><s>Реку најприје Латини: "Ми ћемо мудрост;" Инглези: "А ми ћемо море;" Турци: "Ми ћемо поље;" Руси: "А ми ћемо горе и руду;" Французи: "Ми ћемо аспре и рат;" "А ви Срби, шта ћете ви?" "Док се договоримо." реку, пак ни данас јошт се не договорише, те тако сваки своје понесе.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 282–283.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1517

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%BF%20%D0%B8%20%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B8

Поп и парохијани

<s>Буде једне године силна суша, за то састану се сељани пред црквом по летурђији, и укоре попа како му нијесу пријатне молитве к Богу, а у толико је пута залуд молио за кишу.</s><s>Поп се нашао мудар и рече им: "Знадите, браћо, да су ми јучер поручили озгор с неба да се с вама договорим, у који ћете дан да вам пошље и колико кише.</s><s>Сад ми одговорите." Рече главар од села: "Ето сјутра у понеђелник." Одговори поп: "Сјутра не, за што сам најмио мобу, да ми окопавају фрментин." "А оно у уторник" рече главар, а други одговори: "А зар нијеси видио да ми је толико жито прострто на гувно да се суши?" "А ми хајдемо у сриједу" рече главар, а трећи одговори: "Не у сриједу, мене је крсно име, пак ако ми се званице сквасе, ондар куд ћу ја?" "А ми елајмо у четвртак" рече главар, а четврти одговори: "Како у четвртак? да ли ја та дан не женим сина?" "Ајдемо дакле у петак" рече главар, а пети опет скочи: "Не у петак, људи говоре да никака срећа у петак није пробитачна." "А ви, браћо, ајдемо у суботу;" "Богме ја не ћу" одговори шеста, "догнаће ми један ортак два вола, ако се погодисмо, пак ваља ми их обидовати." Тадар рече поп: "А ви, моји људи, ове друге неђеље, договорите се, пак ми одговорите." А сељаци се ни друге неђеље не могоше договорити, па ни до данас.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 283–284.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1518

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9E%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%B4%20%D1%88%D1%82%D0%B0%20%D1%98%D0%B5%20%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B1%D1%98%D0%B5%D1%99%D0%B5

Оклад шта је најбјеље

<s>Даду се у разговор два пријатеља, сељанина, шта је најбјеље на овом свијету.</s><s>Један од њих рече: "Млијеко", а други да није, него једна друга ствар, те се тако опкладе.</s><s>Ови потоњи дакле зазовне на вечеру онога што говори и оће да је млијеко најбјеље, пак по вечери справи га у своју постељу да леже, те пошто леже, однесе свијећу из собе у којој му је пријатељ лежао, и пошто заспи, принесе му пунан шкип умузенога млијека при постељи.</s><s>Нотњо дигне се гост за своје потребе, те посред млијека, а из млијека насред куће стрмоглав, па повиче онако траповијесан иза сна домаћина.</s><s>Скочи домаћин знајући, шта се догодило, пак принесе свијећу, и рече му: "Жао ми те, али ми је мило ђе сам оклад добио, јер је дан бјељи од млијека."</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 284–285.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1519

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%89%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B2%D0%B8%20%D1%81%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%86

Љениви слијепац

<s>Срете један лијенштина на путу слијепца ђе у једну торбу носи пуну крува а у другу гусле, пак сједе пред кућом једном и узме слијепац гусле те уза њих много лијепу и красну пјесну испјева.</s><s>Слушајући га љенивац, стане му завидити говорећи, да нико на свијету ласније од слијепца не живи, а за то што мукте једе а уз гусле пјева без најмање бриге, те почне молити Бога да ослијепи.</s><s>Бог као Бог, вала њему, одузме му вид очињи, те ондар он весео.</s><s>Купи од њекуда гусле и почне се учити појати, те добави вођу те с њиме по свијету крену шљепачки и сваке пјесме појући.</s><s>Један дан зар су му се биле гусле нешто поквариле, како ли, еле никако не могаше започети да с њима напредује, пак пред скупљенијема насмија се и рече: "Вала, господо, кад ми гусли лијепо не ислеишу, не мили ми се ни да сам ослијепио."</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 285.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1520

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%B5%D1%82%20%D1%83%20%D0%BF%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0%D0%BC%D0%B0

Зет у пуницама

<s>Вјери се један врло мршави и у лицу блиједи младић, а при том и врло фалиша.</s><s>Имао је једнога слугу којега је научио, да кад гођ би се он што пред ким фалио о чему, да он вазда помаже му полагивати, и рече више него што је он рекао.</s><s>Пође један пут у пунице и поведе собом полажицу, кад тамо дођу, дочека их пуница, и по вечери почне јој се зет фалити, како он умије добро нашку књигу, а слуга му дода: "Умије неборе и Латинску, те да знате како!" Даље стане се зет фалити, како има више од десет крава и волова, а слуга рече: "Има ваистину и двадесет." Даље рече, како може на годину од осам краставаца добити тридесет цекина, а слуга потврди: "Може, и преко шездесет, душе ми и образа." Најпослије рече, да може највишега коња прескочити, а слуга рече: "Може, поштења ми мога, и два један уз другога." Слушала пуница то и дичила се, па запита зета: "За Бога, што си тако блијед и жут у образу?" А зет одговори: "Ово ми се само у љето догоди", а слуга потврди: "Јест, вјере ми моје, и у љето и у зиму вазда једнак." На то се вјереник ражљути, пак му рече: "Мучи, ничиј сине, ако си све досад истину говорио, ту си најпотоњу слагао."</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 285–286.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1521

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%20%D0%B8%20%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%80

Сељанин и господар

<s>Опотреби један сељанин, који пошто је све своје очинство распросуо, склони се да иде код којега богаташа службу тражити, и нађе једнога богата но при том простака, а замоли га, да би га на службу примио, и богати одговори му: "Ја оћу, но какав занат умијеш?" Сељанин одговори: "Ја кувати, ја пећи на толико начина." Богаташ га на то запита: "А да колико би ми узео на годину плате?" Сељанин одговори: "Дванаест цекина на годину и да ме раниш и обукујеш." Богаташу се врло цијене учини, па на то пристане и прими га у своју кућу.</s><s>Сјутрадан у јутру дигле се све остале слуге, чељад од куће, па и сами господар, а новога нашег најамника нема, док около самога подна иде господар расрђен да га зове, куцне му на врата ђе је спавати пошао, и он му отвори.</s><s>Кад га нађе да се дигао из постеље и онако гола ђе сједи, зачуди се пак му рече: "Тако ли се служи?" А он му одговори: "Господине! ја те од јутрошњега јутра све овако чекам, како смо се и погодили." "А како смо се погодили?" рече господар, "да ме раниш и обукујеш", одговори слуга "пак сам те чекао, кад ћеш доћи да ме обучеш."</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 286–287.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1522

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%85%20%D0%B8%20%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%20%D0%BF%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B0

Вина мијех и његова пјесма

<s>Крене сељанин у једну варош на два три дни пред крсно име да донесе два мијеха вина, те купујући онако жељан као и остали сељанин напије се по закону, и начне по вароши као код куће пјевати, па и кад вино натовари, једнако почне кроз варош онако пјан пјевати и свијем путем дома идући.</s><s>Кад дође на једну воду, растовари коња да му почине и да мало поспава, јер га је сан био предобио и вино.</s><s>Кад растовари, сједе покрај једнога мијеха пунана вина и стане махати главом пут њега чудећи се, како вино онако весеље човјеку у главу и у срце улије, пак онда начне га бити што је најбоље могао шаком говорећи: „Пивај и ти, гребен ти свићу! кад си у мијех, не оћеш пивати, а кад у ме уђеш, колико да триста врази у ме уђу.“</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 290.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1523

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%84%D0%B0%20%D0%B8%20%D1%9A%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BD%D0%BE%20%D1%86%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BE

Кафа и њезино црнило

<s>Кад пође једном кум кнез у кума попа у варош на крсно име, најприђе изнесу му кафу.</s><s>Кнез помисли да је кафа највиша част, и науми кад се крсно име служи, те купи мало кафе.</s><s>Кад дође кући, рече кнегињи: "Спреми ово каве тамо кад дође кум поп, да му свариш." Кнегиња није никад кафу ни виђела а камоли пила али варила, и наком неколико доба прође поп покрај њихове куће, а кнез га сврати у кућу молећи га, да причека док му каву учине.</s><s>Почне се поп изговарати да нема времена а да се ноћ примиче, али залуду.</s><s>Уљезе поп, а кнез жени: "Одмах каву пристави да се вари." Кнегиња настави по пињате воде и сву каву у воду, онако не попржену.</s><s>Чека поп кад ће та кава доћи, кад кава никад варена, те поп запраши молећи, да га без каве пуште.</s><s>Потрчи кнез до огња и запита кнегињу: "Јели већ варена?</s><s>Јели пуштила црнило?" па кад види да није, врати се стидан говорећи: "Опрости, куме попе, Бога ради! преварио ме у вашу варошу један Лацман и Лацмански син, те ми продао некакве каве која не пуштава црнило." Поп се насмије, те пође дома без каве.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 291–292.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1524

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%20%D0%B8%20%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD

Циганин и властелин

<s>Упута се некаква силна а при том богата делија сам у кочији на шетњу, и удаљи се у далеке планине куд га је пут носио.</s><s>Нагази случајно на три четири Циганина, који кад га виде сама и ваљана два коња, слакоме се и намисле, како би му их најбоље и најпоштеније украли.</s><s>Искоче сви на пут, и тек што им делија помоз Бог назове, сви поскидају капе и пред колима на гола кољена клекну, и један од њих поче му говорити: "Благо нама, господине, кад смо те дочекали и да можемо одвратити један дио од онога великога добра што је био нама твој покојни отац учинио, али не знамо другога начина, него ћемо сви твоја кола и тебе у њима вући." И тако одријеши један од њих два коња, а они се подупрегну у кола и стану га вући.</s><s>Зачуђен младић од таке и толике почасти, а и онако дичан, пушти се да га вуку.</s><s>Кад на један пут престану Цигани, и тек што рекну: "Јели већ доста, господине?" одбјегну сваки на своју страну, а властелин погледа, кад ли није ни очинијех му пријатеља ни коња, и не знајући, шта ли ће како ли ће, остави кочију насред пута те пјешице натраг у град.</s><s>Кад дома дође, упита га матер: "Камо ти кола и коњи?" А он јој одговори: "Тешко свуда без пријатеља, моја мајко! оставио сам их пријатељима твога мужа и мога покојног оца."</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 290–291.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1525

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D1%83%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%B2%20%D0%B8%20%D0%BA%D1%83%D1%81%D0%BE%D0%B2

Кудров и кусов

<s>Потурчи се један обијесан Влах, а почне већма јаде Хришћанима задавати но доклен је био у своју прву праву вјеру.</s><s>Наком неко доба срете се на путу оџа и поп, и даду се у разговор.</s><s>Оџа да би се потсмијао попу ђе му се парохијанин потурчио, као ругајући се и силећи се рече му: "Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан јунак и одабра нашу Турску вјеру, и Турске ми вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је од кад ја знам било." Насмије се поп намјесто да се постиди, па одговори оџи: "Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши нема кудров, а пас те пас вазда."</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 292–293.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1526

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%96%D0%B5%D1%92%D0%B0%20%D0%B8%20%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%BE

Жеђа и вино

<s>Спопане тешка жеђа једнога сељака пошто је био на покладе месне обједовао, а не имајући од куда да купи, срећом види једнога свога сусједа ђе носи пунану боцу вина из једне крчме дома за вечеру, а сељанин жедан и жељан вина, пође за њим, докле га пристигне, пак му открије да је жељан вина и да је врло ожедњао тако да би цијелу боцу да не предуши обличке попио.</s><s>„Валај не ћеш“ одговори му сусјед.</s><s>Тадар рече му жедњи сељанин: „А ти овако: ајде пери ми ако сву не попијем, а ти ми пљуни у брке.“ „Оћу“ рече сусјед и даде му боцу вина пуну у руке, а сељанин притегне онако жељан и жедан и својски: одвали више од поле, пак пошто се добро напије, одагне и рече: „Сад да ти је просто, пљуни ми у брке, кад си ме овако напојио.“ „Валај није право ја тебе него ти мене, кад сам оваки магарац,“ одговори сусјед, и су по боце вина крене уздишући својој кући.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 294.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1527

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE%20%D1%81%D0%B5%20%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%20%D0%98%D0%B3%D1%9A%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B5%20%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B0%D1%86

Зашто се свети Игњатије зове Богоносац

<s>Свети Игњатије један дан ораше, и о пасу му вишаше тиква из које присркиваше воду кад ожедни.</s><s>Прође путем Христос и види га, па га зовне: "О Игњатије!" а он му се одзове: "Што вељаше! ко ме зове?" Онда Христос рече: "Помага ти Бог!" "Добра ти срећа," одговори Игњатије, а Христос опет рече: "Оли ми дати мало воде да пијем?" "Оћу, чоче, а за што не" одговори Игњатије, "него дођи овамо." А Христос му рече: "Дошао бих, него преко ове ријеке не могу прегазити." У то остави Игњатије волове, изује се и пријеђе с ону страну ријеке, кад ли тамо, не види никога и узалуд зове, те се он опет упути натраг.</s><s>Ражали се Христу (фала њему) да се мучи, па му рече: "Причекај ме мало, ето ме!" Кад к њему дође, узме га св. Игњатије на плећа.</s><s>Кад буду насред ријеке, рече Христос Игњатију: "Игњатије!" А он се одзове: "Што вељаше?" "Јесам ли ти тежак?" запита Христос, а Игњатије одговори: "Богме јеси, као сва сила васиљена." "Богме си погодио, и јесам баш сва сила васиљена," рече му Христос, и нестаде га.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 296.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1528

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA%20%D0%B8%20%D0%B1%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%81%D1%82

Боник и болест

<s>Разболи се један богати но прости човјек тако да је у двије три године дана све љекаре над собом измијенио без сваке помоћи.</s><s>Најпослије му досади те стане молити Бога да умре.</s><s>У томе дође к њему од некуда некакав калуђер, и тек шта га види, рече му: "Благо теби, мој болесниче и Хришћанине, кад толико болујеш!" Болесник му рече: "Какво благо?</s><s>Овако благо Бог теби дао пак да се наситиш!" "Ја сам читао" рече калуђер, "ђе стоји написано: А шта господ љубит кого, того наказујет." "А шта ће то рећи, оче", запита болесник, а калуђер му одговори: "Богме рећи ће, да кога Бог љуби, тогај се и опомиње, па тако се опомиње и тебе, него му зафали." "Оћу" одговори болесник, "али бих му више зафалио да ме заборави до пет шест година; а ово бих добро, ако си ти оче каил, тебе даровао."</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 297.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1529

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%93%D1%80%D1%98%D0%B5%D1%88%D0%BD%D0%B8%D0%BA%20%D0%B8%20%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%B8%20%D0%B8%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA

Грјешник и луди исповједник

<s>Отиде некакав грјешник Хришћанин к исповједнику на велики понеђелник да се исповједи, те између осталијех гријехова каже да се је пет пута уз часне посте омрсио.</s><s>Кад чује исповједник, сав у трепетно чудо остане, и завиче: "Бјеж', грјешниче! ја те не могу одријешити од гријеха прво него питам владике, него дођи сјутра." Кад по том исповједник отиде к владици и замоли га да он одријеши грјешника од гријеха, владика се стане у цијели грохот смијати, пак му се наруга како он не зна за оваки мали гријех покору изнаћи, па му рече: "Нека очита три оче наша и четири богородице дјево, пак одмах нека се причести." Сјутрадан ево ти грјешника да прими покору, и пошто му исповједник каже шта је владика наредио, рече грјешнику: "Моли Бога, што је наш владика добар а знао би ми казати како се мрси уз часне посте." Тек што исповједник отпусти онога, ево му другога на исповијест, који му рече да је три пута меса уз посте јио.</s><s>Сад се нађе у чуду наш исповједник не знајући, колику ће према гријеху покору измјерити, па пошто виђе да не може на крај изићи по покори коју је владика мало приђе казао, рече грјешнику: "Још два пут јеђи меса, то јест сјутра и прекосјутра, па очитај три оченаша и четири богородице дјево, па у четвртак приступи са страхом да се причестиш."</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 297–298.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1530

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BF%D0%B0%20%D0%B8%20%D1%81%D0%B2%D0%B0%D1%82

Капа и сват

<s>Зовне побратим побратима у сватове.</s><s>Овај је имао све приправно од хаљина, јере се свадби надао, али само капе није имао, или је није имао од куда купити или није могао добавити, те се тако нађе на чудо, и невоља га наћера, те пође у једнога сусједа и замоли га да му узајми капу, доклен се из сватова врати, и ови му је узајми и каже, да му је чува као своје очи у глави, јер је и он не носи но само од свеца до свеца.</s><s>И тако побратим пође у сватове, али његов сусјед који му је капу узајмио, чекао је згоду кад су сватови с ђевојком дошли у цркву, тек што му сусјед уђе у цркву, а он му онако пред цијелим народом повиче: „Чујеш! чувај ми капу.“</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 299–300.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1531

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BE%20%D0%B8%D0%B6%D0%B5%2C%20%D0%B0%D0%BB%D0%B8%20%D1%81%D0%B8%D1%80%D1%86%D0%B0%20%D0%BD%D0%B8%D0%B6%D0%B5

Слово иже, али сирца ниже

<s>Записао калуђер на сирцу (ђе се реже) иже (и), да би познао, ако ђак осијече мало од сирца.</s><s>Кад калуђер изиђе из собе, онда ђак узме сирац, да осијече мало, а кад види на сирцу иже, онда осијече повелику кришку, па запише опет онако иже, као што је и било.</s><s>Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: „Ва истину слово изе, али сирца низе.“</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 300.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1532

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A8%D1%82%D0%B0%20%D1%98%D0%B5%20%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B5%20%D0%BD%D0%B0%20%D1%81%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%82%D1%83%2C%20%D0%B8%D0%BB%D0%B8%20%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%20%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BD%20%D0%B8%D0%BB%D0%B8%20%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BD%20%D0%A2%D1%83%D1%80%D1%87%D0%B8%D0%BD

Шта је најгоре на свијету, или пијан Србин или гладан Турчин

<s>Разговарали се Турци у кавани: Шта је најгоре на овом свијету.</s><s>Један вели: Зла жена; други вели: Зла година; трећи вели: Зла ћуд и т. д. Док један повиче из буџака: „Турске ми вјере! ви не знате ниједан шта је најгоре на овоме свијету; нема ништа горега од пијана Влаха и од гладна Турчина.</s><s>Један пут ја мртав гладан дођем пред једну влашку кућу, а Влах пред кућом теше држалицу за будак.</s><s>Како ја сјашем с коња, а ја повичем на Влаха: држи море коња, па вичи Влахињу, нека мијеси погачу, и кува цицвару и пече кокош; па онда отидем у кућу.</s><s>У кући сједи, сједи; чекај, нема ништа! ни Влаха ни Влахиње; нит' се шта пече ни вари.</s><s>Онда ја скочим, па изиђем на поље, а то мој коњ стоји, ђе сам га и сјао, а Влах једнако теше и ђеља држалицу.</s><s>Онда ја не знајући, да је крмак пијан, сврнем лулу, па њега камишем преко леђа, а он се исправи, па ни пет ни девет, него распали држалицом мене иза врата, а ја бацим чибук, па пођем руком за нож, а он још једном, аја те на руке.</s><s>И Турске ми вјере! да не долећеше жене, ћадијаху бити г....а и од мене и од њега.“</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 304–305.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1533

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%95%D1%80%D0%BE%20%D0%B8%20%D0%A2%D1%83%D1%80%D1%87%D0%B8%D0%BD

Еро и Турчин

<s>Орао Турчин ралицом по страни изнад некаке ћуприје, а Еро путем ћерао неколико коња натоварених.</s><s>Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: "Ћа шароња, ћа!</s><s>И ти имаш памет, а Еро је нема." У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: "Јаој мене до Бога милога!</s><s>Што ћу сад?" А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: "Шта је море Еро?</s><s>Шта је?" – "Ој мене до Бога милога!</s><s>Ето одоше ми коњи, а ја остадох за водом." – "Ајде море и ти за коњма." – "Не смијем, господару, Бог и Божја вјера, ја туда за живот прећи." – "Де ајде море не лудуј, како не смијеш прећи преко ћуприје, куда иде свијет и коњи натоварени прелазе." – Аја!</s><s>Еро неће нипошто, него једнако јауче и лелече.</s><s>Онда Турчин: "Ајде море шта ћеш дати, да те пренесем ја на леђима?" – "А што иштеш, господару?" "Даћеш ми дванаест перпера." – "Ајде де!" – Упрти Турчин Еру, те пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: "Немам, господару, ни перпере, Бог и Божја вјера!" А Турчин: "Како немаш, море, ана сени ситим!</s><s>Зашто лажеш?</s><s>Оди опет на леђа." Еро узјаше опет Турчина, те га још једном прејаше преко ћуприје; па га онда збаци Турчин на земљу: "Ете, курво!</s><s>Цркни ту, кад немаш чим да платиш," па онда отиде својијем воловима и почне опет орати; а Еро онда скочи па преко ћуприје: "Еј Турчине!</s><s>Гледај како и твој шароња има памет, а Еро је нема!</s><s>Еле он тебе прејаха двапут преко ћуприје."</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 304–305.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1534

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BA%D0%BE%20%D1%81%D0%B5%20%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B2%D1%98%D0%B5%D0%B4%20%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BE

Како се медвјед преварио

<s>Изишавши медвјед рано у прољеће из своје јаме угледа дријен ђе је уцватио, а остала дрвета још и не мисле да цвате, па помисли да ће дријен тако и сазрети прије свију осталијех дрвета, пак се извали подањ да чека.</s><s>И тако лежећи онђе и чекајући да дрењине сазре, остало све воће сазри и прође.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 311–312.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1535

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A5%D0%BE%D1%9B%D0%B5%20%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%20%D1%83%20%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D1%83

Хоће воденичар у војску

<s>Једноме врло богату трговцу дође ред да иде на војску, он се спреми што се љевше може, обуче на се стојеће хаљине, припаше свијетло оружје и одјене свога хата врло лијепо па пође на војску.</s><s>Идући путем наиђе поред једне воденице у којој бијаше воденичар, који имађаше четири ишла камена, и бијаше врло богат, а воденичар како га опази, отрчи пред воденицу.</s><s>Трговац му рече: "Помози Бог", а воденичар одговори: "Бог ти помогао!" па рече: "А куд Бог да газда?" а овај му одговори: "Хоћу, брате, у име Бога на војску." Е вели, мој брате, рече воденичар: "Лако ти је ићи на војску; да ја имам такога коња, тако оружје и таке хаљине, и ја бих ишао." Кад ово, мој брате, чу трговац, а он рече воденичару: "Е добро, брате, ако само хоћеш, а ти хајде, ево ти и оружје и коњ и моје хаљине, а ја ћу чувати, воденицу док се ти вратиш." Сељак кад ово чује, одмах свуче са себе воденичарске хаљине, те на трговца, а трговачке хаљине на себе, оружје припаше и коња узјаше, па оде на војску, а трговац у воденицу па умјеси опорницу и попреће у ватру па чека, док се испече, те руча и оста чувати воденицу.</s><s>Кад сељак дође на војску, одмах се побију, и некако у први мах надвлада непријатељ, а овај почне бјегати.</s><s>Видећи један непријатељски војник да овај бјега, натури се за њим те овђе те онђе да га посијече, док га стигне па не погоди по врату, већ му одсијече сабљом темењачу и угледа му се мозак.</s><s>Кад ово види други војник а он повиче: "Ојој! ено у онога се види, брате, мозак." А овај му несретни одговори; "Није ово, брате, мозак него г... а – да је ово мозак, он би чувао своју воденицу, оно, брате, мозга гдје остаде у воденицу."</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 306–307.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1536

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D0%BA%D1%80%D0%B8-%D0%9C%D1%83%D1%98%D0%BE

Бекри-Мујо

<s>Приповиједа се да је у Цариграду негда био некакав Турчин, Бекри Мујо (Мујо пијаница), коме је иза оца остало небројено благо, па он пропивши се све попио и проћердао, тако, да никаких других хаљина није имао, осим једнога ћебета, којим је огрнут по сокаку ишао, и некаке старе капетине, кроз коју му је перчин био пропао.</s><s>Један пут срете га Турски цар на сокаку пијана, и стане га карати, што је толико благо пропио и до такога срамотног стања дотјерао; но он се окорно осијече на цара, говорећи му: "Што је теби стало, што ја пијем?</s><s>Ако пијем, за своје новце пијем; а ти ако мислиш, да ја немам новаца, пошто ћеш ми дати Стамбол?" Цар прем да је знао, да он нема ни паре, опет помисли у себи, да га није подговорио ко други, ко има новаца, па пошто се обрече, не може се натраг ударити, и зато му одговори: "Не дам ти, Мујо, цијелога Стамбола ни пошто, него ћу ти пола дати по то и по то, па онда за невољу можемо у њему оба царовати." Мујо му на то одговори: "Добро!</s><s>Сутра ћу ти у јутру донијети новце." И тако се растану.</s><s>Кад сутрадан Мујо не дође у одређено вријеме с новцима, цар пошаље, те га доведу; но сад Мујо тријезан призна, да нема ни паре а камо ли да купи Цариград или половину њега.</s><s>Онда цар одмах заповједи, да га посијеку, што је тако лагао и с царем спрдњу збијао.</s><s>Мујо се изнајприје стане молити за опроштење, а кад види, да му ништа не помаже, онда рекне цару: "Кад си наумио, ласно ћеш ме погубити; него те молим, да учиниш једну милост прије него ме погубиш; да нађеш у твоме царству три човјека: једнога сиромаха, који ништа на свијету нема; једнога слијепа, који ништа не види и једнога богаља, који нема ни једне ноге, него само труп; па да их доведеш овдје и да их лијепо нахраниш и напојиш, а нас ћемо двојица гледати, шта ће они радити." Цар на то пристане, и одмах заповједи, те се така три човјека нађу и доведу, и посадивши једнога до другог, донесе им се јело и пиће, и стану се частити.</s><s>Кад се подобро наједу и напију, онда слијепац проговори: "Хвала Богу и честитоме цару, који нас је нахранио бијелога хљеба и напојио црвенога вина!" А богаљ ни пет ни девет, него на њега: "Курво ћорава! како ти знаш, да је хљеб бијел и вино да је црвено, кад не видиш?</s><s>Сад ћу те ногом у задњицу!" Уз то сиромах повиче: "Удри га у мој одговор ја ћу га платити." Онда Бекри Мујо проговори цару: "Видиш, честити царе, што чини пиће!</s><s>Нити слијепац има очију, ни богаљ ногу, ни сиромах новаца; а кад се напише, и слијепац стече очи, и богаљ ноге, и сиромах новце; тако сам и ја јуче био стекао новце, да купим од тебе Стамбол." Видјевши цар и саслушавши то све, опрости Бекри Мују, и поклони му живот.</s><s>Послије тога чудећи се цар, како вино таку силу има, и гледајући, како пијанице за њим гину, намисли, да га једном и он огледа; и тако заповједи, те му једно вече донесу најљепшега морског вина, па се добро напије.</s><s>Кад буде други дан у јутру, цар болестан, боли га глава, не може да је подигне с узглавља.</s><s>Како се то разгласи по двору, скупе се брже боље сви љекари, да лијече цара; но цар каже, да од те његове болести зна боље лијечити Бекри Мујо, него сви љекари, већ њега одмах да му дозову.</s><s>Кад Бекри Мујо дође, цар му каже, како је болестан и ода шта, и запита га, шта ће сад чинити; а он му одговори, опет да пије оно, што је и синоћ пио, пак ће га одмах глава проћи.</s><s>Цар га онда запита: "Па шта ћу чинити, ако ме послије, кад се отријезним, опет глава узболи" А Мујо му одговори: "Опет пиј наново."-"Па докле ће тако трајати?" запита цар.- "Док не огрнеш ћебе, овако као и ја," одговори му Мујо.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 307–309.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1537

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B5%2C%20%D0%BF%D0%B0%20%D1%86%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B5%21

Циганче, па циганче!

<s>Био један цар па имао царицу која му је рађала све женску ђецу.</s><s>Кад једном царица затрудни, рече јој цар да ће је оћерати, ако му сад не роди мушко дијете.</s><s>Кад се царица породи и роди опет женско дијете, она се брже боље договори с некаком Циганком у сусједству која је у исто вријеме била родила мушко дијете, те ђецу промијене и по том јаве цару, да му је царица родила сина.</s><s>Цар се томе врло обрадује и учини се велико весеље.</s><s>Кад овај царев син поодрасте велики, и стане са слугама и дворанима по шуми ићи у лов, он би често говорио: "Да лијепих дрва за гребеништа!" или: "Да лијепијех дрва за угаљ!" и тако се по томе дозна да он није царски син него Цигански.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 309–310.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1539

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0%20%D0%B8%20%D0%A6%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD

Млада и Циганин

<s>Некаква млада рекне Циганину који јој је био дошао кући ради прошње, да би јој сковао плетиће игле, па ће му дати шиник проса.</s><s>Циганин јој одговори: „То је добро, снашо, што ти мени обричеш, али нема гвожђа; него не знаш ли од вашијех ђетића какав скопак од мотике или од чега другога.“ Млада се онда попне на таван и нађе лемеш, те га збаци доље, и запита Циганина, да ли ће то доста бити, а он јој одговори да ће он додати још од свога гвожђа мало што не буде доста, и однесавши лемеш под своју чергу, донесе млади одмах плетиће игле и узме за њих шиник проса.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 310–311.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1540

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BA%D0%BE%20%D1%81%D0%B5%20%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%20%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B2%D1%83%20%D0%BD%D0%B0%D1%83%D1%87%D0%B8%D0%BE

Како се Краљевић-Марко јунаштву научио

<s>Питали Краљевића Марка, како је постао јунак, а он одговорио, да се јунаштву научио од паса и од ђеце: како једно псето макар било највеће и најјаче побјегне, онда сва остала пашчад и најмања и најслабија трче за њим; тако исто и дијете кад побјегне, ђеца трче за њим.</s><s>А кад се како псето или дијете, макар било најмање и најслабије, испријечи и стане да се брани, онда слабо ко смије нањ ударити.</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 311.</s> <s>Народне шаљиве приче</s> <s>en:How Kraljevic Marko Learned to be a Hero</s>

1541

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%96%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B4%D0%B1%D0%B0%20%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0

Женидба Душанова

<s>Кад се жени српски цар Стјепане, надалеко запроси ђевојку, у Леђану, граду латинскоме, у латинског краља Мијаила, по имену Роксанду ђевојку; цар је проси, и краљ му је даје.</s><s>Цар испроси по књигам' ђевојку, пак дозива Тодора везира: „Слуго моја, Тодоре везире, да ми идеш бијелу Леђану, моме тасту, краљу Мијаилу, да ми с њиме свадбу уговориш: када ћемо поћи по ђевојку, колико ли повести сватова; да ми видиш Роксанду ђевојку: може л' бити за цара царица, може л' бити свој земљи госпођа; да је видиш и да прстенујеш.</s><s>Вели њему Тодоре везире: „Хоћу, царе, драги господине." Пак с' опреми, оде у Латине.</s><s>Када дође бијелу Леђану, лијепо га краљу дочекао; вино пиjе неђељицу дана; тада рече Тодоре везире: „Пријатељу, Мијаило краљу, није мене царе оправио да ја пијем по Леђану вино, већ да с тобом свадбу уговорим: кад ће царе доћи по ђевојку, у које ли доба од године, колико л' ће повести сватова, и да видим Роксанду ђевојку, да је видим и да прстенујем." Тада рече Мијаило краљу: „Пријатељу, Тодоре везире, што ме царе за сватове пита, нека купи колико му драго; по ђевојку када њему драго; него ћеш ми цара поздравити, нек не води своја два сестрића, два сестрића, два Војиновића, Вукашина и с њим Петрашина, у пићу су тешке пијанице, а у кавзи љуте кавгаџије, опиће се, заметнуће кавгу, пак је тешко џевап дати кавзи у нашему бијелу Леђану.</s><s>А ђевојку сада ћеш виђети, и прстен јој дати по закону." А када је тавна ноћца дошла, не доносе воштане свијеће, већ по мраку изводе ђевојку.</s><s>Кад то виђе Тодоре везире, он извади од злата прстење са бисером и драгим камењем: разасја се соба од камења; така му се учини ђевојка, да је љепша од бијеле виле.</s><s>Прстенова Роксанду ђевојку и даде јој хиљаду дуката, и ђевојку браћа одведоше.</s><s>Кад ујутру освануло, опреми се Тодоре везире, пак отиде бијелу Призрену.</s><s>Када дође бијелу Призрену, пита њега српски цар Стјепане: „Слуго моја, Тодоре везире, виђе ли ми Роксанду ђевојку?</s><s>Виђе ли је, и прстенова ли је ?</s><s>Што говори краљу Мијаило ?" Тодор њему све по реду каже: „Виђех, царе, и прстеновах је.</s><s>Да каква је Роксанда ђевојка, онакове у Србина нема!</s><s>Добро збори краљу Мијаило: по ђевојку када тебе драго, свата купи колико ти драго; само те је краљу поздравио: да не водиш два сестрића твоја, два сестрића, два Војиновића: у пићу су тешке пијанице, а у кавзи љуте кавгаџије: опиће се, заметнуће кавгу, пак је тешко џевап дати кавзи, у Леђану, граду латинскоме.</s><s>Кад то зачу српски цар Стјепане, удари се руком по кољену: ,,Јао мене до Бога милога!</s><s>Дотле ли се зулум огласио од сестрића, од Војиновића!</s><s>А тако ми моје вјере тврде, докле мене то весеље прође, обојицу хоћу објесити о вратима града Вучитрна, по свијету да ме не срамоте!" Стаде царе купити сватове, скупи свата дванаест хиљада, пак подиже низ Косово равно.</s><s>Кад су били испод Вучитрна, гледала их два Војиновића, међу собом млади говорили: „Што л' се ујак на нас расрдио, те нас не шће звати у сватове ?</s><s>Нетко нас је њему опаднуо, с њега живо месо отпадало!</s><s>Цар отиде у земљу латинску, а јунака са собом не има ниједнога од рода својега, који би му био у невољи, ако би му било за невољу; Латини су старе варалице, ујака ће нашег погубити, а незвани ићи не смијемо." Вели њима остарјела мајка: „Ђецо моја, два Војиновића, ви имате брата у планини код оваца, Милош-чобанина, најмлађи је, а најбољи јунак, а за њега царе и не знаде; пошљите му лист књиге бијеле, нека дође граду Вучитрну; не пиш'те му што је и како је, већ пишите: „Мајкаје на смрти, пак те зове да те благосови, да на тебе клетва не остане; него брже ходи б'јелу двору, не би л' живу застануо мајку!" То су браћа мајку послушала: брже пишу књигу на кољену, те је шаљу у Шару планину, своме брату Милош-чобанину: „Ој Милошу, наш рођени брате, брже да си граду Вучитрну, стара нам је мајка на умору, пак те зове да те благосови, да на тебе клетва не остане." Када Милош ситну књигу прими, књигу гледа, а сузе прољева.</s><s>Пита њега тридесет чобана: „О Милошу, наша поглавице, и досад су књиге долазиле, ал' се нису са сузам' училе; откуд књига, ако Бога знадеш?" Скочи Милош на ноге лагане, па говори својим чобанима: „Ој чобани, моја браћо драга, ова књига јест од двора мога: стара ми је на умору мајка, пак ме зове да ме благосови, да на мене клетва не остане; ви чувајте по планини овце, док ја одем и натраг се вратим.</s><s>Оде Милош граду Вучитрну.</s><s>Кад је био близу б'јела двора, два су брата пред њег' ишетала, а за њима остарјела мајка.</s><s>Вели њима Милош чобанине: „Зашто, браћо, ако Бога знате, без невоље јер градит невољу ?" Веле њему до два мила брата: „Ходи, брате, има и невоље!" У б'јела се лица изљубише, Милош мајку у бијелу руку.</s><s>Стадоше му редом казивати како царе оде по ђевојку надалеко у земљу латинску, а не зове својијех сестрића: „Већ, Милошу, наш рођени брате, хоћеш, брате, незван за ујаком у сватове поћи назорице ?</s><s>Ако њему буде до невоље, да се њему у невољи нађеш; ако ли му не буде невоље, можеш доћи, да се не казујеш." То је Милош једва дочекао: „Хоћу, богме, моја браћо драга; кад ујаку нећу, да коме ћу ?" Тад га браћа опремат стадоше; оде Петар опремат кулаша, а Вукашин опрема Милоша: на њег' меће танану кошуљу, до појаса од чистога злата, од појаса од бијеле свиле; по кошуљи три танке ђечерме, пак доламу од тридест пуцета, по долами токе саковане, златне токе од четири оке; а на ноге ковче и чакшире; а сврх свега бугар-кабаницу, и на главу бугарску шубару: начини се црни Бугарине, ни браћа га познати не могу; дадоше му копље убојито и мач зелен старога Војина; Петрашин му изведе кулаша међедином свега опшивена, да кулаша царе не познаде.</s><s>Л'јепо су га браћа сјетовала: „Кад, Милошу, достигнеш сватове, питаће те тко си и откуд си, ти се кажи земље Каравлашке: „Служио сам бега Радул-бега, не шће мене службу да исплати, пак ја пођох у свијет бијели, да ђегођи боље службе тражим; пак сам чуо за свате цареве и присто сам незван за сватови рад' комада љеба бијелога и рад' чаше црвенога вина." Чувај добро дизген од кулаша, јер се кулаш јесте научио путовати с коњма царевијем." Тада Милош окрену кулаша, пак за царем оде у сватове.</s><s>На Загорју сустиже сватове.</s><s>Питају га кићени сватови: „Откуд идеш, млађано Бугарче?</s><s>Милош им се из далека каже, ко што су га браћа научила.</s><s>Лијепо га свати дочекаше: „Добро дошо, млађано Бугарче, нек је један више у дружини!" Кад су били путем путујући (злу науку Милош научио код оваца у Шари планини, поспавати свагда око подне): он задрема на коњу кулашу.</s><s>Како дизгин ослаби кулашу, диже главу оде кроз сватове, обаљује коње и јунаке, докле дође коњма царевијем.</s><s>Како дође, с њима у ред стаде.</s><s>Лале шћаху бити Бугарина, ал' не даде српски цар Стјепане!</s><s>„Не удрите млађано Бугарче!</s><s>Бугарче се спават научило по планини овце чувајући; не удрите, већ га пробудите!" Буде њега лале и војводе: „Устан', море, млађано Бугарче!</s><s>Бог ти стару не убио мајку, која те је такога родила и у свате цару опремила!</s><s>Кад се прену Милош Војиновић, те сагледа цару очи чарне, кулаш иде с коњма царевијем; он покупи дизгене кулашу, па ишћера њега из сватова: удара га оштром бакрачлијом, по три копља упријеко скаче, по четири небу у висине, унапредак ни броја се не зна; из уста му живи огањ сипа, а из носа модар пламен суче.</s><s>Стаде свата дванаест хиљада, те гледају коња у Бугара; коња гледе, а сами се чуде: „Боже мили, чуда великога!</s><s>Добра коња, а лоша јунака!</s><s>Још такога ни виђели нисмо; један бјеше у зета царева, и сада је — у Војиновића." Гледале га још три шићарције: једно јесте Ђаковица Вуче, а друго је Нестопољче Јанко, а треће је момче Пријепољче; гледали га, пак су говорили: „Добра коња младог Бугарина!</s><s>Баш га овђе у сватов'ма нема, та нема га ни у цара нашег!</s><s>Хајде мало да изостанемо, не би ли га како измамили.</s><s>Кад су били до Клисуре близу, изосташе до три шићарције, па говоре Милош-чобанину: „Чујеш море млађано Бугарче, хоћеш дати коња на размјену?</s><s>Даћемо ти коња још бољега, и још прида стотину дуката, и сувише рало и волове, пак ти ори, те се љебом рани.</s><s>Вели њима Милош Војиновић: „Прођ'те ме се, до три шићарџије!</s><s>Бољег коња од овог не тражим, ни овога умирит не могу; што ће мене стотина дуката ?</s><s>На кантар их мјерити не знадем, а бројем их бројити не ум'јем; што ће мене рало и волови?</s><s>Мене није ни отац орао, пак је мене љебом одранио.</s><s>Тад говоре до три шићарџије: „Чујеш море, млађано Бугарче, ако не даш коња на размјену, ми ћемо га насилу отети!</s><s>Ал' говори Милош Војиновић: „Сила отме земљу и градове, камол' мене коња отет неће!</s><s>Волим дати коња на размјену, јер не могу пјешке путовати." Па устави својега кулаша, пружн руку испод међедине, они мисле бакрачлију скида, ал' он скида златна шестоперца, те удара Ђаковицу Вука: колико га лако ударио, три пута се Вуче преметнуо.</s><s>Вели њему Милош Војиновић: „Толики ти родили гроздови у питомој твојој Ђаковици!" Побјеже му Нестопољче Јанко, стиже њега Милош на кулашу, удари га међу плећи живе, четири се пута преметнуо: „Држ' се добро, Нестопољче Јанко!</s><s>Толике ти јабуке родиле у питому Нестопољу твоме!" Бјежи јадно момче Пријепољче, достиже га Милош на кулашу, те и њега куцну шестоперцем, седам се је пута преметнуло: „Држ' се добро, момче Пријепољче, па кад дођеш Пријепољу твоме, повали се међу ђевојкама ђе с' отео коња од Бугара!" Па окрену коња за сватови.</s><s>Кад дођоше бијелу Леђану, разапеше по пољу шаторе.</s><s>Зоб изиђе коњма царевијем, нема ништа коњу Милошеву.</s><s>Кад то виђе Милош Војиновић, узе торбу на лијеву руку од зобнице једне те до друге, док је своју пуну напунио.</s><s>Па он оде тражит механџију: „Механџија, дај да пијем вина!" Механџија њему одговара: „Ид' одатле, црни Бугарине!</s><s>Да с' донио бугарску копању, ако бих ти и усуо вина; за те нису чаше позлаћене!</s><s>Погледа га Милош попријеко, удари га руком уз образе: колико га лако ударио, три му зуба у грло сасуо.</s><s>Моли му се млади механџија: „Не удри ме више, Бугарине!</s><s>Биће тебе вина изобила, ако цару неће ни достати." Милош више не шће ни искати, већ сам узе, пак се напи вина.</s><s>Док се Милош мало поначини, у том свану и ограну сунце.</s><s>Ал' повика са града Латинче: „Ој чујеш ли, српски цар-Стјепане, ето доље под градом Леђаном изишо је краљев заточниче, зове тебе на мејдан јуначки; ваља ићи мејдан дијелити, или нећеш одавде изићи, ни извести свата ниједнога, акамоли Роксанду ђевојку !</s><s>Кад то зачу српски цар-Стјепане, он телала пусти у сватове, телал виче и тамо и амо: „Није л' мајка родила јунака и у свате цару опремила, да за цара на мејдан изиђе ?</s><s>Честита би њега учинио." Ал' се нитко наћи не могаше.</s><s>Цар с' удари руком по кољену: „Јао мене до Бога милога!</s><s>Сад да су ми два сестрића моја, два сестрића, два Војиновића, сад би они на мејдан изишли." Истом царе у бесједи бјеше, Милош иде, а кулаша води до пред шатор српског цар-Стјепана: „Је л' слободно, царе господине, да ја идем на мејдан у поље ?" Вели њему српски цар Стјепане: Јест слободно, млађано Бугарче, јест слободно, ал' није прилике; ако згубиш млада заточника, честита ћу тебе учинити." Узја Милош помамна кулаша, па окрену од б'јела шатора заметнувши копље наопако.</s><s>Говори му српски цар Стјепане: „Не нос', синко, копље наопако, већ окрени копље унапредак, јер ће ти се смијати Латини." Вели њему Милош Војиновић: „Чувај, царе, ти господства твога: ако мене до невоље буде, ја ћу ласно копље окренути: ако ли ми не буде невоље, донети га могу и овако." Па отиде низ поље леђанско.</s><s>Гледале га Латинке ђевојке, гледале га, пак су говориле: „Бо'же мили, чуда великога!</s><s>Каква је то царева замјена ?</s><s>Та на њему ни хаљина нема!</s><s>Весели се,краљев заточниче, немаш на што сабље извадити, нит' је имаш о што крвавити." У то доба дође до шатора, ђе заточник сједи под шатором, за копље је свезао дората.</s><s>Вели њему Милош Војиновић: „Устан' море, бијело Латинче, да јуначки мејдан дијелимо!" Ал' говори бијело Латинче: „Ид' одатле, црни Бугарине!</s><s>Немам о што сабље поганити, кад на тебе ни хаљина нема." Ражљути се Милош Војиновић: „Устан' море, бијело Латинче!</s><s>На тебе су побоље хаљине, с тебе ћу их на себе обући!</s><s>Тад Латинче на ноге поскочи, пак посједе помамна дората, одмах оде пољем разиграват.</s><s>Милош њему стаде на биљези.</s><s>Баци копље бијело Латинче на Милоша у прси јуначке; Милош држи златна шестоперца, на њега је копље дочекао, пребио га на три половине.</s><s>Вели њему бијело Латинче: „Чекај мало, црни Бугарине, лоше су ми копље подметнули, док отидем да копље пром'јеним." Пак побјеже преко поља равна.</s><s>Ал' повика Милош Војиновић: „Стани мало, бијело Латинче, мило би ти било побјегнути!" Пак поћера по пољу Латинче, доћера га до леђанских врата, ал' леђанска врата затворена.</s><s>Пусти копље Милош Војиновић те прикова бијело Латинче, прикова га за леђанска врата, пак му русу одсијече главу, кулашу је баци у зобницу; па увати његова дората, одведе га цару честитоме: „Ето, царе, заточника главе!</s><s>Цар му даде благо небројено: „Иди, синко, те се напиј вина; честита ћу тебе учинити!" Тек што Милош сједе пити вино, ал' повика са града Латинче: „Ето, царе, под Леђаном градом на ливади три коња витеза, под седлима и под ратовима, и на њима три пламена мача, врхови им небу окренути: да прескочиш три коња витеза!</s><s>Ако ли их прескочити нећеш, нећеш изић, ни извест ђевојке.</s><s>Опет викну телал по сватов'ма: „Није л' мајка родила јунака и у свате цару опремила, да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача ?</s><s>Тај се јунак наћи не могаше.</s><s>Ал' ето ти млада Бугарина пред шатора српског цар-Стјепана: „Је л' слободно царе господине, да прескочим три коња витеза?" — „Јест слободно, моје драго д'јете! - Него скини бугар-кабаницу: Бог убио онога терзију који тије толику срезао Говори му Милош Војиновић: „Сједи, царе, пак пиј рујно вино, не брини се мојом кабаницом; ако буде срце у јунаку, кабаница неће ништа смести: којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна!" Па он оде у поље лађанско.</s><s>Када дође до добријех коња, он проводи својега кулаша, па кулашу своме проговара: „Чекај мене у седло, кулашу!</s><s>А он прође с оне друге стране, заигра се преко поља равна и прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача, устави се на својем кулашу; па он узе три коња витеза, одведе их српском цар-Стјепану.</s><s>Мало време затим постојало, ал' повика са града Латинче: „Хајде сада, царе Србљанине, под највишу кулу у Леђану, на кули је копље ударено, на копљу је од злата јабука: ти стријељај кроз прстен јабуку!</s><s>Милош више не шће ни чекати, већ он пита цара честитога: „Је л' слободно, царе господине, да стријељам кроз прстен јабуку?" „Јест слободно, мој рођени синко!</s><s>Оде Милош под бијелу кулу, запе стр'јелу за златну тетиву, устријели кроз прстен јабуку, пак је узе у бијеле руке, однесе је цару честитоме.</s><s>Лијепо га царе обдарио.</s><s>Мало време затим постајало, ал' повика са града Латинче: „Ето, царе, под бијелом кулом изишла су два краљева сина, извели су три л'јепе ђевојке, три ђевојке, све три једнолике, и на њима рухо једнолико: иди познај које је Роксанда; ако ли се које друге машиш, нећеш изић ни изнијет главе, акамоли извести ђевојке!" Кад је царе р'јечи разумио, он дозива Тодора везира: „Иди, слуго, те познај ђевојку!" Тодор му се право кунијаше; „Нијесам је, царе, ни виђео, јер су ми је по мраку извели, када сам је ја прстеновао." Цар с' ударн руком по кољену: „Јао мене до Бога милога!</s><s>Надмудрисмо и надјуначисмо, пак нам оста цура на срамоту!" Кад то зачу Милош Војиновић, он отиде цару честитоме: „Је л' слободно, царе господине, да ја познам Роксанду ђевојку ?" - „Јест слободно моје драго д'јете, ал' је јадно у те поуздање: како ћеш ти познати ђевојку, кадје нигда ни виђео ниси?" Ал' говори Милош Војиновић: „Не брини се, царе господине!</s><s>Кад ја бијах у Шари планини код оваца дванаест хиљада, за ноћ буде по триста јањаца; ја сам свако по овци познавб: Роксанду ћу по браћи познати." Вели њему српски цар Стјепане: „Иди, иди, моје драго д'јете!</s><s>Ако Бог да те познаш Роксанду, дапу тебе земљу Скендерију у државу за живота твога." Оде Милош низ поље широко.</s><s>Када дође ђе стоје ђевојке, збаци с главе бугарску шубару, скиде с леђа бугар-кабаницу (засија се скерлет и кадифа, засјаше се токе на прсима и злаћене ковче на ногама: сину Милош у пољу зелену као јарко иза горе сунце!) пак је простре по зеленој трави, просу по њој бурме и прстење, ситан бисер и драго камење; тад извади мача зеленога, па говори трима ђевојкама: „Која је ту Роксанда ђевојка, нек савије скуте и рукаве, нека купи бурме и прстење, ситан бисер и драго камење; ако ли се која друга маши, вјера моја тако ми помогла, осјећ' ћу јој руке до лаката!" Кад то чуше три л'јепе ђевојке, обје крајње средњу погледаше, а Роксанда у зелену траву; сави скуте и свил'не рукаве, пак покупи бурме и прстење, ситан бисер и драго камење; а ђевојке двије побјегоше Али Милош утећ им не даде, веће обје увати за руке, све три води пред цара Стјепана; цару даде Роксанду ђевојку, и даде му једну уз Роксанду, а трећу је себи уставио.</s><s>Цар Милоша међу очи љуби, ал' још не зна тко је и откуд је.</s><s>Повикаше кићени чауши: „Спремајте се, кићени сватови, вријеме је двору путовати!" Спремише се кита и сватови, поведоше Роксанду ђевојку, Кад су били мало иза града, ал' говори Милош Војиновић: „Господине, српски цар-Стјепане, овђе има у Леђану граду, има један Балачко војвода, ја га знадем, и он ме познаје; краљ га рани седам годин' дана да рашћера кићене сватове и да отме Роксанду ђевојку; сад ће њега за нама послати.</s><s>На Балачку јесу до три главе: из једне му модар пламен бије, а из друге ладан вјетар дува; кад два вјетра из главе изиђу, Балачкаје ласно погубити; већ ви ид'те, водите ђевојку, ја ћу овђе чекати Балачка, не би ли га како уставио." Отидоше кићени сватови, одведоше лијепу ђевојку; оста Милош у гори зеленој и са њиме три стотине друга.</s><s>Кад одоше свати из Леђана, краљ дозива Балачка војводу: „О Балачко, моја вјерна слуго, можеш ли се у се поуздати да рашћераш цареве сватове и да отмеш Роксанду ђевојку?" Пита њега Балачко војвода: „Господине, од Леђана краљу, какав бјеше јунак у сватов'ма, што највеће отвори јунаштво?</s><s>Вели њему леђанска краљица: „Слуго наша, Балачко војвода, ту не има ни једног јунака, осим једног црна Бугарина, и то младо, још голобрадасто." Ал' говори Балачко војвода: „Није оно црни Бугарине, већ је оно Милош Војиновић, ни цар Стјепан њега не познаје, ал' ја њега одавна познајем." Вели њему леђанска краљица: „Иди, слуго, Балачко војвода, те ми отми пуру од Србаља, а ја ћу је тебе поклонити." Тад Балачко спреми бедевију, па отрча друмом за сватови са шест стотин' латинских катана.</s><s>Кад су били у гори зеленој, кулаш стоји на друму широку, а за њиме Милош Војиновић; викну њега Балачко војвода: „О Милошу, зар се мене надаш?" Па он пусти један пламен модар, опали му црну међедину; а кад виђе да му не науди, онда пусти вјетра студенога: три пута се кулаш преметнуо, ал' Милошу ништа не досади; викну Милош из грла бијела: „Ето тебе од шта се не надаш!</s><s>Па он пусти златна шестоперца: колико га лако ударио, из бојна га седла избацио; пак потеже копље убојито, прибоде га у зелену траву, пак му све три одсијече главе, кулашу их баци у зобницу.</s><s>Тад учини јуриш у катане са својијех три стотине друга: одсјекоше три стотине глава, па одоше друмом за сватови.</s><s>Кад стигоше цара и сватове, пред њег баци Балачкову главу; цар му даде хиљаду дуката, па одоше бијелу Призрену, Кад су били кроз поље Косово, Милош хоће граду Вучитрну, па говори српском цар-Стјепану: „Збогом остај, мој мили ујаче, мој ујаче, српски цар-Стјепане!" Таде се је царе осјетио да је оно Милош Војиновић, па говори својему нећаку: „Та ти ли си, дијете Милошу!</s><s>Та ти ли си, мој мили нећаче!</s><s>Благо мајци која те родила, и ујаку који те имаде!</s><s>Зашто ми се отприје не кажеш, него сам те путем намучио и конаком и глади и жеђу ?" Тешко свуда своме без својега!</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1542

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BA%20%D0%B1%D1%83%D0%BD%D0%B5%20%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2%20%D0%B4%D0%B0%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0

Почетак буне против дахија

<s>0001 Боже мили!</s><s>Чуда великога!</s><s>0002 Кад се ћаше по земљи Србији, 0003 По Србији земљи да преврне 0004 И да друга постане судија, 0005 Ту кнезови нису ради кавзи, 0006 Нит’ су ради Турци изјелице, 0007 Ал’ је рада сиротиња раја, 0008 Која глоба давати не може, 0009 Ни трпити Турскога зулума; 0010 И ради су Божиј угодници, 0011 Јер је крвца из земље проврела, 0012 Земан дош’о, ваља војевати, 0013 За крст часни крвцу прољевати, 0014 Сваки своје да покаје старе.</s><s>0015 Небом свеци сташе војевати 0016 И прилике различне метати 0017 Виш’ Србије по небу ведроме; 0018 ’Ваку прву прилику вргоше: 0019 Од Трипуна до светога Ђурђа 0020 Сваку ноћцу мјесец се ваташе, 0021 Да се Србљи на оружје дижу, 0022 Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.</s><s>0023 Другу свеци вргоше прилику: 0024 Од Ђурђева до Дмитрова дана 0025 Све барјаци крвави идоше 0026 Виш’ Србије по небу ведроме, 0027 Да се Србљи на оружје дижу, 0028 Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.</s><s>0029 Трећу свеци вргоше прилику: 0030 Гром загрми на светога Саву 0031 Усред зиме, кад му време није, 0032 Сину муња на часне вериге, 0033 Потресе се земља од истока, 0034 Да се Србљи на оружје дижу, 0035 Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.</s><s>0036 А четврту вргоше прилику: 0037 Виш’ Србије на небу ведроме 0038 Увати се сунце у прољеће, 0039 У прољеће на светог Трипуна, 0040 Један данак три пута се вата, 0041 А три пута игра на истоку.</s><s>0042 То гледају Турци Бијограци, 0043 И из града сви седам дахија: 0044 Аганлија и Кучук-Алија, 0045 И два брата, два Фочића млада, 0046 Мемед-ага и шњиме Мус-ага, 0047 Мула Јусуф велики дахија, 0048 Дервиш-ага грацки таинџија, 0049 Старац Фочо од стотине љета, 0050 Све седам се састало дахија 0051 Бијограду на Стамбол-капији, 0052 Огрнули скерлетне бињише, 0053 Сузе роне, а прилике гледе: 0054 „Ала кардаш!</s><s>Чуднијех прилика!</s><s>0055 „Оно, јолдаш, по нас добро није.” 0056 Па од јада сви седам дахија 0057 Начинише од стакла тепсију, 0058 Заграбише воде из Дунава, 0059 На Небојшу кулу изнесоше, 0060 Наврх куле вргоше тепсију, 0061 У тепсију зв’језде поваташе, 0062 Да гледају небеске прилике, 0063 Што ће њима бити до пошљетка.</s><s>0064 Око ње се састаше дахије, 0065 Над тепсијом лице огледаше; 0066 Кад дахије лице огледаше, 0067 Све дахије очима виђеше, 0068 Ни на једном главе не бијаше.</s><s>0069 Кад то виђе све седам дахија, 0070 Потегоше наџак од челика, 0071 Те разбише од стакла тепсију, 0072 Бацише је низ бијелу кулу, 0073 Низ бијелу кулу у Дунаво, 0074 Од тепсије нек потрошка нема.</s><s>0075 Па од јада сви седам дахија 0076 Пошеташе брижни невесели 0077 Низ Небојшу кулу Јакшићеву, 0078 Одшеташе у каву велику, 0079 Пак сједоше на кави великој, 0080 Све сједоше један до другога, 0081 Старца Фочу вргли у зачеље, 0082 Бијела му брада до појаса, 0083 Пак повика све седам дахија: 0084 „К нама брже, хоџе и ваизи!</s><s>0085 „Понесите књиге инџијеле, 0086 „Те гледајте, што нам књиге кажу, 0087 „Што ће нама бити до пошљетка.” 0088 Потекоше хоџе и ’ваизи, 0089 Донесоше књиге инџијеле; 0090 Књиге гледе, грозне сузе роне, 0091 Дахијама овако говоре: 0092 „Турци, браћо, све седам дахија!</s><s>0093 „’Вако нама инџијели кажу: 0094 „Кад су ’наке бивале прилике 0095 „Виш’ Србије по небу ведроме, 0096 „Ев’ од онда пет стотин’ година, 0097 „Тад је Српско погинуло царство, 0098 „Ми смо онда царство задобили, 0099 „И два влашка цара погубили: 0100 „Константина насред Цариграда 0101 „Украј Шарца, украј воде ладне, 0102 „И Лазара на пољу Косову; 0103 „Милош уби за Лазу Мурата, 0104 „Ал’ га добро Милош не дотуче, 0105 „Већ све Мурат у животу бјеше, 0106 „Док ми Српско царство освојисмо, 0107 „Онда себи везире дозива: 0108 „ „Турци браћо, лале и везири!</s><s>0109 „ „Ја умријех, вама добих царство, 0110 „ „Него ово мене послушајте, 0111 „ „Да вам царство дуговјечно буде: 0112 „ „Ви немојте раји горки бити, 0113 „ „Веће раји врло добри буд’те; 0114 „ „Нек је харач петнаест динари, 0115 „ „Нек је харач и тридест динари; 0116 „ „Не износ’те глоба ни пореза, 0117 „ „Не износ’те на рају биједа; 0118 „ „Не дирајте у њихове цркве, 0119 „ „Ни у закон, нити у поштење; 0120 „ „Не ћерајте освете на раји, 0121 „ „Што је мене Милош распорио, 0122 „ „То је срећа војничка дон’јела: 0123 „ „Не може се царство задобити, 0124 „ „На душеку све дуван пушећи; 0125 „ „Ви не мојте рају разгонити 0126 „ „По шумама, да од вас зазире, 0127 „ „Него паз’те рају к’о синове, 0128 „ „Тако ће вам дуго бити царство; 0129 „ „Ако л’ мене то не послушате, 0130 „ „Већ почнете зулум чинит’ раји, 0131 „ „Ви ћет’ онда изгубити царство.” ” — 0132 „Цар умрије, а ми остадосмо, 0133 „И ми нашег цара не слушасмо, 0134 „Већ велики зулум подигосмо: 0135 „Погазисмо њихово поштење, 0136 „Свакојаке б’једе износисмо, 0137 „И на рају глобе навалисмо, 0138 „И гријоту Богу учинисмо.</s><s>0139 „Сад су ’наке постале прилике, 0140 „Сад ће нетко изгубити царство; 0141 „Не бојте се краља ни једнога, 0142 „Краљ на цара ударити неће, 0143 „Нити може краљевство на царство, 0144 „Јер је тако од Бога постало; 0145 „Чувајте се раје сиротиње; 0146 „Кад устане кука и мотика, 0147 „Биће Турком по Медији мука, 0148 „У Шаму ће каде проплакати, 0149 „Јера ће их раја уцв’јелити.</s><s>0150 „Турци браћо све седам дахија!</s><s>0151 „Тако наши инџијели кажу, 0152 „Да ће ваше куће погорети, 0153 „Ви дахије главе погубити; 0154 „Из огњишта пронић’ ће вам трава, 0155 „А мунаре попаст’ паучина, 0156 „Не ће имат’ ко језан учити; 0157 „Куд су наши друми и калдрме, 0158 „И куда су Турци пролазили 0159 „И с коњскијем плочам’ задирали, 0160 „Из клина ће проникнути трава, 0161 „Друмови ће пожељет’ Турака, 0162 „А Турака нигде бити неће.</s><s>0163 „Тако књиге инџијели кажу.” 0164 Кад то чуше сви седам дахија, 0165 Све дахије ником поникоше, 0166 И преда се у земљу поглаше, 0167 С књигом не зна нико бесједити, 0168 Ни како ће књизи одказати.</s><s>0169 Старац Фочо подавио браду, 0170 Па је б’јелу са зубима гризе, 0171 Ни он не зна с књигом бесједити, 0172 Већ се и он томе послу чуди; 0173 Не пониче Фочић Мемед-ага, 0174 Не пониче, већ јунак покличе: 0175 „Дишер море, хоџе и ваизи!</s><s>0176 „Мол’те Бога и језан учите 0177 „Сваки данак а све по пет пута, 0178 „Не брин’те се нама дахијама: 0179 „Док је нама здравља и памети, 0180 „И док нам је Биоградског града, 0181 „Ми смо кадри управити градом, 0182 „Око града сиротињом рајом.</s><s>0183 „Кад краљеви на нас војштит’ не ће, 0184 „Како ће нам раја досадити, 0185 „Кад нас има у седам дахија, 0186 „У свакога по магаза блага?</s><s>0187 „Каква блага?</s><s>Све мека дуката, 0188 „А све пуста блага лежећега; 0189 „У нас, браћо, четири дахије, 0190 „Аганлије и Кучук-Алије, 0191 „И у мене и Мула-Јусуфа, 0192 „У свакога има пуста блага 0193 „Небројена по двије магазе; 0194 „Нас четири када устанемо, 0195 „Устанемо на ноге лагане, 0196 „А магазе с благом отворимо, 0197 „Просућемо рушпе по калдрми, 0198 „На дукате покупити војску; 0199 „Нас четири велике дахије 0200 „На четверо разд’јелити војску, 0201 „На четверо к’о четири брата, 0202 „Поћи ћемо из нашега града 0203 „Кроз нашије садамн’ест нахија 0204 „Исјећ’ ћемо све Српске кнезове, 0205 „Све кнезове, Српске поглавице, 0206 „И кметове, што су за потребе, 0207 „И попове Српске учитеље, 0208 „Само луду ђецу оставити, 0209 „Луду ђецу од седам година, 0210 „Пак ће оно права бити раја, 0211 „И добро ће Турке послужити.</s><s>0212 „Док погубим кнеза Палалију 0213 „Из лијепа села Бегаљице, 0214 „Он је паша, а ја сам субаша.</s><s>0215 „Док погубим и Јована кнеза 0216 „Из Ландова села маленога, 0217 „Он је паша, а ја сам субаша; 0218 „И Станоја кнеза из Зеока, 0219 „Он је паша, а ја сам субаша.</s><s>0220 „Док погубим Стеву Јаковљева 0221 „Из Лијевча гн’језда хајдучкога, 0222 „Он је паша, а ја сам субаша; 0223 „И Јована кнеза из Крснице.</s><s>0224 „Док погубим до два Чарапића 0225 „Из потока Б’јелог од Авале, 0226 „Кој’ су кадри на Врачар изићи, 0227 „У Биоград Турке затворити, 0228 „Они с’ паше, а ја сам субаша.</s><s>0229 „Док погубим Црнога Ђорђија 0230 „Из Тополе села поносита, 0231 „Који с Бечким тргује ћесаром, 0232 „Он је кадар сву џебану купит’ 0233 „Од бијела града Варадина, 0234 „И оружје, што је за потребе, 0235 „Он је кадар на нас завојштити, 0236 „Он царује а ја субашујем.</s><s>0237 „Док погубим протопоп’ Николу 0238 „Из лијепа села Ритопека, 0239 „Он пашује, а ја субашујем.</s><s>0240 „Док погубим Ђорђија Гузоњу 0241 „И његова брата Арсенија 0242 „Из лијепа села Жељезника, 0243 „Кој’ је кадар Топчидер затворит’; 0244 „Док погубим протопопа Марка 0245 „Из лијепа села Остружнице, 0246 „Он је паша, а ја сам субаша.</s><s>0247 „Док погубим до два игумана, 0248 „Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима, 0249 „Који знаду злато растапати 0250 „И са њиме ситне књиге писат’, 0251 „Нас дахије цару опадати, 0252 „Око себе рају сјетовати, 0253 „Они паше, а ми смо субаше.</s><s>0254 „Док погубим Бирчанин-Илију, 0255 „Обор-кнеза испод Међедника, 0256 „Ево има три године дана, 0257 „Од како се врло посилио: 0258 „Кудгођ иде, све крљата јаше, 0259 „А другога у поводу води; 0260 „Он буздован о ункашу носи, 0261 „А бркове под калпаком држи, 0262 „Он Турчину не да у кнежину, 0263 „Кад Турчина у кнежини нађе, 0264 „Топузом му ребра испребија, 0265 „А кад Турчин стане умирати, 0266 „А он виче на своје хајдуке: 0267 „ „Море, слуге! тамо пашче бац’те, 0268 „ „Ђе му гавран кости наћи не ће.” ” 0269 „А кад нама порезу донесе, 0270 „Под оружјем на диван изиђе, 0271 „Десну руку на јатаган метне, 0272 „А лијевом порезу додаје: 0273 „ „Мемед-ага, ето ти порезе, 0274 „ „Сиротиња те је поздравила, 0275 „ „Више теби давати не може.” ” 0276 „Ја порезу започнем бројити, 0277 „А он на ме очима стријеља: 0278 „ „Мемед-ага! зар ћеш је бројити?</s><s>0279 „ „Та ја сам је једном избројио.” ” 0280 „А ја више бројити не смијем, 0281 „Већ порезу украј себе бацим, 0282 „Једва чекам, да се скине б’једа, 0283 „Јер не могу да гледам у њега; 0284 „Он је паша, а ја сам субаша.</s><s>0285 „Док погубим кнеза Грбовића 0286 „Из лијепа села Мратишића, 0287 „Он је паша, а ја сам субаша.</s><s>0288 „Док погубим и Алексу кнеза 0289 „Из лијепа села Бранковине, 0290 „И Јакова брата Алексина: 0291 „Цар и ћесар кад се завадише, 0292 „Код ћесара обрштери бише, 0293 „И носише од злата кашкете, 0294 „Попл’јенише све Турске паланке, 0295 „Поробише, ватром попалише, 0296 „Цар и ћесар кад мир учинише, 0297 „А они се цару предадоше, 0298 „И код цара кнезови посташе, 0299 „Млоге Турке цару опадаше, 0300 „Седам паша, што су опаднули, 0301 „Опаднули, па их поморили; 0302 „Они паше, а ми смо субаше.</s><s>0303 „Док погубим кнеза Тавнавскога, 0304 „Из Љутица Станка обор-кнеза; 0305 „Док погубим кнеза Мачванскога, 0306 „С Богатића Мартиновић-Лазу, 0307 „Он је паша, а ја сам субаша.</s><s>0308 „Док погубим кнеза Поцерскога, 0309 „С Метковића Ружичић-Мијајла, 0310 „Он је паша, а ја сам субаша.</s><s>0311 „Док запалим Рачу украј Дрине, 0312 „И погубим Аџи-Мелентија, 0313 „Кој’ је иш’о преко мора сињег, 0314 „Те је влашку ћабу полазио, 0315 „Пак се узгред у Стамбол свратио, 0316 „И од цара ферман излагао 0317 „За стотину жутијех дуката, 0318 „Да власима богомољу гради, 0319 „Да је гради за седам година, 0320 „Начини је за годину дана, 0321 „Ево има шест година дана 0322 „Како зида покрај цркве куле, 0323 „А у куле набавља џебану 0324 „И по мраку топове привлачи; 0325 „Видиш, јолдаш, да се нечем’ нада!</s><s>0326 „Пак ћем’ онда заћи кроз нахије, 0327 „Те исјећи све Српске кметове.</s><s>0328 „Како би нам раја додијала?” 0329 Све дахије на ноге скочише, 0330 Мемед-аги сви се поклонише: 0331 „Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!</s><s>0332 „Твоја памет пашовати може, 0333 „Ми ћемо те пашом учинити, 0334 „Тебе ћемо свагђе послушати.” 0335 Старац Фочо поче говорити: 0336 „Нуто момка! и нуто памети: 0337 „С којом р’јечи на пашалук сједе!</s><s>0338 „Узми синко, Фочић Мемед-ага, 0339 „Узми сламе у бијелу руку, 0340 „Мани сламом преко ватре живе: 0341 „Ил’ ћеш ватру са тим угасити, 0342 „Или ћеш је већма распалити?</s><s>0343 „Ви можете, и Бог вам је дао, 0344 „Тако силну покупити војску, 0345 „И поћ’ ћете, синко, кроз нахије; 0346 „Једног кнеза преварит’ можете 0347 „И на вјеру њега домамити; 0348 „Своју ћете вјеру изгубити, 0349 „Једног посјећ’, а два ће утећи, 0350 „Два пос’јеци, четири одоше, 0351 „Они ће вам куће попалити, 0352 „Ви дахије од њих изгинути.</s><s>0353 „Ал’ ви тако не мојте радити, 0354 „Него мене старца послушајте: 0355 „Ја сам глед’о у нашем инџилу, 0356 „Ово, наше, дуго бити не ће, 0357 „Него ће се пром’јенити царство, 0358 „Већ се, синко, подобрите раји: 0359 „Од харача раји отпустите, 0360 „Нек је харач, к’о што Мурат рече; 0361 „Прођите се глоба и пореза; 0362 „С кнезовима ви се побратите, 0363 „Кнезовима ате поклањајте, 0364 „Кметовима осредње парипе, 0365 „С поповима у дослуку буд’те, 0366 „Не би л’ и ми уз њих преживљели, 0367 „Јера наше дуго бити не ће.</s><s>0368 „А што ће нам више пусто благо?</s><s>0369 „Да мељете, изјест’ не можете.” 0370 Ал’ говори Фочић Мемед-ага: 0371 „Мој бабајко, не слушам те стари.” 0372 То изрече, а на ноге скочи, 0373 И за њиме остале дахије, 0374 Пак на граду бацише топове, 0375 На дукате покупише војску, 0376 Њи четири велике дахије: 0377 Аганлија и Кучук-Алија, 0378 Мула-Јусуф, Фочић Мемед-ага, 0379 На четверо разд’јелише војску, 0380 Њи четири, к’о четири брата, 0381 Пак на граду отворише врата, 0382 И одоше с војском по тефтишу 0383 Кроз њихових седамн’ест нахија.</s><s>0384 Првог српског кнеза преварише: 0385 Домамише кнеза Палалију 0386 И у Гроцкој њега погубише; 0387 И Станоја кнеза из Зеока 0388 Преварише, па га погубише 0389 У његову двору бијеломе.</s><s>0390 Преварише Марка Чарапића, 0391 Преварише, те га погубише; 0392 И Гагића Јанка буљубашу 0393 Из Болеча села маленога; 0394 Погубише кнеза Теофана 0395 Из Орашја Смедеревске на’је; 0396 Та и кнеза Петра из Ресаве, 0397 Преварише Мата буљубашу 0398 Из Липовца близу Крагујевца, 0399 Те и њега млада погубише, 0400 Моравцима цркви допадоше, 0401 И ту Аџи-Ђера погубише, 0402 А Рувима у град опремише, 0403 И у граду њега погубише.</s><s>0404 Мемед-ага у Ваљево дође: 0405 Грбовић се бјеше осјетио, 0406 Па Грбовић на страну побјеже, 0407 А дође му обор-кнез Алекса, 0408 И дрђе му Бирчанин Илија, 0409 Обојицу вата Мемед-ага, 0410 Бијеле им савезао руке, 0411 Па их води на мост Колубари; 0412 А кад виђе обор-кнез Алекса, 0413 Да ће Турци оба погубити, 0414 Тад’ он рече Фочић Мемед-аги: 0415 „Господару Фочић Мемед-ага!</s><s>0416 „Поклони ми живот на мејдану, 0417 „Ево теби шесет кеса блага.” 0418 Мемед-ага говори Алекси: 0419 „Не могу те, Алекса, пустити, 0420 „Да ми дадеш и сто кеса блага.” 0421 Ал’ бесједи Бирчанин Илија: 0422 „Господару, Фочић Мемед-ага!</s><s>0423 „Ево теби и сто кеса блага, 0424 „Поклони ми живот на мејдану.” 0425 Вели њему Фочић Мемед-ага: 0426 „Не будали, Бирчанин Илија!</s><s>0427 „Тко би горског упустио вука?” 0428 Мемед-ага викну на џелата, 0429 Џелат трже сабљу испод скута, 0430 Те Илији одсијече главу; 0431 А Алекса сједе на ћуприју, 0432 Па овако поче говорити: 0433 „Бог убио сваког ришћанина, 0434 „Који држи вјеру у Турчину!</s><s>0435 „Ах Јакове, мој рођени брате!</s><s>0436 „Ти не држи вјере у Турцима, 0437 „Ђе с’ удесиш, удри се с Турцима.” 0438 Још Алекса говорити шћаше, 0439 Али џелат говорит’ не даде, 0440 Трже сабљу, одс’јече му главу.</s><s>0441 Када до два кнеза погибоше 0442 На ћуприји насред Колубаре: 0443 Кнез Алекса, Бирчанин Илија; 0444 Аџи-Рувим насред Биограда, 0445 Једног дана, а једнога часа: 0446 Виш’ њих јарко помрчало сунце.</s><s>0447 Мемед-ага конаку похити, 0448 Не би л’ још ког Срба застануо, 0449 Да још бира ђеког да пос’јече.</s><s>0450 Ал’ кад Срби жалост опазише, 0451 Из чаршије на мах побјегоше, 0452 Мемед-аги ниједан не дође.</s><s>0453 Кад то виђе Фочић Мемед-ага, 0454 Одмах позна, да горе уради, 0455 И одмах се бјеше покајао, 0456 Ал’ се веће доцкан покајати, 0457 Већ повика дванајест делија, 0458 И Узуна свога кавеџију: 0459 „Чујете ли, моји соколови!</s><s>0460 „Брзо добре коње посједните, 0461 „Пак трчите у село Тополу, 0462 „Не би л’ Црног погубили Ђорђа: 0463 „Ако ли нам сад утече Ђорђе, 0464 „Нека знате, добро бити не ће.” 0465 Кад то чуше дванаест делија, 0466 Одмах добре коње посједоше, 0467 И пред њима Узун кавеџија, 0468 Отидоше у село Тополу 0469 У суботу уочи неђеље; 0470 На освитак неђељи дођоше 0471 Прије зоре и бијела дана, 0472 И Ђорђијне опколише дворе, 0473 Ударише с обадвије стране, 0474 А са двије стране повикаше: 0475 „Изиђ’ амо, Петровићу Ђорђе!” 0476 Тко ће љута змаја преварити?</s><s>0477 Тко ли њега спаваћива наћи?</s><s>0478 Ђорђе се је јунак научио 0479 Прије зоре свагда уранити, 0480 Умити се и Богу молити, 0481 И попити по чашу ракије: 0482 Бјеше Ђорђе прије уранио 0483 И отишо у доње подруме.</s><s>0484 Када виђе око куће Турке, 0485 Он се њима јавити не ћеде.</s><s>0486 Јави им се млада Ђорђијница: 0487 „Да Бог с вама, Турци, ноћас био!</s><s>0488 „Шта тражите овђе у то доба?</s><s>0489 „Ђорђе сада пред кућом бијаше, 0490 „Ту сад бјеше, пак некуд отиде, 0491 „А ја не знам, куд је отишао.” 0492 А то Ђорђе и гледа и слуша.</s><s>0493 Кад је Ђорђе избројио Турке, 0494 Чашу попи, а пушку потпраши, 0495 Узе доста праха и олова, 0496 Па изиђе својему обору 0497 Међу своји дванаест чобана; 0498 А кад дође, чобане избуди, 0499 И овако чобанима рече: 0500 „Браћо моја, дванаест чобана!</s><s>0501 „Устаните, обор отворите, 0502 „Из обора ишћерајте свиње, 0503 „Нека иду, куда коме драго; 0504 „А ви, браћо, мене послушајте, 0505 „И шарене пушке потпрашите; 0506 „Ако Бог да, те се оно стече, 0507 „Шта сам данас радит’ наумио, 0508 „Честите ћу вас све учинити, 0509 „Оковати у сребро и злато, 0510 „А у свилу обућ’ и кадиву.” 0511 Сви чобани једва дочекаше, 0512 Ишћераше свиње из обора, 0513 Пак шарене пушке потпрашише, 0514 На мах они за Ђорђем пођоше.</s><s>0515 Оде Ђорђе право своме двору, 0516 А кад Турке с чобанима виђе, 0517 Онда Ђорђе овако говори: 0518 „Чујете ли, дванаест чобана!</s><s>0519 „Сваки јако глајте по Турчина, 0520 „Ал’ не мојте пушака метати, 0521 „Докле моја најприје не пукне, 0522 „Ја ћу гледат’ Узуна Мемеда, 0523 „Виђећете, што ћ’ од њега бити.” 0524 То изрече Петровићу Ђорђе, 0525 Земљи паде, пушци огањ даде, 0526 Пуче пушка, остат’ пуста не ће; 0527 Ђе је глед’о, Ђорђе погодио, 0528 Мртав паде Узун са кулаша.</s><s>0529 Кад то виђе дванаест чобана, 0530 На мах пуче дванаест пушака, 0531 Мртви паде онђе шест Турака, 0532 Шесторица на коњма побјеже.</s><s>0533 На мах Ђорђе викну по Тополи, 0534 Те сакупи јоште више друштва, 0535 Све по трагу Турке поћераше, 0536 До Сибнице села доћераше, 0537 И ту Турци у хан побјегоше, 0538 Ками мајци да остати могу!</s><s>0539 Ту их Ђорђе опколи са друштвом, 0540 Па он викну у село Сибницу, 0541 Сибничани сви му долећеше; 0542 Ту се саста стотина јунака, 0543 На мах Србљи хана запалише, 0544 И тројица Турак’ изгорјеше, 0545 А тројица пред њих изтрчаше, 0546 И Србини сва три погубише.</s><s>0547 На све стране Ђорђе књиге посла 0548 У свих градских седамн’ест нахија 0549 На кметове селске поглаваре: 0550 „Сваки свога убијте субашу; 0551 „Жене, ђецу у збјегове кријте.” 0552 Кад то чуле Српске поглавице, 0553 На мах они послушаше Ђорђа: 0554 Сви скочише на ноге лагане, 0555 Припасаше свијетло оружје, 0556 Сваки свога убише субашу, 0557 Жене, ђецу у збјег одведоше.</s><s>0558 Кад је Ђорђе Србље узбунио 0559 И с Турцима веће завадио, 0560 Онда Ђорђе прође кроз нахије, 0561 Па попали Турске карауле, 0562 И обори Турске тефериче, 0563 И удари на Турске паланке, 0564 Све паланке он турске попали, 0565 Женско, мушко, све под мач удари, 0566 Тешко Србље с Турцима завади.</s><s>0567 Турци мисле, да је раја шала, 0568 Ал’ је раја градовима глава; 0569 Уста раја к’о из земље трава, 0570 У градове саћераше Турке; 0571 Трчи Ђорђе од града до града, 0572 И грађане свагђе довикује: 0573 „Чујете ли, ви Турци грађани!</s><s>0574 „На градов’ма отворајте врата, 0575 „Измеђ’ себе дајте зулумћаре, 0576 „Ак’ хоћете мирни да будете, 0577 „Да градова цару не кваримо: 0578 „Јер ако их ви дати не ћете, 0579 „Измеђ’ себе Турке зулумћаре, 0580 „Те градове раја начинила, 0581 „Градила их по девет година, 0582 „Кадра их је за дан оборити 0583 „И са царем кавгу заметнути; 0584 „А када се с царем завадимо, 0585 „Да устане сви седам краљева, 0586 „Да нас мире, помирит’ нас не ће; 0587 „Бићемо се, море, до једнога.” 0588 Тад грађани сузе прољеваху.</s><s>0589 И Ђорђији ’вако говораху: 0590 „Бег Ђорђије, од Србије главо!</s><s>0591 „Даваћемо штогод раја иште, 0592 „Не кварите царевих градова, 0593 „Ни са царем замећите кавге, 0594 „Ми даћемо Турке зулумћаре.” 0595 Па грађани устадоше Турци, 0596 На градов’ма отворише врата, 0597 Измеђ’ себе дају зулумћаре, 0598 Зулумћаре изјелице Турке, 0599 Предају их у Србињске руке.</s><s>0600 Боже мили и Богородице!</s><s>0601 Када Србљи докопаше Турке 0602 Зулумћаре у бијеле руке, 0603 Па их сташе Србљи разводити 0604 Преко поља без свијех хаљина, 0605 Без ћурака и без антерија, 0606 Без сарука, у малим капама, 0607 Без чизама и без јеменија, 0608 Голе, босе топузима туку: 0609 „Море, баша! кам’ пореза наша?” 0610 У по поља Ђорђе сабљу вади, 0611 Зулумћарске одсијеца главе.</s><s>0612 А кад Ђорђе исијече Турке, 0613 Исијече Турке зулумћаре, 0614 Онда Ђорђе у градове уђе; 0615 Што би Турак’ по градов’ма б’јелим, 0616 Што би Турак’ за сјече, ис’јече; 0617 За предаје што би, то предаде; 0618 За крштења што би, то искрсти.</s><s>0619 Кад је Ђорђе Србијом завлад’о, 0620 И Србију крстом прекрстио, 0621 И својијем крилом закрилио 0622 Од Видина пак до воде Дрине, 0623 Од Косова те до Биограда, 0624 ’Вако Ђорђе Дрини говорио: 0625 „Дрина водо! племенита међо 0626 „Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!</s><s>0627 „Наскоро ће и то време доћи, 0628 „Када ћу ја и тебека прећи 0629 „И честиту Босну полазити!”</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1544

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9E%D0%B1%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B5%20%D0%BA%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%B0%20%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B0

Обретеније главе кнеза Лазара

<s>Кад Лазару одсекоше главу На убаву на пољу Косову, Од Србља се нико не десио, Већ се деси једно Туре младо, Јесте Туре, ал' је од робиње, Родила га Српкиња робиња, Па беседи Турско момче младо: "Ао Турци, моја браћо драга!</s><s>"Ово ј' глава једног господара, "Греота је од Бога једнога, "Да је кљују орли и гаврани, "Да је газе коњи и јунаци." Узе главу светога Лазара, Зави у скут коласте аздије, Па је носи до воде кладенца, Спушта главу у воду кладенац.</s><s>Стајала је глава у кладенцу Лепо време четрдесет лета, А убаво на Косово тело, Ни га једу орли ни гаврани, Ни га газе коњи ни јунаци.</s><s>Мили Боже на свем' теби вала!</s><s>Подигле се кириџије младе Од убава Скопља бела града, Ови возе Грке и Бугаре, Они иду Нишу и Видину, На Косову конак учинили.</s><s>Вечерале кирихгије младе, Вечерале, пак су ожедниле; Измеђ' себе вењер ужегоше, Ужегоше вењер јасну свећу.</s><s>Они траже воде по Косову, Намера и намерила била, Намерила на воду кладенца, Један вели кирвдија млади: "Ев' у води месечине сјајне " Други вели кириџија млади: "Није, браћо, месечина сјајна." Трећи мучи, ништа не беседи, Окрену се право ка Истоку, Па помену Бога истинога, Ист'ног Бога и светог Николу: "Помоз' Боже, и оче Никола!" Па загази у воду кладенца, Те извади из кладенца главу Светитеља Српскога Лазара, Па је меће на зелену траву, И заити воде у кондиру.</s><s>Док се жедни водом обредише, Кад су црној земљи погледали, Неста главе са зелене траве, Оде глава преко поља сама, Света глава до светога тела, Припоји се како што ј' и била.</s><s>Кад у јутру бео дан освану, Глас дадоше кириџије младе, Глас дадоше старим свештеником, И ту дође млого свештеника, Три стотине стари свештеника, И дванаест велики владика, И четири стара патријара: Прво Пећки, друго Цариградски, Васиљенски и Јерусалимски; Облачише велике одежде, И на главе капе камилавке, И у руке књиге староставне, Па чатише велике молитве, И држаше велика денија За три дана и три ноћи тавне Ни седоше, ни се одморише, Ни легоше, ни санка имаше, Моле свеца, куд ће светац поћи, Да којој ће Лаза задужбини: Ил' Опову, или Крушедолу, Ил' ће Јаску, или Бешеновој, Ил' Раковцу, или Шишатовцу, Ил' ће Ђивши или Кувеждину, Да или ће у Маћедонију; Не ће светац задужбини туђој, Већ он оће својој задужбини, А у своју красну Раваницу Под високом под Кучај-планином, Што је Лаза саградио цркву За живота јоште за својега, Саградио себи задужбину О свом лебу и о своме благу А без суза без сиротињскије.</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1545

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BD%20%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%20%D0%B8%20%D0%94%D1%83%D0%BA%D0%B0%20%D0%A5%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

Бан Милутин и Дука Херцеговац

<s>Често књиге земљу прехођаху, ни ко знаде куда, ни откуд су.</s><s>Књиге иду од Призрена града, од српскога силна цар-Стевана, на Пожегу бану Милутину; 'вако царе бану говораше: „Слуго моја, бане Милутине, опреми се у бијелу двору, поведи ми тридесет делија од твојега равна Драгачева, хајде с њима ка Призрену граду, јер хоћемо, бане, војевати надалеко, у земљу Бугарску, на Мијајла, краља бугарскога; тамо ћемо, бане, зачамати, но се спреми за три годинице!" Дође књига у Пожегу равну на кољено бану Милутину.</s><s>Када бане књигу проучио, уд'рише му сузе од очију.</s><s>А гледа га љуба Иконија, па му тихо млада говорила: „Господару, бане Милутине, откуд књига, од кога ли града ?</s><s>Што л' је учиш, а сузе прољеваш?</s><s>Вели њојзи бане Милутине: „Чу л' ме, душо; љубо Иконија, ова ј' књига од Призрена града, од нашега силна цар-Стевана; цар ме зове на његову војску надалеко, у земљу Бугарску, на Мијајла, краља бугарскога, каже, љубо, за три годинице да ће бити боја с Бугарима.</s><s>Но чу ли ме, љубо Иконија, гледај мене пребијеле дворе, немој моје дворе опустити; пази мене два нејака сина, удоми ми сестрицу Јелицу у лијепу варош Ђаковицу; копај мене девет винограда у Бањици и у Атеници, у Лозници и у Паковраћу: а чувај ми девет воденица низ Бјелицу и низ Моравицу; гледај нашу славну задужбину под Баницом 'цркву Јежевицу; чекај мене за три годинице, док се вратим из земље Бугарске." А кад бане љуби наручио, опреми се на цареву војску, он поведе тридесет делија, оде право уз воду Мораву, докле с' прими ломна Влаха Старог, а одатле у Сјеницу равну, од Сјенце у поље Косово, од Косова уз Шару планину, докле дође у Призрена града.</s><s>Али царе војску подигао и пошао низ воду Бистрицу.</s><s>Сустиже га бане Милутине на ономе Голешу планини; ту се бане с царем састануо и за лако здравље упитао и сретна му пута честитао.</s><s>А вели му силан цар Стеване: „Слуго моја, Милутине бане, ако мене Бог и срећа даде те добијем краља Бугарина, хоћу тебе, слуго, поклонити у државу земљу Босну славну, да банујеш и да господујеш, Милутине, за живота твога".</s><s>Па с' отале војска окренула, низ Србију ка земљи Бугарској.</s><s>Кад дођоше у земљу Бугарску, дочека их краљу Мијаило украј Лаба, украј воде ладне.</s><s>Ту се краље с царем ударио, били су се три бијела дана.</s><s>Кад четврто јутро освануло, лоша краљу срећа прескочила, те се краље с царем сусретнуо, но га добро Стево дочекао, на добру га коњу поћерао, сустиже га у по поља равна, сабљом ману одсјече му главу, пороби му силовиту војску, а он сједе у земљу Бугарску, и умири земљу Бугарију.</s><s>Но задуго царе зачамао, кажу, брате, за три годинице, зачамао у земљи Бугарској, и са шњиме бане Милутине.</s><s>Но да видиш младе бановице!</s><s>Ту не прође ни година дана, она бана с војске не чекаше: батали му пребијеле дворе, опусти му девет винограда, распродаде девет воденица, поруши му цркву Јежевицу, не удаде сестрицу Јелицу, не пази му два нејака сина, — него пише лист књиге бијеле, те је шиље у Херцеговину, на кољено Дуки Херцеговцу: „Чу ли мене, Дука Херцеговче, ти покупи кићене сватове, с њима хајде у Пожегу равну а мојему двору бијеломе те ме узми за вијерну љубу, јер сам млада данас останула, та баница млада, удовица, а бане је мене погинуо војујући у земљи Бугарској; но се немој, Дука, затрајати, јер ме просе млогн просиоци." Набрзо му књигу оправила.</s><s>А кад Дуки ситна књига дође, те он виђе што му књига каже, он не купи кићенијех свата, већ се спреми на бијелој кули, удри на се дибу и кадиву, па се скиде низ бијелу кулу, оде право у доње подруме, те опреми дебела кулаша, па се њему на рамена баци, оде право преко Босне славне докле стиже Дрини валовитој, здраво Дрину воду пребродио, а маши се ломна Влаха Старог, докле дође до Ужица града, па се спусти у Пожегу равну ка банову двору бијеломе, пред двором му одсједе кулаша, а срете га госпођа баница, руке шире, у лица се љубе, узеше се за бијеле руке, отидоше на танке чардаке, угости га госпођа баница са шећерли кавом и ракијом, па дозива своје вјерне слуге, овако им млада говорила: „Чујете л' ме, моје вјерне слуге, пазите ми мога господара, господара, Дуку Херцеговца, боље него старог Милутина!" Тако стаде за петнаест дана, док се спреми млада бановица, па покупи све баново благо, однесе му свијетло оружје, одведе му два коња витеза, зароби му два нејака сина и са шњима сестрицу Јелицу, оде с Дуком у Херцеговину.</s><s>Тако било, задуго не било, глас отиде од уста до уста, докле зачу бане Милутине, а он скочи на ноге лагане, оде право цару честитоме, на јутру му назва добро јутро, а боље му царе приватио: „Добро дође, бане Милутине!</s><s>Што си, бане, тако уранио ?</s><s>А што ли си, сине, невесео?" Поклања се бане до земљице, љуби цару руку и кољено, па му оде смјерно говорити: „Господару, силан цар-Стеване, ево има четири године, како с тобом, царе, војујемо по Бугарској, по земљи проклетој, а моје сам дворе оставио и баницу љубу Иконију, па сад чујем да се преудала, и б'јеле ми дворе похарала са некаким Дуком Херцеговцем, два ми млада заробила сина и Јелицу моју милу сеју, све одвео у Херцеговину, моје б'јеле дворе баталио; остало ми девет винограда нерезани и неокопани, не меље ми девет воденица, но их куја свијех распродала, порушила моју задужбину, та лијепу цркву Јежевицу; но ти с' молим, мили господару, пусти мене до бијела двора, да обиђем пребијеле дворе, да повратим моје млого благо а и моја два нејака сина и сестрицу Јелицу ђевојку; да с' осветим Дукн зулумћару, да му вратим жалост за срамоту." Кад је царе бана саслушао, онда њему 'вако говорио: „Приустав' се, бане Милутине, да ти дадем сићана вермана, што сам тебе, бане, поклонио земљу Босну у твоју државу!" Кад је бане цара саслушао, , приклони се до зелене траве, пољуби га у скут и у руку, па причека три бијела дана.</s><s>Кад четврто јутро освануло, цар му даде сићана вермана па с' отале бане подигао, оде право кроз земљу Бугарску, докле дође до Крушевца града, а отале уз воду Мораву, докле бане дође под Јелицу, под Јелицу, у село Бањицу, те огледа своје винограде; па се вати равна Драгачева, стиже бане питомој Пожези а својему двору бијеломе; ал' му б'јели двори потавнили, полупани срчали пенџери, обаљени високи чардаци, обурвати дубоки подруми, порушена мермерли авлија, обаљена демирли капија; у двору му нигђе никог нема, осим болан слуга Миловане; пита њега бане Милутине: „О Бога ти, моја вјерна слуго, ко похара моје б'јеле дворе ?</s><s>Ко л' одведе два нејака сина и Јелицу моју милу сеју ?</s><s>Ко л' покупи из ризнице благо ?</s><s>Ко л' одведе коње из арова ?</s><s>Ко л' однесе свијетло оружје и одведе љубу Иконију ?" Вели њему слуга Миловане: „Господару, Милутине бане, све ти, бане, љуба похарала са курвићем Дуком Херцеговцем; све однесе у Херцеговину, да се слави Дука, зулумћару на срамоту тебе и твојима.</s><s>А кад бане слугу саслушао, он се маши руком у џепове, даде њему дванаест дуката: „Нај то тебе, слуго Миловане, те се рани и ода зла брани, док се вратим из Херцеговине." Па окрену помамна ђогина, оде право преко Влаха Старог доке стиже у Херцеговину б'јелој кули Дуке Херцеговца; али Дуке дома не бијаше, но отишб ка Тројици цркви и одвео љубу Иконију; у двору му никог не бијаше, до банова два нејака сина, голи, боси стоје у авлији и мећу се камена с рамена, па говори млађи старијему: „Удри, брате, ако боље можеш!" А старији млађем говорио: „Како ћу ти, брате, одбацити, -кад се нисам вином причестио ни бијелим љебом наранио, откако сам баба изгубио?" Кад то чуо бане Милутине, уд'рише му сузе од очију, угна ђога у мермер-авлију, опази га двоје ђеце лудо, па побјеже у бијеле дворе, те казују својој милој тетки: „Тето наша, Јелице ђевојко, неко дође у мермер-авлију, ју, и онјаше ђога бабовога." А кад чула Јелица ђевојка, те изиђе пред бијеле дворе, одмах прзна свога мила брата, па му паде млада око врата, рони сузе низ бијело лице; а тјеши је бане Милутине: „Немој, сестро, више туговати!</s><s>Та доста си млада туговала, у рукама Дуке зулумћара." Те с' ђевојка мало утјешила, доведе му два нејака сина, оде бане ђецу миловати, а Јелици тихо говорити: „Отвори ми пребијелу кулу!" Ал' му сестра тихо одговара: „Кучка једна, а не снаха моја, од куле је кључе однијела, и отишла с Дуком зулумћаром ка Тројици пребијелој цркви!" Кад је бане сестру саслушао, он подвикну тридесет делија, те на кули обише капију.</s><s>Бан се пење на бијелу кулу те отвора попете сепете, нађе бане ђечине хаљине: од кадиве зелене доламе, и нађе им танке преобуке, он обуче два нејака сина и Јелицу своју милу сеју, па он оби Дукине подруме, напоји их вином црвенијем, а нарани љебом бијелијем, па их посла у мермер-авлију, да с' играју млади по авлији, а он сакри коње у подруме, а делије на бијелу кулу; оде гледат са бијеле куле шта му ђеца по авлији раде, и шта ће им Дука учиннти када с љубом у авлију дође.</s><s>Мало било, задуго не било, ал' ето ти Дуке Херцеговца са његовом љубом Иконијом; како виђе два банова сина, он потрже плетену канџију, оде ћерат ђецу по авлији.</s><s>Али скочи бане са чардака, викну бане тридесет делија, опколише Дуку зулумћара, шћаху њега жива уватити; но се не да Дука уватити, трже сабљу у десницу руку, двије бану погубио слуге.</s><s>Кад то внђе бане Милутине, он удари Дуку зулумћара са својијем перним буздованом, удари га у чело јуначко, Дука паде у зелену траву, Дука паде, а бане допаде, колико му крви жедан бјеше, сабљом ману, одс'јече му главу.</s><s>То кад виђе љуба Иконија, стаде бјегат млада низ авлију.</s><s>Не дадоше два банова снна, веће одмах кују уватише, у руке је бану додадоше.</s><s>Бане викну на своје делије, донесоше б'јелу крпу платна, залише је лојем и катраном, па увише кују Иконију саврх главе до зелене траве, па он сједе пити рујно вино, а њој русу косу запалише.</s><s>Кад догоре доље до очију, она с' моли бану Мнлутину: „Господару, бане Милутнне, не дај, бане, твоје очи чарне, доста си их пута пољубио!" Алн вели бане Милутине: „Док љубио, дотле и бранио, сад нек брани Дука зулумћару!" Кад догоре до бијелих дојки, она зове два нејака сина: „Ђецо моја, ако Бога знате, ви не дајте двије б'јеле дојке, доста су вас мл'јеком задојиле и лудијех досад одраниле!" Али вели двоје ђеце лудо: „Јесу, мајко, ал' је скупо стало та дворећи Дуку зулумћара голи, боси за три годинице!" Тако згоре кучка Иконија саврх главе до зелене траве.</s><s>Бане скочи од земље на ноге, те Дукину похарао кулу, однесе му благо и оружје, и одведе коње и соколе, запали му пребијеле дворе, па отиде новој бановини, штоно му је царе поклонно војујући по земљи Бугарској; намјести се бане Милутине у Маглаја, бијелога града.</s><s>Ту му дође земља Босна славна V од Босне тридест капетана, те се млади бану поклонише.</s><s>Бан удаде сестрицу Јелицу у питому варош Ђаковицу за сокола Брђанина Павла, а ожени два нејака сина спреко мора отуд од Латина: стече бане млоге пријатеље.</s><s>Бог му дао са животом здравље!</s><s>Нама, браћо, на сретно весеље!</s><s>То велимо да се веселимо, не би ли нас и Бог веселио!</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1546

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%94%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%82%D0%B5%20%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%20%D0%B8%20%D1%9B%D0%B5%D1%80%D0%BA%D0%B0%20%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B0%20%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B0

Дијете Јован и ћерка цара Стефана

<s>Боже мили, чуда великога!</s><s>Од како је свијет постануо, није љепши цвијет процватио, како што је у Призрену граду мила ћерца српског цар-Стефана, а Милица лијепа ђевојка.</s><s>Милица је у кавезу расла без промјене петнаест година, а каква је, шинула је гуја, би рекао и би се заклео, ал' је вила, али је родила, ал' је са њом другарица била.</s><s>Шта је земља на четири стране, љепоте јој у свијету нема.</s><s>Да видите, браћо моја драга, залуду јој вала и љепота, говори се по Призрену граду, живо чедо носи под појасом.</s><s>То се чудо на далеко чуло, то зачуо српски цар Стефане.</s><s>Једно јутро Стефан подранио, па пошета у кавез ђевојци.</s><s>Кад га виђе Милица ђевојка, пред цара је на ноге скочила.</s><s>Цар Милици добро јутро виче, ђевојка му боље прифатила, па под царем јастук потурила.</s><s>Сједе Стефан у кавеза жута, а Милица стаде цара дворит'.</s><s>Бесједи јој српски цар Стефане: „Ћери моја, дуго јадна била, са киме си чедо задобила?" Кад то чула Милица ђевојка, одиста се млада препанула; ћути цура, ништа не бесједи.</s><s>Опет царе поче бесједити: „Ћери моја, дуго јадна била, са киме си чедо задобила?</s><s>Кунем ти се Богом истинијем, и тврду ти божју вјеру дајем да ти ништа учинити нећу, ако мени по истини кажешА ђевојка сузе прољеваше, Па Стефану вако говораше: „О мој бабо, српски цар-Стефане, кад ме питаш да ти право кажем.</s><s>Једно јутро јесам поранила, узе круну у бијеле руке, па изађо на бијелу кулу; тури круну ја на моју главу да ја виђу би л' ми приличила, док огрија од истока сунце.</s><s>Кад је круна сунце опазила, од круне је зрака ударила по Призрену и око Призрена чак до Шаре високе планине, више Шаре у Јастреб планину, где се многи соколови легу, са њима су пребијеле виле.</s><s>Мили бабо, српски цар Стефане, ја се врати у бијелу кулу, на мјесто сам круну оставила, кад је тамна ноћца долазила, и док ноћи неко доба било, полетио сив зелен соколе, и за њиме седам лабудова јест од Шаре и Јастреб-планине, бијелој нам долећеше кули.</s><s>Лабудови падоше на кулу, а сив соко на срчали пеицер, сва се кула из темеља љуља.</s><s>Од сокола свјетлост ударила, па се види у кавезу жуту у поноћи као у сред подне.</s><s>Тресну соко соколова крила, Оста момак у танку кошуљу.</s><s>Ту је тамну ноћцу преноћио, а ујутру добро поранио, више ми се није повратио, са њиме сам чедо задобила." А кад чуо српски цар Стефане, цар се ману у цепове руком, извади јој рушпа пет стотина, па их даје Милици ђевојци: „На, Милице, моја несретнице, удри на се свилу и кадиву, и ево ти штака позлаћена, па ти Шари иди и Јастребу, те ти свога заручника тражи; са њиме си чедо задобила, овамо ти повратишта нема, повратишта нити утјецишта, јер тако ми моје вјере тврде, ако икад у Призрена дођеш, растр'ћу те коњма на репове." Кад ђевојка цара саслушала, проли сузе низ бијело лице, па отвори раве и долафе, па извади свилу и кадиву; на се удри и срму и злато, окити се што љепше могаше, узе млада штаку позлаћену, па отиде низ бијелу кулу.</s><s>Браћо моја и дружино драга, онда бјеше жалост погледати како иде Милица ђевојка право Шари високој планини, а често се кули окреташе, и Призрену граду бијелому; сузе рони низ бијело лице, љуто пишти до Бога се чује.</s><s>Док се Шари примакнула близу, траг је смела, пут је изгубила, пребијаше дрвље и камење.</s><s>Намјера је била нанијела у планини на бијеле овце.</s><s>Кад ђевојку сагледаше овце, одиста се биле препануле, побјегоше чобанину своме.</s><s>А то виђе Виде чобанине, па довати пушку џевердара, одиста је убити оћаше, па овако-Виде бесједио: „Ајд' отале, пребијела вило, не плаши ми пребијеле овце, ако тутнем моје мрке вашке, живу ће те раскинути, вило, ако ли ми оћеш побјегнути, убићу те пушком цевердаром." Ђевојка му поче бесједити: „Богом брате, Виде чобанине, не удри ме пушком џевердаром, ја нијесам пребијела вила, но жалосна ћерка Стефанова српска цара земље господара, но ми кажи Јастријеб планину, ђе се каде (?) соколови легу." И то Виде за Бога ајаше, па јој прими Богом побратимство, овако јој Виде бесједио, посестриму на пут је извео: „Иди, сестро, горе уз планину; кад изиђеш на врх од планине, ту имају млоге раскрснице, ти окрени с десна на лијево, оћеш доћи зелену језеру, код језера зелена је јела, ту се, сестро, соколови легу; то језеро никад није само, чувају га соколови сиви." А да видиш ћери Стефанове, она тури у џепове руку, па извади стотину дуката, па их даје Виду побратиму: „На ти, Виде, Богом побратиме, нека знадеш да сестру имадеш." Одатле се подиже ђевојка, док изађе на врх од Јастреба, ђено јесу многе раскрснице, па окрену с десна на лијево.</s><s>Она дође и језеро нађе.</s><s>Код језера зелена је јела, на јелику сив зелен соколе, соко држи стреле и тетиве, по језеру б'јели лабудови.</s><s>Кад ђевојку виђеше лабуди, и они се били препанули, а соко јој са јелике виче: „Бјеж' отале, пребијела вило, не плаши ми б'јеле лабудове, јер тако ми моје вјере тврде, ако запнем стрелу и тетиву, оћу тебе устрелити, вило." А ђевојка бесједи соколу: „Не -удри ме стрелом ни тетивом, но ми кажи суђеника мога; ја нијесам пребијела вила, но жалосна ћерка Стефанова, по имену Милица ђевојка." Све му каже што је и како је, да јој више повратишта нема у Призрена града бијелога.</s><s>Онда соко поче бесједити: „Ти ако ћеш мене послушати, соко тебе оће сјетовати.</s><s>Од језера ти истоку пођи, док изађеш крају од планине, оћеш виђет Орлујевца града, добро гледај и виђи, ђевојко, штоно има у вр' Орлујевца, многе куле јесу покривене, покривене тенећетом жутим, једна има понајвиша кула, понајвиша понајљепша кула, покривена тенећетом жутим, на кули је од злата јабука, на јабуци соколова крила, па се крило на чекрк окреће, показује који вјетар дува, кад огрије од истока сунце, па јабука одговара сунцу, а тенећка сјајноме мјесецу, иди право под бијелу кулу, оно кула суђеника твога.</s><s>Када кули пребијелој дођеш, ту код куће ниђе нико нема, само једна остарела бака, то је бака Јованова мајка, о ђевојко, твога суђеника; она јесте срца милостива, добро ће те стара дочекати, питаће те што си и од куд си, ти се немој по чем преварити, да јој штогод за Јована кажеш, но толико старој проговарај: Једа Бог да да ти Јован дође!</s><s>Често ће ти Јован долазити." Па отоле окрете ђевојка, сузе рони низ бијело лице, куд год иде Орлујевац нађе и бијелу Јованову кулу.</s><s>Код куле му ниђе нико нема, само бака Јованова-мајка, сједи стара пред бијелу кулу.</s><s>Ђевојка јој Божју помоћ виче, стара баба боље прихватила: „Да си здраво, лијепа ђевојко, каква тебе нужда доћерала овој пустој Јовановој кули?" А ђевојка била бесједила: „Еда Бог да да ти Јован дође!" Кад је баба ријеч саслушала, води цуру на бијелу кулу.</s><s>Долази јој дијете Јоване, сваку ноћцу Јован долазаше, са њим иду пребијеле виле, виле пану на бијелу кулу, док подрани дијете Јоване, са њим лете виле у планине.</s><s>Једно јутро баба подранила, подранила Јованова мајка у одају Милици ђевојци, па Милици стара бесједила: „О Милице, моја ћери драга, ја имадо сина јединога а Јована од седам година, нестаде ми дијете Јована, не знадо му гласа ни аваза.</s><s>То говоре и причају људи, да га мене однијеше виле, или, кћери, соколови сиви, остаде му саморана мајка, не зна јадна шта ће ни како ће.</s><s>Ево има петнаест година како мајка не види Јована, би вољела виђети Јована, но сву земљу бутун царевину, да ми даду и поклоне царство." Сузе рони овако говори: „О Јоване, моје ране грдне!" А гледа је ћерка Стефанова, па ђевојка срца милостива, милостива ама жалостива, врло јој се било сажаљело баш на бабу Јованову мајку, па ђевојка 'вако бесједила: „Стара бабо, Јованова мајко, ти ако ћеш бити вјере тврде, ја ћу тебе за Јована казат'.</s><s>Како ноћу буде три сахата, ти изађи пред бијелу кулу, па погледај Шари и Јастребу, ту ћеш видјет' ватре чудновате од планине до бијеле куле, кад се близу попримакну кули, ту ћеш видјет' и Јована твога." Да виш бабе Јованове мајке, како ноћца тамна долазила, оде стара пред бијелу кулу, често гледа Шари и Јастребу, док угледа ватре чудновате, сипају се до земљице црне, док дођоше Јовановој кули.</s><s>Да виш бабе Јованове мајке, кад је било ноћи пола тамне, баба узе кључе свако аке, па отвори бијелу одају.</s><s>Док је стара отворила била, виђе сина дијете Јована, ђе Јоване санак борављаше, виш' главе му крила и окриља, момак леже у танку кошуљу.</s><s>Узе баба крила и окриља, не би ли јој Јован остануо, да јој више полећет' не може.</s><s>Кад ујутро јутро освануло, освануло и сунце грануло, док запишта лијепа ђевојка на бијелу Јованову кулу.</s><s>У том баба брже поитала, када виде дијете Јована, не би л' га се нагледала мајка, ками мајци да види Јована.</s><s>Кад је стара отворила врата, мртва Јова нађе у одају, сав је Јован у крв огрезнуо, на Јовану има девет рана.</s><s>Дуго виле чекале Јована, до зорице и бијела дана, кад виђеше да Јована нема, међу собом биле бесједиле: „Младо момче је се преварило, више с нама у планину неће." Па узеше стреле и тетиве, устрелише дијете Јована, и момку су срце оштетиле.</s><s>Кад то виђе Јованова мајка, закукала како кукавица, мила снаха како ластавица, у кукању обје говораху: „О Јоване, наше јарко сунце, мало ти нас бјеше огријало, па нам саде за горипу зађе!</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1547

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D1%85%D0%BE%D0%B4%20%D0%9C%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80

Наход Момир

<s>Подиже се српски цар Степане из Призрена, места убавога, подиже се итар лов ловити до Велеза и воде Вардара; с' собом води осам везирова и Тодора деветог везира.</s><s>Лов ловио за петнаест дана, тако му се срећа удесила, те од лова ништа не улови: ни јелена ни кошуте мудре, ни од кака ситнога звериња.</s><s>А каде се натраг повратио, нађе чедо у гори зеленој у виново лишће завијено, а виновом лозом повијено, а по лицу листом покривено, да му лице не гори од сунца.</s><s>Том се чуди царе господине, откуд чедо у гори зеленој: ил' је чедо досадило мајци, те је њега оставила мајка, ил' је кума кумче изнијела да цар крсти и да га дарива, ил' су виле чедо подметнуле ?</s><s>Стаја царе летњи дан до подне, не би л' гди ко чеду изишао, ал' никогачути ни видети; цар дозива Тодора везира: „О Тодоре, мој мудри везире, одседниде од коња витеза те погледај оно чедо младо!</s><s>Ако чедо буде мушка глава, дај га мене на коња витеза!" Тодор везир од коња одседе те погледа оно чедо младо; тако цару даде Бог једини, Бог једини и срећа царева, те је чедо било мушка глава. •Цару г' Тодор на коња додаје, цар је лепо чедо приватио у скут десни коласте аздије, трипут га је лицем целивао, па га зави у мараму свил'ну, и метну га себе у недарца: „Благо мене до Бога вишњега!</s><s>Бог ми даде сина изненада, мојој Грозди браца рођенога, моја Грозда врло брата жељна, Бог јој даде брата изненада!</s><s>Па отиде двору господскоме.</s><s>Та у прво време јесте било, кад господар откуд двору дође, не излази слуга ни слушкиња, господару коња да привати, већ госпођа која је у двору; ишетала царица Роксанда, под царем је коња приватила: „Цар' честити, добро си дошао!</s><s>Јеси л' лепа лова уловио?" Цар царици мушко чедо даде, а царица чедо приватила у свилену убаву кецељу; царица се чеду обрадова: „Благо мене до Бога вишњега!</s><s>Лепшега ти лова и не тражим." Однесе га у господске дворе, прометну га кроз недра свилена, да б' се дете од срца назвало, окупа га и нанегова га; однеше га Аранђела цркви, окумише Тодора везира, крсти Тодор чедо мушку главу, од миља му лепо име даде, лепо име: Наоде Момире.</s><s>Рани чедо царица госпођа, рани чедо и негује лепо, као свака мајка чедо своје; расте дете Наоде Момире: што детета увече омркне, још толико ујутру осване; одрастао од петнаест љета, као друго од триест година; ста се добра коња приватати, добра коња и светла оружја.</s><s>Куд год иде царе господине, поред себе води и Момира, поред себе, кано киту цвећа; што он рекне, и цар не прекрати.</s><s>Мани бише девет везирова.</s><s>Кад је било на Цветоносије, збор зборило осам везирова: „Да фалимо цара небескога!</s><s>Ми дворисмо цара одмалена, одмалена паке до голема, и седе нам браде до појаса, не могосмо добра издворити, како дете Наоде Момире, једно младо јучерање дете, како с' лепа добра додворило!</s><s>Како бисмо дете омразили и са светлим царем завадили?" А беседи Тодоре везире (кум неверни, вера га убила!): „Браћо моја, осам везирова, ако ћемо изгубити душу, ласно ћемо омразит Момира, са честитим царем раставити: каде буде уочи Васкрса, остојимо то свето вечерње, изиђемо из бијеле цркве, ви узмите сваки по чауша, те водите двору на вечеру, ја ћу кума Наода Момира, одвешћу га двору на вечеру, - износићу трегодишње вино и ракију од седам година; опојићу Наода Момира, однећу га у цареве дворе на чардаке гди Гроздана спава, метнућу га сестрици на руке, а сестра је свака милостива и на свога брата жалостива, она ће га лепше пригрлити; а кад буде на Васкрсеније, и будемо на јутрењи светој, буде време целиват 'ванђеље, цар ће гледат и десно и лево, да с Момиром целива 'ванђеље; кад Момира не буде у цркви, ја ћу с царем целиват 'ванђеље; кад јутрењу свету савршимо, изиђемо из бијеле цркве, цар ће онда мене запитати: „О Тодоре, камо ми Момире?</s><s>Што ми није детета у цркви ?</s><s>Код тебе је на вечери било, на њега си навалио вино, од вина га љуто боли глава, те не може у цркву да дође.</s><s>Вас четири душом поднесите, а четири криво сведочите: ,,Момир љуби сестру Гроздијанку.'' Тако ћемо омразит Момира, са честитим царем раставити." Кад је било уочи Ускрса, вечерње су свето остајали и изишли из бијеле цркве, сваки везир узе по чауша, Тодор узе Наода Момира, одведе га двору на вечеру, пред њег' носи трегодишње вино и ракију од седам година, а у вино меша свако биље, понајвише бенђелука тешка, а на тврди санак намењује, нека спава Наоде Момире, док не сване и сунце не гране и док буде доба летурђији.</s><s>Опи с' дете, ништ' о себи не зна, наслоња се главом на Тодора, на својега крштенога кума.</s><s>Тодор узе дете у наручје, однесе га у дворе цареве, на чардаке гди девојка спава, и метну га Гроздани на руку: а сестра је свака милостива и на свога брата жалостива, она га је лепше пригрлила.</s><s>Потом мало време постајало, петли пеше, клепала уд'рише, свештеници сташе на јутрење, сва господа подрани у цркву и пред њима српски цар Степане.</s><s>Јутрењу су свету остајали, дође време целиват 'ванђеље, а цар гледи и десно и лево, не би л' гдигод видио Момира, да са њиме целива 'ванђеље; онда приђе Тодоре везире, те са царем целива 'ванђеље.</s><s>Кад јутрењу свету савршили, и изишли из бијеле цркве, па пред црквом сели у столове, онда царе поче беседити: „О Тодоре, камо ми Момире?</s><s>Што ми није детета у цркви?!</s><s>Код тебе је било на вечери, на њега си навалио вино, од вина га љуто боли тлава, те не може у цркву да дође ?" Онда поче Тодор беседити: ,,Цар' честити, сунце огрејано, ти Момира држиш и Гроздану, рођенога брата и сестрицу; Момир љуби сестру Гроздијанку." Тад говори српски цар Степане: „Муч', Тодоре, муком се замуко!</s><s>Ниј' истина што.на дете кажеш, тако ми се не делило месо за живота од моји костију, ја не делнм Момир' и Гроздану!</s><s>Рођени су братац и сестрица." Повикаше осам везирова: четворица душом поднесоше, а четири криво сведочише: „Јесте, царе, Бог и њина душа!</s><s>Јесте, царе, данашњег нам дана!</s><s>Јесте, царе, умрлог нам часа!</s><s>Момир љуби сестру Гроздијанку, и сад спава с њоме на чардаку!" Расрди се српски цар Степане, од љутине аљину раздера, од жалости грозне сузе проли: „Еј Момире, еј жалости моја!</s><s>Еј Момире, лепа кито цвећа!</s><s>Тешко мене, ја изгуби тебе!" Пак намаче два џелата млада: „Брзо ид'те, два целата млада, на чардаке, гди Гроздана спава, уватите Наода Момира, водите га те га обесите у градини у сувој давини, штоно се је дрво осушило има време три године дана, нити листа, нити цветом цвати!" Отидоше два џелата млада, али Момир на чардаку спава, код њег' седи сестра Гроздијанка, над њим маше граном босиљковом, своме брату чини лепа лада, да јој братац мамуран поспава.</s><s>Ту дођоше два џелата млада, намкоше му гајтан око врата.</s><s>Кад то виде госпођа девојка, она писну као змија љута, уд'ри лицем у земљицу чарну, а Момир се трже иза санка, очи метну, погледа нада се, те угледа два целата млада, па и стаде Богом братимити: „Богом браћо, два целата млада, немојте ме одма обесити, водите ме цару родитељу, да ја питам родитеља мога, зашто мене оће да обеси, шта ли сам му сагрешио љуто; а сва моја браћа и дружина радује се светом Васкрсењу, мене баба оће да обеси на знан данак на Васкрсеније!</s><s>Џелати су, ал' су милостиви, они сташе сузе просипати на Момира млада гледајући; воде њега цару родитељу.</s><s>Кад Момира цару доведоше, писну дете као змија љута, паде цару преко свил'на крила, љуби цара по недри свилени: „Светли царе а мој родитељу, што сам тебе, бабо, сагрешио, те ме данас оћеш да обесиш, на знан данак на Васкрсеније?</s><s>Сва се моја браћа и дружина сад радује светом Васкрсењу, а ти мене оћеш да обесиш!</s><s>А што сам ти сагрешио, бабо ?" А цар ништа, веће сузе проли: „Еј Момире, еј жалости моја!</s><s>Тешко мене, ја изгуби тебе.</s><s>Мене каже девет везирова да ти љубиш сестру Гроздијанку; тако ми се не делило месо за живота од моји костију, ја не делим тебе и Гроздану!</s><s>Рођени сте братац и сестрица.</s><s>Еј Момире, еј жалости моја!" А беседи Наоде Момире: „Има, бабо, читав месец дана, како нисам сестрице видио разма синоћ у зеленој башчи, кад је брала с девојкама цвеће, с њоме, бабо, тридест девојака, сретосмо се на башчени врати, ја њој дадо струк румене руже, она мене струк бела босиљка, те се, бабо, меновасмо цвећем за милошту братац- и сестрица, за милошту, за срамоту није." Теде царе њему да верује, ал' повика девет везирова: „Чујеш, Боже, видиш ли, саборе!</s><s>Цар верује детету једноме, не верује девет везирима, бијелије брада до појаса!" Нема куда српски цар Степане, већ намаче два целата млада: „Ајд', целати, те га обесите у градини о сувој давини!" Поведоше г' два џелата млада; ал' се моли Наоде Момире: „Богом браћо, два целата млада, водите ме царици матери, да ми прости и муку и рану: рану њену — што ме је ранила; муку њену — што је промучила док је мене она одранила." Џелати га не ктели слушати, већ га воде у нову градину, у градину под суву давину, штоно се је дрво осушило има веће три године дана, нити листа, нити цветом цвати; обесише Наода Момира.</s><s>То из двора нико не видио, већ видила сестра Гроздијанка, испред двора с висока чардака, па утире сузе од образа, она иде својој старој мајци: „Одени ме, моја стара мајко, обуци ме што год лепше можеш, данас јесте светло Васкрсење, девојке ме у коло зазивљу." То царица једва дочекала, обуче је што год лепше може, баш кан' да је оће да удаје; неће ићи жалосна Гроздана, неће ићи млада међ' девојке, већ украла свилене гајтане, па отиде брацу у градину, у градину под суву давину; кад је вид'ла браца обешена, уд'ри лицем о земљицу чарну, па запишта као змија љута, па с' и она млада обесила о давини, о другојзи грани, за живота јоште за својега, десном руком браца загрлила.</s><s>Глас допаде царици Роксанди: „Зло си села, госпођо царице!</s><s>Обоје ти деце обешено, обешен ти Момир и Гроздана!" А запишта царица Роксанда, она иде цару честитоме, паде цару преко свил'на крила, па га љуби по недри свилени: „Зашто, царе, огрејано сунце!</s><s>Зашт' обеси двоје деце наше, нама, царе, нашу омладину, омладину и обрадовање?" А цар жали Наода Момира, за Гроздану ништа и не знаде, па беседи госпођи царици: „Нисам тебе децу извешао, обесило девет везирова, обесило Наода Момира." Ал' говори царица госпођа: „Чујеш ли ме, светла круно моја, јал' извешај девет везирова, јали ћу се и ја обесити о давини, о трећојзи грани, а код оно двоје деце моје; ја душмана гледати не могу, да ми оде душмани по свету!" Нема куда српски цар Степане, већ намаче до девет целата, те извеша девет везирова проћу цркве о јели зеленој.</s><s>Потом мало време постајало, па се диже царе и царица а од њине велике жалости, те одоше у нову градину, у градину под суву давину; што да виде? — Чуда невиђена: давнна се сува помладнла и зеленим улистала листом и бијелим уцватила цветом, обоје се деце посветило, посвети се Момир и Гроздана; па одоше под јелу зелену, ал' зелена усанула јела, поцрнило девет везирова, а највише Тодоре везире, кум неверни, вера га убила!</s><s>Под њима се земља провалила.</s><s>Цар намаче два целата млада, откида и једног по једнога, те и баца доле у бездану: „Иди тамо са земље, неправдо!" Стаде царе просипати благо, те сарани двоје деце своје.</s><s>На Момиру зелен бор никао, на Гроздани винова лозица, савила се лоза око бора, ко сестрина око брата рука</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1548

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%BC%D1%80%D1%82%20%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B0%20%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%B0

Смрт цара Уроша

<s></s> <s>Извор Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф.</s><s>Караџић, државно издање.</s><s>Пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, књига шеста, Београд, 1899.</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1549

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%BC%D1%80%D1%82%20%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0

Смрт Душанова

<s>(делови песме)</s> <s>Побоље се српски цар Стјепане у Призрену, мјесту питомоме, побоље се, умријети хоће.</s><s>Кад то виђе царица Роксанда, пером пише, како мушка страна, она пише три-четири књиге, пошиље их на четири стране по свој њиној редом царевини, сву господу по реду позива: „Чујете ли, сва наша господо, тешко болан српски цар Стјепане, боланјесте, умријети хоће; но хајдете у Призрена града, не би л' цара у животу нашли, да чујете шта ће наручити, и на ком' ће царство оставити.'' Кад се таке књите растурише, сва господа редом разумјела, хитро иду како који може, сви одоше у Призрена града код силнога српског цар-Стјепана.</s><s>Затекоше цара у животу.</s><s>Код њега се сва господа саста.</s><s>И ту дође Вукашнне краље, диже цара са свил'на душека, прислони га у наручје сил'но, па над њиме грозне сузе рони.</s><s>Погледује српски цар-Стјепане, погледује сву редом господу, погледује, паке проговара: „Мили куме, Вукашине краље, аманет ти моја царевина!</s><s>И аманет сви моји градови!</s><s>И аманет све моје војводе по свој мојој редом царевини!</s><s>И аманет мој нејак Урошу у кол'јевци од четр'ест дана!</s><s>Царуј, куме, за седам година, осме подај мојему Урошу!" Ал' говори Вукашине краље: „Мили куме, српски цар-Стјепане, није за ме твоја царевина, ја не могу, куме, царовати: јер ја имам сина самовољна, сина мога, Краљевића Марка; куд гођ иде, никога не пита, ђе гођ сједне, свуђе пије вино, а све ради кавгу да огради." Рече њему српски цар Стјепане: „Мили куме, Вукашине краље, кад ја зацтих све моје војводе по свој мојој редом царевини, а ти не мо'ш кога си родио!</s><s>Но аманет моја царевина!</s><s>И аманет сви моји градови!</s><s>И аманет све моје војводе по свој мојој редом царевини!</s><s>Аманет ти нејаки Урошу у кол'јевци од четр'ест дана!</s><s>Царуј куме, за седам година, осме подај мојему Урошу!" То говори српски цар Стјепане, то говори, а с душом се бори; то изусти, лаку душу пусти. он царова шеснаест година; колико је зулум поставио: што ношаше раја сиротиња, што ношаше од свиле хаљине, тад обуче сукнене хаљине.</s><s>Млади Урош соја господскога довати се снаге и памети, па дозива своју стару мајку: „Мати моја, царице Роксанда, дај ми, мајко, комад љеба бабов!" Стара њему мајка говорила: „Чујеш ли ме, мој млади Урошу, има љеба, но је у другога, баш у кума Вукашина краља: каде ти је бабо починуо, на самрти царство наручио баш на кума Вукашина краља, да царује за седам година, осме тебе да предаде царство; он царује шеснаест година."</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1550

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A3%D0%B4%D0%B0%D1%98%D0%B0%20%D1%81%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B5%20%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5

Удаја сестре Душанове

<s>Пије вино српски цар Стеване у Призрену, мјесту питомоме.</s><s>До њега су старци патријари: четири су стара патријара, и до њих је до девет владика, и дванаест учтугли везира, и по реду српски господари.</s><s>Вино служи провизур Мијајло, а свијетли сестра Кандосија са њедара драгијем камењем.</s><s>Кад се царе напојио вина, таде царе ријеч говорио: „Чујете ли, сва српска господо, што ја хоћу ријеч бесједити: могу л' бити вољан на бесједи, да ја узмем сестру Кандосију, да је узмем за љубу вијерну, да се царско не разлази лице, да се царско не растура благо?" Сва господа устаде на ноге, па се цару часно поклонише, поклонише, не одговорише.</s><s>Кад то зачу млада Кандосија, своје лице заклонила била баш за слугу провизур-Мијајла.</s><s>Но то виђе српски цар Стеване, те говори српски цар Стеване: „Курво једна, провизур-Мијајло!</s><s>Ти ли наста тај јунак на земљи да заклониш чксто царско лице, царско лице за твоје скутове ?</s><s>Вјера моја, и тако ми Бога, кад ујутру бијел дан осване, погубићу провизур-Мијајла, а узећу сестру Кандосију, узећује за вијерну љубу!</s><s>Кад то зачу сестра Кандосија, жао њојзи провизур-Мијајла; златан ибрик из руку му узе, сама поче цару служит вино.</s><s>Док се царе вином напојио, слуге њега из стола дигоше, узеше га за оба пазуха, однијеше њега у ложницу, простријеше три мека душека, у душеке цара положише.</s><s>Кад ујутру п'јевци запјевали и пред црквом звона ударила, устадоше млоги свештеници на јутрењу у бијелу цркву, у бијелу цркву Свету Петку.</s><s>Кад на службу звона ударише, таде слуге цара подигоше, дигоше га из мека душека, држе њега за оба пазуха, однијеше г' у бијелу цркву, посадише у стола сребрна.</s><s>Док у цркви службу савршише, изљегоше из бијеле цркве, цара држе млоге вјерне слуте, држе њега за оба пазуха, воде њега двору бијеломе, посадише г' у стола сребрна, и ту дође сва српска господа, ту сједоше да пију ракију, шећер ију, а ракију пију.</s><s>Ал' говори српски цар Стеване: „Чујете ли, сва српска господо, ја сам синоћ врло пијан био, да што лоше бесједио нисам ?" Сва устаде по реду господа, часно цару диван учинише, учинише, не одговорише.</s><s>Проговара провизур Мијајло: „Буди, царе, вољан на бесједи!</s><s>Јеси синоћ ријеч говорио: да погубиш провизур-Мијајла, а да узмеш сестру Кандосију, да је узмеш за љубу вијерну.</s><s>Таде царе ријеч проговара: „Чујете ли, сва српска господо, вино пити, а не опити се, нит' је било, нити може бити!</s><s>Чу ли, слуго, провизур-Мијајло, на част тебе твоја руса глава, и на част ти сестра Кандосија, ти је узми за љубу вијерну!"</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1551

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%96%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B4%D0%B1%D0%B0%20%D0%BA%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%B0%20%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B0

Женидба кнеза Лазара

<s>Вино пије силан цар Стјепане у Призрену, граду бијеломе.</s><s>Вино служи вјеран слуга Лазар, па све цару чашу преслужује, а на цара крвно погледује.</s><s>Царе пита вјерна слуга Лаза: „Ој Бога ти, вјеран слуго Лазо, што те питам, право да ми кажеш: Што ти мене чашу преслужујеш ?</s><s>Што л' на мене криво погледујеш?</s><s>Али ти је коњиц олошао, али ти је рухо остарило, ал' т' је мало голијемна блага ?</s><s>Шта т' је мало у двору мојему ?" Њему вели вјеран слуга Лазо: „Вољан буди, царе, на бесједи!</s><s>Кад ме питаш, право да ти кажем: Није мене коњиц олошао, нити ми је рухо остарило, нит' је мало голијемна блага; свега доста у двору твојему; вољан буди, царе, на бесједи!</s><s>Кад ме питаш, право да ти кажем: Које слуге послије дођоше, све се тебе слуге удворише, све си слуге, царе иженио, а ја ти се удворит не могох, мене, царе, не кће оженити за младости и љепоте моје." Бесједи му силан цар Стјепане: „Ој Бога ми, вјеран слуго Лазо, ја не могу тебе оженити свињарицом ни говедарицом, за те тражим госпођу ђевојку, и за мене добра пријатеља, који ће ми сјести уз кољено, са којим ћу ладно пити вино.</s><s>Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо, ја сам за те нашао ђевојку, и за мене добра пријатеља, у онога стара Југ-Богдана, милу сеју девет Југовића, баш Милнцу, милу мљезиницу; но се Југу поменут не смије, — није ласно њему поменути, јер је Богдан рода господскога, неће дати за слугу ђевојку; но чу ли ме, вјеран слуго Лазо, данас петак, а сјутра субота, прекосјутра свијетла неђеља, поћи ћемо у лов у планину, позваћемо стара Југ-Богдана, с њим ће поћи девет Југовића, ти не иди у планину, Лазо, но остани код бијела двора, те готови господску вечеру; кад дођемо из лова планине, ја ћу свраћат Југа на вечеру, а ти свраћај девет Југовића.</s><s>Кад сједемо за столове златне, ти навали шећер и ракију, па донеси црвенику вино.</s><s>Кад се ладна напијемо вина, о свачем ће Јуже бесједити, како који добар јунак јесте, изнијеће књиге старославне, да казује пошљедње вријеме; ти кад чујеш, вјерна слуго Лазо, а ти трчи на танану кулу, те донеси ону чашу златну, што но сам је скоро куповао у бијелу Варадину граду од ђевојке младе кујунџинке, за њу дао товар и по блага; наслужи је црвенијем вином, поклони је стару Југ-Богдану, тада ће се Богдан замислити, чим ће тебе, Лазо, даривати, те ћу њему онда поменути за Милицу, ћерцу мљезиницу." Прође петак и прође субота; рано дође свијетла неђеља, цар пође у лов у планину, и позваше стара Југ-Богдана.</s><s>С Југом пође девет Југовића, отидоше у лов у планину.</s><s>Лов ловише по гори зеленој, ни добише, ни шта изгубише, но се своме повратише двору, преда њих је ишетао Лазо; царе свраћа Југа на вечеру, Лазо свраћа девет Југовића.</s><s>Кад сједоше за столове златне: уврх совре силан цар Стјепане, а до њега стари Југ-Богдане, а до Југа девет Југовића, њима служи вјеран слуга Лазо; он навали шећер и ракију, па донесе црвенику вино.</s><s>Кад се ладна напојише вина, о свачему сташе бесједити, како који добар јунак јесте; Југ извади књиге старославне, те казује пошљедње вријеме: „Видите ли, моја браћо красна, видите ли како књига каже: настануће пошљедње вријеме, нестануће овце и вшенице и у пољу челе и цвијета; кум ће кума по суду ћерати, а брат брата звати по мегдану!" Кад то зачу вјеран слуга Лазо, он отрча на танану кулу, те донесе ону чашу златну, наслужи је црвенијем вином, поклони је стару Југ-Богдану, Богдан прими златну купу вина, купу прими, а питије неће, мисли Богдан шта је и како је, чиме ли ће даривати Лаза.</s><s>Југу вели девет Југовића: „О наш бабо, стари Југ-Богдане, што не пијеш златну купу вина, штоно ти је поклонио Лазо." Вели њима стари Југ Богдане: „Ђецо моја, девет Југовића, ја ћу ласно пити купу вина, - него мислим, моја ђецо драга, чиме ћу ја даривати Лаза?" Југу вели девет Југовића: „Ласно ћеш га даривати, бабо: у нас доста коња и сокола, у нас доста пера и калпака." Тад говори силан цар Стјепане: „Има Лазо коња и сокола, Лазо има пера и калпака; Лазо тога неће ниједнога, Лазо хоће Милицу ђевојку, баш Милицу, милу мљезиницу, милу сеју девет Југовића." Кад зачуше девет Југовића, поскочише на ноге лагане, потегоше маче коврдине да погубе цара у столици.</s><s>Моли им се стари Југ-Богдане: „Нете, синци, ако Бога знате!</s><s>Ако данас цара погубите, на вама ће останути клетва; док извадим књиге старославне, да ја гледам, синци, у књигама, је л' Милица Лазу суђеница." Књиге учи стари Југ Богдане, књиге учи, грозне сузе рони: „Нете, синци, ако Бога знате!</s><s>Милица је Лазу суђеница, на њему ће останути царство, са њоме ће царовати Лазо у Крушевцу код воде Мораве.'' Кад то зачу силан цар Стјепане, он се маши руком у џепове, те извади хиљаду дуката, и извади од злата јабуку, у јабуци три камена драга, обиљежје Милици ђевојци.</s> <s>Види још Женидба кнеза Лазара (САНУ 2)</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1553

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%20%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%BE

Свети Саво

<s>Збор зборила господа ришћанска Код бијеле цркве Грачанице: „Боже мили, чуда великога!</s><s>„Куд се ђеде цар-Немање благо, „Седам кула гроша и дуката?” Ту се деси Немањићу Саво, Па говори господи ришћанској: „Ој Бога вам, господо ришћанска!</s><s>„Не говор’те о мом родитељу, „Не говор’те, не гријеш’те душе: „Није бабо расковао благо „На наџаке ни на буздоване, „Ни на сабље ни на бојна копља, „Ни добријем коњма на ратове; „Већ је бабо потрошио благо „На три славна Српска намастира: „Једну бабо саградио цркву: „Б’јел Вилиндар насред горе Свете, „Красну славну себе задужбину, „Вјечну кућу на ономе св’јету, „Да се њему поје летурђија „Оног св’јета, као и овога; „Другу бабо саградио цркву: „Студеницу на Влаху Староме, „Красну славну мајци задужбину, „Својој мајци царици Јелени, „Вјечну кућу на ономе св’јету, „Да с’ и њојзи поје летурђија „Оног св’јета, као и овога; „Трећу бабо саградио цркву: „Миљешевку на Херцеговини, „Красну славну Сави задужбину, „Вјечну кућу на ономе св’јету, „Да с’ и њему поје летурђија „Оног св’јета, као и овога.” У глас викну господа ришћанска: „Просто да си, Немањићу Саво!</s><s>„Проста душа твојих родитеља!</s><s>„Проста душа, а честито т’јело!</s><s>„Што носили, свијетло вам било!</s><s>„Што родили, све вам свето било!” И што рече господа ришћанска На састанку код бијеле цркве, Штогођ рекли, код Бога се стекло.</s> <s>Извори „Свети Саво”, Српске народне пjесме, стр. 101—102</s> <s>Српске епске народне песме Духовне песме</s>

1554

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B5%20%D0%A1%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B0

Зидање Скадра

<s>Град градила три брата рођена, До три брата, три Мрњавчевића: Једно бјеше Вукашине краље, Друго бјеше Угљеша војвода, Треће бјеше Мрњавчевић Гојко; Град градили Скадар на Бојани, Град градили три године дана, Три године са триста мајстора; Не могаше темељ подигнути, А камоли саградити града: Што мајстори за дан га саграде, То све вила за ноћ обаљује.</s><s>Кад настала година четврта, Тада виче са планине вила: "Не мучи се, Вукашине краље, Не мучи се и не харчи блага!</s><s>Не мож, краље, темељ подигнути, А камоли саградити града, Док не нађеш два слична имена, Док не нађеш Стоју и Стојана, А обоје брата и сестрицу, Да зазиђеш кули у темеља: Тако ће се темељ обдржати, И тако ћеш саградити града." Кад то зачу Вукашине краље, Он дозива слугу Десимира: "Десимире, моје чедо драго, Досад си ми био вјерна слуга, А одсаде моје чедо драго!</s><s>Хватај, сине, коње у хинтове, И понеси шест товара блага; Иди, сине, преко б'јела св'јета, Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана, А обоје брата и сестрицу; Ја ли отми, ја л' за благо купи, Доведи их Скадру на Бојану, Да зиђемо кули у темеља, Не би л' нам се темељ обдржао, И не би ли саградили града." Кад то зачу слуга Десимире, Он ухвати коње у хинтове, И понесе шест товара блага; Оде слуга преко б'јела св'јета, Оде тражит' два слична имена: Тражи слугу Стоју и Стојана, Тражи слуга три године дана, Ал' не нађе два слична имена, Ал' не нађе Стоје и Стојана, Па се врну Скадру на Бојану, Даде краљу коње и хинтове, И даде му шест товара блага: Ја не нађох два слична имена, Ја не нађох Стоје и Стојана." Кад то зачу Вукашине краљу, Он подвикну Рада неимара, Раде викну три стотин' мајстора: Гради краље Скадар на Бојани, Краље гради, вила обаљује, - Не да вила темељ подигнути, А камоли саградити града!</s><s>Па дозивље из планине вила: "Море, чу ли, Вукашине краљу, Не мучи се и не харчи блага!</s><s>Но ето сте три брата рођена, У свакога има вјерна љуба; Чија сјутра на Бојану дође И донесе мајсторима ручак, Зиђите је кули у темеља: Тако ће се темељ обдржати, Тако ћете саградити града." Кад то зачу Вукашине краљу, Он дозива два брата рођена: "Чујете ли, моја браћо драга, Ето вила са планине виче, Није вајде што харчимо благо, Не да вила темељ подигнути, А камоли саградити града!</s><s>Још говори са планине вила: Ев' ми јесмо три брата рођена, У свакога има вјерна љуба; Чија сјутра на Бојану дође И донесе мајсторима ручак, Да ј' у темељ кули узидамо: Тако ће се темељ обдржати, Тако ћемо саградити града.</s><s>Но је л', браћо, Божја вјера тврда Да ниједан љуби не докаже, Већ на срећу да им оставимо, Која сјутра на Бојану дође?" И ту Божју вјеру зададоше Да ниједан љуби не докаже.</s><s>У том их је ноћца застанула, Отидоше у бијеле дворе, Вечераше господску вечеру.</s><s>Ал' да видиш чуда великога!</s><s>Краљ Вукашин вјеру погазио, Те он први својој љуби каза: "Да се чуваш, моја вјерна љубо!</s><s>Немој сјутра на Бојану доћи, Ни донијет' ручак мајсторима, Јер ћеш своју изгубити главу, Зидаће те кули у темеља!" И Угљеша вјеру погазио, И он каза својој вјерној љуби: "Не превар' се вјерна моја љубо!</s><s>Немој сјутра на Бојану доћи, Ни донијет' мајсторима ручак, Јера хоћеш млада погинути, Зидаће те кули у темеља!" Млади Гојко вјеру не погази, И он својој љуби не доказа.</s><s>Кад ујутру јутро освануло, Поранише три Мрњавчевића, Отидоше на град на Бојану.</s><s>Земан дође да се носи ручак, А редак је госпођи краљици.</s><s>Она оде својој јетрвици, Јетрвици, љуби Угљешиној: "Чу ли мене, моја јетрвице!</s><s>Нешто ме је забољела глава, Тебе здравље, пребољет' не могу; Но понеси мајсторима ручак." Говорила љуба Угљешина: "О, јетрво, госпођо краљице!</s><s>Нешто мене забољела рука, Тебе здравље, пребољет' не могу; Већ ти збори млађој јетрвици." Она оде млађој јетрвици: "Јетрвице, млада Гојковице!</s><s>Нешто ме је забољела глава, Тебе здравље, пребољет' не могу; Но понеси мајсторима ручак." Ал' говори Гојковица млада: "Чу ли, нано, госпођо краљице!</s><s>Ја сам рада тебе послушати, Но ми лудо чедо некупато, А бијело платно неиспрато." Вели њојзи госпођа краљица: "Иди", каже, "моја јетрвице, Те однеси мајсторима ручак, Ја ћу твоје изапрати платно, А јетрва чедо окупати." Нема шта ће Гојковица млада, Већ понесе мајсторима ручак.</s><s>Кад је била на воду Бојану, Угледа је Мрњавчевић Гојко; Јунаку се срце ражалило, Жао му је љубе вијернице, Жао му је чеда у колијевци, Ђе остаде од мјесеца дана; Па од лица сузе просипаше.</s><s>Угледа га танана невјеста, Кротко ходи, док до њега приђе: "Што је тебе, добри господару, Те ти рониш сузе од образа?" Ал' говори Мрњавчевић Гојко: "Зло је моја вијернице љубо!</s><s>Имао сам од злата јабуку, Па ми данас паде у Бојану, Те је жалим, прегорет' не могу!" Не сјећа се танана невјеста, Но бесједи своме господару: "Моли Бога ти за твоје здравље, А салићеш и бољу јабуку!" Тад јунаку грђе жао било, Па на страну одвратио главу, Не шће више ни гледати љубу; А дођоше два Мрњавчевића, Два ђевера Гојковице младе, Узеше је за бијеле руке, Поведоше у град да уграде, Подвикнуше Рада неимара, Раде викну до триста мајстора; Ал' се смије танана невјеста, Она мисли да је шале ради.</s><s>Турише је у град уграђиват'; Оборише до триста мајстора, Оборише дрвље и камење, Узидаше дори до кољена: Још се смије танана невјеста, Још се нада да је шале ради; Оборише до триста мајстора, Оборише дрвље и камење, Узидаше дори до појаса: Тад отежа дрвље и камење; Онда виђе шта је јадну нађе, Љуто писну како љута гуја, Па замоли два мила ђевера: "Не дајте ме младу и зелену!" То се моли, ал' јој не помаже, Јер ђевери у њу и не гледе.</s><s>Тад се прође срама и зазора, Паке моли свога господара: "Не дај мене, добри господару, Да ме младу у град узидају!</s><s>Но ти прати мојој старој мајци: Моја мајка има доста блага, Нек ти купи роба ил' робињу.</s><s>Те зидајте кули у темеља." То се моли, но јој не помаже.</s><s>А кад виђе танана невјеста Да јој више молба не помаже, Тад се моли Раду неимару: "Богом брате, Раде неимаре, Остави ми прозор на дојкама, Истури ми моје б'јеле дојке, Када дође, мој нејаки Јово, Када дође, да подоји дојке!" То је Раде за братство примио, Остави јој прозор на дојкама, Па јој дојке упоље истури, Када дође нејаки Јоване, Када дође, да подоји дојке.</s><s>Опет тужна, Рада дозивала: "Богом брате, Раде неимаре, Остави ми прозор на очима, Да ја гледам ка бијелу двору Кад ће мене Јова доносити И ка дворy опет односити." И то Раде за братство примио, Остави јој прозор на очима, Те да гледа ка бијелу двору Каде ће јој Јова доносити И ка двору опет односити.</s><s>И тако је у град уградише, Па доносе чедо у кол'јевци, Те га доји за неђељу дана, По неђељи изгубила гласа; Ал' ђетету онђе иде храна: Дојише га за годину дана, Како таде, тако и остаде, Да и данас онђе иде храна: Зарад' чуда и зарад' лијека, Која жена не има млијека.</s> <s>Српске епске народне песме</s> <s>en:The Building of Skadar</s>

1555

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B5%20%D0%A0%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5

Зидање Раванице

<s>Службу служи славни кнез Лазаре У Крушевцу шанцу шареноме, Службу служи светог Амосија; Сву господу зове на светога Са књигама и са здравицама.</s><s>Скупи му се сва српска господа, Па је редом у соври посади По господству и по старјешинству; Уврх совре славни кнез Лазаре.</s><s>Ту сједоше пити вино ладно.</s><s>Таман бише вина највишега, И о сваком добру бесјеђаху, Ал' пошета госпођа Милица, Лако шета по царском дивану, На њојзи је до девет ћемера, Испод грла до девет ђердана, А на глави девет перишана, Поврх тога круна позлађена, А у њојзи три камена драга, Сјаје ноћом, како дањом сунце: Па бесједи славноме Лазару: "Господине, славни кнез-Лазаре!</s><s>Зазор мене у те погледати, А камоли с тобом говорити!</s><s>Бит' не може, говорити хоћу: Што бијаху Немањићи стари, Цароваше, па и преминуше; Не тршпаше на гомиле благо, Но градише с њиме задужбине, Саградише много намастире: Саградише Високе Дечане, Баш Дечане више Ђаковице; Паћаршију више Пећи равне; У Дреници бијела Девича; И Петрову Цркву под Пазаром; Мало више Ђурђеве Ступове; Сопоћане наврх Рашке хладне, И Тројицу у Херцеговини, Цркву Јању у Староме Влаху, И Павлицу испод Јадовника, Студеницу испод Брвеника; Цркву Жичу више Карановца; У Призрену цркву Свету Петку; Грачаницу у Косову равном: Све то јесу њине задужбине!</s><s>Ти остаде у столу њиноме И потрпа на гомиле благо, А не гради нигђе задужбине; Ето нама неће пристат' благо Ни за здравље, ни за нашу душу, А ни нама, ни коме нашему." Тад говори славни кнез Лазаре: "Чујете ли, сва српска господо, Шта говори госпођа Милица, Јер не градим нигђе задужбине?</s><s>Хоћу градит' цркву Раваницу, У Ресави крај воде Равана; Имам блага колико ми драго, Ударићу темељ од олова, Па ћу цркви саградити платна, Покрићу је жеженијем златом, Поднизати дробнијем бисером, Попуњати драгијем камењем." Сва друга господа на ноге устала, И часно се кнезу поклонила: "Гради, кнеже, биће ти за душу, И за здравље Високом Стевану." Но ту сједи Обилић Милошу, Сједи Милош доље удно совре, Милош сједи, ништа не бесједи.</s><s>Ал' то виђе славни кнез Лазаре Ђе му Милош ништа не бесједи; Наздрави му златну купу вина: "Здрав да си ми, војвода Милошу!</s><s>Па ми и ти штогођ проговори, Јера хоћу задужбину градит'." Скочи Милош од земље на ноге, Скиде с главе самур и чекленке, Па је часно кнеза подворио; Додаше му златну купу вина; Прими Милош златну купу вина; Не пије је, поче бесједити: "Хвала, кнеже, на бесједи твојој!</s><s>Што ти хоћеш задужбину градит': Време није, нити може бити: Узми кнеже, књиге цароставне, Те ти гледај што нам књиге кажу: Настало је пошљедње вријеме, Хоће Турци царство преузети, Хоће Турци брзо царовати: Обориће наше задужбине, Обориће цркву Раваницу; Ископаће темељ од олова, Слијеваће у топе ђулове, Те ће наше разбијат' градове; И цркви ће растурити платна, Слијеваће на хате рахтове; Хоће цркви покров растурити, Кадунама ковати ђердане; Са цркве ће бисер разнизати, Кадунама поднизат' ђердане; Повадиће то драго камење, Ударат' га сабљам' у балчаке И кадама и златно прстење; Већ ме чу ли, славни кнез-Лазаре!</s><s>Да копамо мермера камена, Да градимо цркву од камена; И Турци ће царство преузети, И наше ће задужбине служит' Од вијека до суда Божијега: Од камена ником ни камена!" Кад то зачу славни кнез-Лазаре, Тад Милошу био говорио: "Хвала тебе, војвода Милошу!</s><s>Хвала тебе на твојој бесједи, Истина је како што говориш."</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1556

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%BD%D0%B5%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%B0%20%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%B2%D0%B0

Кнежева клетва

<s>Цар Мурате у Косово паде, како паде, ситну књигу пише, Те је шаље ка Крушевцу граду, На кољено српском кнез-Лазару: „Ој Лазаре, од Србије главо!</s><s>Нит' је било, нити може бити: Једна земља а два господара, Једна раја, два харача даје Царовати оба не можемо, Већ ми пошљи кључе и хараче, Златне кључе од свијех градова И хараче од седам година; Ако ли ми то послати нећеш, А ти хајде у поље Косово, Да сабљама земљу дијелимо.“ Кад Лазару ситна књига дође, Књигу гледа, грозне сузе рони. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Да је коме послушати било Како љуто кнеже проклињаше: „Ко не дође на бој на Косово, Од руке му ништа не родило: Ни у пољу бјелица пшеница, Ни у брду винова лозица!“</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1557

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B0%D1%80%20%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%20%D0%B8%20%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%B0%20%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0

Цар Лазар и царица Милица

<s>Цар Лазаре сједе за вечеру, Покрај њега царица Милица; Вели њему царица Милица: "Цар-Лазаре, српска круно златна, Ти полазиш сјутра у Косово, С собом водиш слуге и војводе, А код двора никог не остављаш, Царе Лазо, од мушкијех глава, Да ти може књигу однијети У косово и натраг вратити; Одводиш ми девет миле браће, Девет браће, девет Југовића: Остави ми брата бар једнога, Једног брата сестри од заклетве!" Њој говори српски кнез Лазаре: "Госпо моја, царице Милице, Кога би ти брата највољела Да т' оставим у бијелу двору?" - "Остави ми Бошка Југовића." Тада рече српски кнез Лазаре: "Госпо моја, царице Милице, Када сјутра бијел дан осване, Дан осване и огране сунце, И врата се отворе на граду, Ти ишетај граду на капију: Туд ће проћи војска на алаје, Све коњици под бојним копљима, Пред њима је Бошко Југовићу, И он носи крсташа барјака; Кажи њему од мене благослов, Нек да барјак коме њему драго, Па нек с тобом код двора остане." Кад ујутру јутро освануло И градска се отворише врата, Тад ишета царица Милица, Она стаде граду код капије: Ал' ето ти војске на алаје, Све коњици под бојним копљима, Пред њима је Бошко Југовићу Н алату, вас у чистом злату, Крсташ га је барјак поклопио, Побратиме, до коња алата: На барјаку од злата јабука, Из јабуке од злата крстови, Од крстова златне ките висе, Те куцају Бошка по плећима; Примаче се царица Милица, Па ухвати за узду алата, Руке склопи брату око врата, Па му поче тихо говорити: "О мој брате, Бошко Југовићу, Цар је тебе мене поклонио Да не идеш на бој на Косово, и тебе је благосов казао Да даш барјак коме тебе драго, Да останеш са мном у Крушевцу, Да имадем брата од заклетве." Ал' говори Бошко Југовићу: "Иди,сестро, на бијелу кулу; А ја ти се не бих повратио, Ни из руке крсташ барјак дао, Да ми царе поклони Крушевац; Да ми рече дружина остала: - "Гле страшивца Бошка Југовића!</s><s>Он не смједе поћи у Косово За крст часни крвцу прољевати И за своју вјеру умријети!" Пак проћера коња на капију.</s><s>Ал' ето ти старог Југ-Богдана И за њиме седам Југовића, Све је седам устављала редом, Ал' ниједан ни гледати неће.</s><s>Мало време затим постајало, Ал' ето ти Југовић-Војина, И он води цареве једеке, Покривене сувијем златом, Она под њим ухвати кулаша, И склопи му руке око врата, Па и њему стаде говорити: "О мој брате, Југовић-Војине, Цар је тебе мене поклонио, И тебе је благосов казао Да даш једек' коме тебе драго, Да останеш са мном у Крушевцу, Да имадем брата од заклетве." Вели њојзи Југовић Војине: "Иди, сестро, на бијелу кулу; Не бих ти се, јунак, повратио, Ни цареве једеке пустио, Да бих знао да бих погинуо!</s><s>Идем, сејо, у Косово равно За крст часни крвцу пролијевати И за вјеру с браћом умријети." Пак проћера коња на капију.</s><s>Кад то виђе царица Милица, Она паде на камен студени, Она паде, пак се обезнани.</s><s>Ал' ето ти славнога Лазара.</s><s>Када виђе госпу Милицу, Удрише му сузе низ образе; Он с' обзире с десна на лијево, Те дозивље слугу Голубана: "Голубане, моја вјерна слуго, Ти одјаши од коња лабуда, Узми госпу на бијеле руке Пак је носи на танану кулу; Од мене ти Богом просто било, Немој ићи на бој на Косово, Већ остани у бијелу двору!“ Кад то зачу слуга Голубане, Проли сузе низ бијело лице, Па одсједе од коња лабуда, Узе госпу на бијеле руке, Однесе је на танану кулу; Ал' свом срцу одољет' не може Да не иде на бој на Косово, Већ се врати до коња лабуда, Посједе га, оде у Косово.</s><s>Кад је сјутра јутро освануло, Долећеше два врана гаврана Од Косова поља широкога, И падоше на бијелу кулу, Баш на кулу славног Лазара, Један гракће, други проговара: "Да л је кула славног кнеза лазара, Ил у кули ниђе никога нема?" То из куле нитко не чујаше Већ то чула царица Милица.</s><s>Па излази пред бијелу кулу, Она пита два врана гаврана: "Ој Бога вам, два врана гаврана!</s><s>"Откуда сте јутрос полећели?</s><s>"Нијесте ли од поља Косова?</s><s>"Виђесте ли двије силне војске?</s><s>"Јесу ли се војске удариле?</s><s>"Чија ли је војска задобила?" Ал' говоре два врана гаврана: "Ој Бога нам, царице Милице!</s><s>"Ми смо јутрос од Косова равна, "Виђели смо двије силне војске; "Војске су се јуче удариле, "Обадва су цара погинула; "Од Турака нешто и остало, "А од Срба и што је остало, "Све рањено и искрвављено." Истом они тако бесјеђаху, Ал' ето ти слуге Милутина, Носи десну у лијевој руку, На њему је рана седамнаест, Вас му коњиц у крв огрезнуо; Вели њему госпођа Милица: "Што је, болан, слуго Милутине?</s><s>"Зар издаде цара на Косову?" Ал' говори слуга Милутине: "Скин' ме, госпо, са коња витеза, "Умиј мене студеном водицом, "И залиј ме црвенијем вином; "Тешке су ме ране освојиле." Скиде њега госпођа Милица, И уми га студеном водицом, И зали га црвенијем вином.</s><s>Кад се слуга мало повратио, Пита њега госпођа Милица: "Што би, слуго, у пољу Косову?</s><s>"Ђе погибе славни кнеже Лазо?</s><s>"Ђе погибе стари Југ Богдане?</s><s>"Ђе погибе девет Југовића?</s><s>"Ђе погибе Милош војевода?</s><s>"Ђе погибе Вуче Бранковићу?</s><s>"Ђе погибе Бановић Страхиња?" Тада слуга поче казивати: "Сви осташе, госпо, у Косову.</s><s>"Ђе погибе славни кнез Лазаре, "Ту су многа копља изломљена, "Изломљена и Турска и Српска, "Али више Српска, него Турска, "Бранећ', госпо, свога господара, "Господара, славног кнез:Лазара.</s><s>"А Југ ти је, госпо, погинуо "У почетку, у боју првоме.</s><s>"Погибе ти осам Југовића, "Ђе брат брата издати не шћеде, "Докле гође један тецијаше; "Још остаде Бошко Југовићу, "Крсташ му се по Косову вија; "Још разгони Турке на буљуке, "Као соко тице голубове.</s><s>"Ђе огрезну крвца до кољена, "Ту погибе Бановић Страхиња.</s><s>"Милош ти је, госпо, погинуо "Код Ситнице код воде студене, "Ђено млого Турци изгинули; "Милош згуби Турског цар:Мурата "И Турака дванаест хиљада; "Бог да прости, ко га је родио!</s><s>"Он остави спомен роду Српском, "Да се прича и приповиједа "Док је људи и док је Косова.</s><s>"А што питаш за проклетог Вука, "Проклет био и ко га родио!</s><s>"Проклето му племе и кољено!</s><s>"Он издаде цара на Косову "И одведе дванаест хиљада, "Госпо моја! љутог оклопника."</s> <s>Извор Караџић, В.С.</s><s>1845.</s><s>Српске народне пјесме: У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу. стр. 288–295.</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1558

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A6%D0%B0%D1%80%20%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%20%D1%81%D0%B5%20%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%B2%D0%B0%20%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83%20%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC

Цар Лазар се приволева царству небеском

<s>Полетио соко тица сива од светиње од Јерусалима, И он носи тицу ластавицу, То не био соко тица сива, Веће био светитељ Илија; Он не носи тице ластавице, Веће књигу од Богородице; Однесе је цару на Косово, Спушта књигу цару на колено, Сама књига цару беседила: "Царе Лазо, честито колено, Коме ћеш се приволети царству?</s><s>Или волиш царству небескоме?</s><s>Или волиш царству земаљскоме?</s><s>Ако волиш царству земаљскоме, Седлај коње, притежи волане!</s><s>Витезови, сабље припасујте, Па у Турке јуриш учините, Сва ће турска изгинути војска!</s><s>Ако л' волиш царству небескоме, А ти сакрој на Косову цркву: Не води јој темељ од мермера, Већ од чисте свиле и скерлета, Па причести и нареди војску; Сва ће твоја изгинути војска, Ти ћеш кнеже, с њоме погинути." А кад царе саслушао речи, Мисли царе мисли свакојаке: "Мили Боже, што ћу и како ћу?</s><s>Коме ћу се приволети царству: Да или ћу царству небескоме?</s><s>Да или ћу царству земаљскоме?</s><s>Ако ћу се приволети царству, Приволети царству земаљскоме, Земаљско је за малено царство, А небеско увек и довека." Цар воледе царству небескоме, А него ли царству земаљскоме; Па сакроји на Косову цркву: Не води јој темељ од мермера, Већ од чисте свиле и скерлета, Па дозива српског патријара И дванаест великих владика, Те причести и нареди војску.</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1559

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%BD%D0%B5%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%B0%20%D0%B2%D0%B5%D1%87%D0%B5%D1%80%D0%B0

Кнежева вечера

<s>Славу слави српски кнез Лазаре У Крушевцу мјесту скровитоме.</s><s>Сву господу за софру сједао, Сву господу и господичиће: С десне стране старог Југ-Богдана, И до њега девет Југовића; А с лијеве Вука Бранковића, И осталу сву господу редом: У заставу војводу Милоша, И до њега дв'је српске војводе: Једно ми је Косанчић Иване, А друго је Топлица Милане.</s><s>Цар узима златан пехар вина, Па говори свој господи српској: "Коме ћ' ову чашу наздравити?</s><s>Ако ћу је напит' по старјешству, Напићу је старом Југ-Богдану; Ако ћу је напит' по господству, Напићу је Вуку Бранковићу; Ако ћу је напит' по милости, Напићу је мојим девет шура, Девет шура, девет Југовића; Ако ћу је напит' по љепоти, Напићу је Косанчић-Ивану; Ако ћу је напит' по висини, Напићу је Топлици Милану; Ако ћу је напит' по јунаштву, Напићу је војводи Милошу. - Та ником је другом напит' нећу, Већ у здравље Милош-Обилића!</s><s>Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!</s><s>Прва вјеро, потоња невјеро!</s><s>Сјутра ћеш ме издат' на Косову, И одбјећи турском цар-Мурату!</s><s>Здрав ми буди, и здравицу попиј, Вино попиј а на част ти пехар!" Скочи Милош на ноге лагане, Пак се клања до земљице црне: "Хвала тебе, славни кнез-Лазаре, Хвала тебе на твојој здравици, На здравици и на дару твоме: Ал' не хвала на таквој бесједи!</s><s>Јер, тако ме вјера не убила!</s><s>Ја невјера никад био нисам, Нит' сам био нити ћу кад бити, Него сјутра мислим у Косову За хришћанску вјеру погинути; Невјера ти сједи уз кољено, Испод скута пије хладно вино! "- А проклети Вуче Бранковићу!</s><s>Сјутра јесте лијеп Видов данак, Виђећемо у пољу Косову Ко је вјера, ко ли је невјера!</s><s>А тако ми Бога великога, Ја ћу отић' сјутра у Косово И заклаћу турског цар-Мурата, И стаћу му ногом под гр'оце; Ако ли ми Бог и срећа даде, Те се здраво у Крушевац вратим, Ухватићу Вука Бранковића, Везаћу га уз то бојно копље, Као жена куђељ' уз преслицу, Носићу га у поље Косово!"</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1560

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B8%D1%9B%20%D0%98%D0%B2%D0%B0%D0%BD%20%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B4%D0%B8%20%D0%A2%D1%83%D1%80%D0%BA%D0%B5

Косанчић Иван уходи Турке

<s>(одломак изгубљене песме - IV)</s> <s>"Побратиме, Косанчић-Иване, Јеси л' турску уxодио војску?</s><s>Је ли много војске у Турака?</s><s>Можемо ли с Турци бојак бити?</s><s>Можемо ли Турке придобити?" Вели њему Косанчић-Иване: "О мој брате, Милош Обилићу, Ја сам турску војску уходио, Јесте силна војска у Турака: Сви ми да се у со преметнемо, Не би Турком ручка осолили!</s><s>Ево пуно петнаест данака Ја све ходах по турској ордији, И не нађох краја ни хесапа: Од Мрамора до сува Јавора, Од Јавора, побро, до Сазлије, До Сазлије на ћемер ћуприје, Од ћуприје до града Звечана, Од Звечана, побро, до Чечана, Од Чечана врху до планине: Све је турска војска притиснула, Коњ до коња, јунак до јунака, Бојна копља као чарна гора, Све барјаци као и облаци, А чадори као и сњегови; Да из неба плаха киша падне, Ниђе не би на земљицу пала, Већ на добре коње и јунаке.</s><s>Мурат пао на Мазгит на поље, Ухватио и Лаб и Ситницу." Још га пита Милош Обилићу: "Ја Иване, мио побратиме, Ђе је чадор силног цар-Мурата?</s><s>Ја сам ти се кнезу затекао Да закољем турског цар-Мурата, Да му станем ногом под гр'оце." Ал' говори Косанчић Иване: "Да луд ти си, мио побратиме!</s><s>Ђе је чадор силног цар-Мурата, Усред турског силна таобора, Да ти имаш крила соколова, Пак да паднеш из неба ведрога, Перје меса не би изнијело." Тада Милош заклиње Ивана: "О Иване, да мој мили брате, Нерођени као и рођени!</s><s>Немој тако кнезу казивати, Јер ће нам се кнеже забринути, И сва ће се војска поплашити; Већ овако нашем кнезу кажи: Има доста војске у Турака, Ал' с' можемо с њима ударити, И ласно их придобит' можемо, Јера није војска од мејдана, Већ све старе хоџе и хаџије, Који бој ни виђели нису, Истаом пошли да се хљебом хране; А и што је војске у Турака, Војска им се јесте побољела Од болести тешке срдобоље, А добри се коњи побољели Од болести коњске сакагије."</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1561

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D0%B1%D0%BE%D1%98%20%28%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B0%29

Косовски бој (песма)

<s>Истом кнеже наредио војску, На Косово ударише Турци.</s><s>Маче војску Богдан Јуже стари, С девет сина, девет Југовића, Како девет сивих соколова; У сваког девет хиљад' војске, А у Југа дванаест хиљада; Па се бише и секоше с Турци: Седам паша бише и убише, Кад осмога бити започеше, Ал' погибе Богдан Јуже стари, И изгибе девет Југовића, Како девет сивих соколова, И њихова сва изгибе војска.</s><s>Макош' војску три Мрњавчевића, Бан Угљеша и војвода Гојко И са њима Вукашине краље; У свакога три'ест хиљад' војске, Па се бише и секоше с Турци: Осам паше бише и убише, Деветога бити започеше, Погибоше два Мрњавчевића, Бан Угљеша и војвода Гојко; Вукашин је грдних рана доп'о, Њега Турци с коњма прегазише; И њихова сва изгибе војска.</s><s>Маче војску херцеже Степане: У херцега многа силна војска, Многа војска, шездесет хиљада; Те се бише и секоше с Турци: Девет паша бише и убише, Десетога бити започеше, Ал' погибе херцеже Степане, И његова сва изгибе војска.</s><s>Маче војску српски кнез Лазаре: У Лазе је силни Србаљ био, Седамдесет и седам хиљада; Па разгоне по Косову Турке, Не даду се ни гледати Турком, Да камоли бојак бити с Турци; Тад би влада надвладао Турке, - Бог убио Вука Бранковића!</s><s>Он издаде таста на Косову; Тада Лазу надвладаше Турци, И погибе српски кнез Лазаре, И његова сва изгибе војска, Седамдесет и седам хиљада: Све је свето и честито било, И миломе Богу приступачно!</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1562

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A2%D1%80%D0%B8%20%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B0%20%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BA%D0%B0

Три добра јунака

<s>(одломак изгубљене песме)</s> <s>"Који оно добар јунак бјеше, Што једанпут бритком сабљом мане, Бритком сабљом и десницом руком, Пак двадесет отсијече глава?" - "Оно јесте Бановић Страхиња." "Који оно добар јунак бјеше, Што два и два на копље набија, Преко себе у Ситницу тура?" - "Оно јесте Срђа Злопоглеђа." "Који оно добар јунак бјеше На алату коњу великоме, Са крстачем у руци барјаком, Што сагони Турке у буљуке И нагони на воду Ситницу?" - Оно јесте Бошко Југовићу!"</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1563

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%9B%20%D0%A1%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD

Мусић Стеван

<s>Вино пије Мусићу Стеване У Мајдану чисто сребрноме, у свом красном добру господскоме; Вино служи Ваистина слуга.</s><s>Кад се хладна поднапише вине, Ал' беседи Мусићу Стеване: "Ваистино, моје чедо драго, Ја ћу лећи санак боравити, Ти вечерај, па се напиј вина, Па пошетај пред господског двора, Па погледај чистом ведром небу: Је ли јасан месец на заходу, Је л' даница на истоку звезда, Је ли нама путовати време На Косово лепо поље равно, На рочиште честитоме кнезу; Јер знадеш ли, моје чедо драго, Кад оно смо на заклетви били, Како нас јер заклињао кнеже, Заклињао, проклињао љуто: - "Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и колена, А не дош'о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога!</s><s>Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела!</s><s>Рђом кап'о, док му је колена!" Леже Стева у меке душеке, Повечера Ваистина слуга, Повечера и напи се вина, Па ишета пред господског двора, И погледа чистом ведром небу: Јесте јасан месец на заходу, Јест даница на истоку звезда, Јесте њима путовати време На Косово лепо поље равно, На рочиште честитоме кнезу; Па се шеће коњма у ахаре, Па изведе два коња витеза, Оседла их и оправи лепо, Једног себи, другог господару; Па се шеће у господске дворе, И изнесе крстат свилен барјак, На коме је дванаест крстова, Свих дванаест од чистога злата, И икона светога Јована, Крсно име Мусића Стевана; Прислони га уз господског двора, Па се шеће горе на чардаке, Да пробуди господара свога.</s><s>Кад је био чардаку на врати, Коб га коби Стеванова љуба, Загрли га, па га и пољуби: "Богом брате, Ваистино слуго, Вишњим Богом и светим Јованом!</s><s>Досад си ми верна слуга био, Одјако си Богом побратиме: Немој будит' господара мога, Јер сам, јадна, зао санак вид'ла, Где полети јато голубова И пред њима два сокола сива Испред нашег двора господскога; Одлетеше на Косово равно И падоше међ' Муратов табор, Гди падоше, већ се не дигоше; То је, браћо, ваше зламеније: Бојати се да не изгинете!" Ал' беседи Ваистина слуга: "Драга секо, Стеванова љубо, Нећу, секо, невере чинити Господару и моме и твоме; Јер ти ниси на заклетви била, Како нас је заклињао кнеже, Заклињао, преклињао љуто: - "Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и колена, А не дош'о на бој на Косово: Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела!</s><s>Не имао пољског берићета!</s><s>Ни у дому од срца порода!</s><s>Рђом кап'о, док му је колена!" Па ја не смем невере чинити Господару и моме и твоме." Већ ушета у чардаке горње, Па пробуди господара свога: "Устаните драги господару, Јесте нама путовати време!" Уста Стева на ноге јуначке, И умива своје лице бело, И облачи господско одело, Па припаса сабљу оковану, Па узима кондир вина рујна, Те напија красну славу Божју, Срећна пута и крста часнога У свом двору за столом својијем; Војводи је то и пре и после.</s><s>Па ишета пред господске дворе: Уседоше два коња витеза, Разавише крстате барјаке; Ударише бубњи и свирале, Дигоше се Богом путовати.</s><s>Бела их је зора забелила На Косову красном пољу равном.</s><s>Сусрете их Косовка девојка, У руку јој два кондира златна, Оба златна, ал' обадва празна; Под пазухом клобук свиле беле, За клобуком бела кита перја; У дну перје сребром заливено, А по среди златом преплетено, И по врху бисером кићено.</s><s>Ал' беседи Мусићу Стеване: "Божја помоћ, моја секо драга!</s><s>Гди си, душо, на ограшју била?</s><s>Откуда ти клобук свиле беле?</s><s>Дај ми, секо, клобук свиле беле, Да га познам кога је војводе; А тако ми срећна пута мога, Невере ти учинити нећу!" Ал' беседи Косовка девојка: "Здраво да си, кнежева војводо!</s><s>Нисам нигде на ограшју била; Рано ме је пробудила мајка (Ми ранимо те воду грабимо); Кад ја дођох на воду Ситницу, Ал' Ситница мутна и поводна, Носи, брате, коње и јунаке, Турске капе и бијеле чалме, Красне српске бијеле клобуке; Овај клобук близу краја беше, Ја загазих у воду Ситницу И ухватих клобук свиле беле: Брата имам од мене млађега, Носим клобук брату рођеноме; Ја сам млада, мило ми је перје." Клобук даде кнежевој војводи.</s><s>Чим га виде Мусићу Стеване, Чим га виде, тим га и познаде; Просу сузе низ господско лице, Удари се по колену руком, Чисти скерлет на колену пуче, Златна копча на десном рукаву: "Тешко мени и до Бога мога!</s><s>На мени је останула клетва Од мојега честитога кнеза!" Клобук даде Косовки девојки, Па се маши у џепове руком, Те јој даде три дуката жута: "Нај ти, секо, Косовка девојко, А ја идем на бој на Косово, У пресвето име Исусово.</s><s>Ако бог да те се натраг вратим, Лепшим ћу те даривати даром; Ако л', секо, ја погибох амо, Помени ме по пешкешу моме!" Ударише коње мамузама, Па Ситницу воду пребродише, Ударише у цареви табор.</s><s>Како дође Мусићу Стеване, Три је паше био и убио, Кад започе бити четвртога, Ту погибе Мусићу Стеване, И са њиме Ваистина слуга, И војске му дванаест хиљада.</s><s>И ту нам је и кнез погинуо; Ту су Србљи изгубили царство Честитога цара земаљскога.</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1564

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D1%83%D0%B3%D0%B0%20%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD

Слуга Милутин

<s>Долећеше два врана гаврана Од Косова поља широкога, И падоше на бијелу кулу, Баш на кулу славнога Лазара; Један гракће, други проговара: "Да л' је кула славног кнез Лазара?</s><s>Ил' у кули нигђе никог нема?" То из куле нитко не чујаше.</s><s>Већ то чула царица Милица, Па излази пред бијелу кулу, Она пита два врана гаврана: "Ој Бога вам, два врана гаврана, Откуда сте јутрос полећели?</s><s>Нијесте ли од поља Косова?</s><s>Виђесте ли двије силне војске?</s><s>Јесу ли се војске удариле?</s><s>Чија ли је војска задобила?"</s> <s>Виђели смо двије силне војске; Војске су се јуче удариле, Обадва су цара погинула; Од Турака нешто и остало, А од Срба и што је остало, Све рањено и искрвављено." Истом они тако бесјеђаху, Ал' ето ти слуге Милутина, Носи десну у лијевој руку; На њему је рана седамнаест; Вас му коњиц у крв огрезнуо.</s><s>Вели њему госпођа Милица: "Што је, болан, слуго Милутине?</s><s>Зар издаде цара на косову?" Ал' говори слуга Милутине: "Скин' ме, госпо, са коња витеза, Умиј мене студеном водицом, И залиј ме црвенијем вином; Тешке су ме ране освојиле." Скиде њега госпођа Милица, И уми га студеном водицом, И зали га црвенијем вином.</s><s>Кад се слуга мало повратио, Пита њега госпођа Милица: "Што би, слуго, у пољу Косову?</s><s>Ђе погибе славни кнеже Лазо?</s><s>Ђе погибе стари Југ Богдане?</s><s>Ђе погибе девет Југовића?</s><s>Ђе погибе Милош војевода?</s><s>Ђе погибе Вуче Бранковићу?</s><s>Ђе погибе Бановић Страхиња?</s><s>Тада слуга поче казивати: "Сви осташе, госпо, у Косову.</s><s>Ђе погибе славни кнез Лазаре, Ту су многа копља изломљена, Изломљена и турска и српска, Али више српска него турска, Бранећ', госпо, свога господара, Господара, славног кнез-Лазара; А Југ ти је, госпо, погинуо У почетку, у боју првоме; Погибе ти осам Југовића, Ђе брат брата издати не шћеде Доклегође један тецијаше; Још остаде Бошко Југовићу, Крсташ му се по Косову вија, Још разгони Турке на Буљуке, Као соко тице голубове; Ђе огрезну крвца до кољена, Ту погибе Бановић Страхиња; Милош ти је, госпо, погинуо Код Ситнице, код воде Студене, Ђе-но многи Турци изгинули: Милош згуби турског цар-Мурата И турака дванаест хиљада; Бог да прости, ко га је родио!</s><s>Он остави спомен роду српском, Да се прича и приповиједа Док је људи и док је Косова!</s><s>А што питаш за проклетог Вука, Проклет био и ко га родио!</s><s>Проклето му племе и кољено!</s><s>Он издаде цара на Косову И одведе дванаест хиљада, Госпо моја љутог оклопника."</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1565

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BA%D0%B0%20%D0%B4%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%B0

Косовка девојка

<s>Уранила Косовка девојка, Уранила рано у недељу, У недељу прије јарка сунца; Засукала бијеле рукаве, Засукала до белих лаката; На плећима носи хлеба бела, У рукама два кондира златна, У једноме хлађане водице, У другоме руменога вина; Она иде на Косово равно, Па се шеће по разбоју млада, По разбоју честитога кнеза, Те преврће по крви јунаке: Ког јунака у животу нађе, Умива га хлађаном водицом, Причешћује вином црвенијем И залаже хлебом бијелијем.</s><s>Намера је намерила била На јунака Орловића Павла, На кнежева млада барјактара: И њега је нашла у животу, Десна му је рука одсечена И лијева нога до колена; Вита су му ребра изломљена: Виде му се џигерице беле; Измиче га из те многе крвце, Умива га хлађаном водицом, Причешћује вином црвенијем И залаже хлебом бијелијем.</s><s>Кад јунаку срце заиграло, Проговара Орловићу Павле: "Сестро драга, Косовко девојко, Која ти је голема невоља Те преврћеш по крви јунаке?</s><s>Кога тражиш по разбоју млада: Или брата, или братучеда, Ал' по греху стара родитеља?" Проговара Косовка девојка: "Драги брато, делијо незнана, Ја од рода никога не тражим: Нити брата, нити братучеда, Ни по греху стара родитеља.</s><s>Мож ли знати, делијо незнана, Кад кнез Лаза причешћива војску Код прекрасне Самодреже цркве - Три недеље тридест калуђера?</s><s>Сва се српска причестила војска, Најпослије три војводе бојне: Једно јесте Милошу војвода, А друго је Косанчић Иване, А треће је Топлица Милане; Ја се онде десих на вратима, Кад се шета војвода Милошу, Красан јунак на овом свету, Сабља му се по калдрми вуче, Свилен калпак, оковано перје; На јунаку коласта аздија, око врата свилена марама; Обазре се и погледа на ме, С себе скиде коласту аздију, С себе скиде, па је мени даде: - "На девојко, коласту аздију, По чему ћеш мене споменути, По аздији по имену моме: Ево т' идем погинути, душо, У табору честитога кнеза; Моли бога, драга душо моја, Да ти с' здраво из табора вратим, А и тебе добра срећа нађе, Узећу те за Милана мога, За Милана Богом побратима, Кој' је мене Богом побратио, Вишњим Богом и светим Јованом; Ја ћу теби кум венчани бити." За њим иде Косанчић Иване, Красан јунак на овоме свету, Сабља му се по калдрми вуче, Свилен калпак, оковаљно перје; На јунаку коласта аздија, Око врата свилена марама, На руци му бурма позлаћена; Обазре се и погледа на ме, С руке скиде бурму позлаћену, С руке скиде па је мени даде: - "На девојко, бурму позлаћену, По чему ћеш мене споменути, А по бурми по имену моме: Ево т' идем погинути, душо, У табору честитога кнеза; моли Бога, моја душо драга, Да ти с' здраво из табора вратим, А и тебе добра срећа нађе, Узећу те за Милана мога, За Милана Богом побратима, Кој' је мене Богом побратио, Вишњим Богом и светим Јованом; Ја ћу теби ручни девер бити." За њим иде Топлица Милане, Красан јунак на овоме свету, Сабља му се по калдрми вуче, Свилен калпак, оковано перје; На јунаку коласта аздија Око врата свилена марама, На руци му копрена од злата; Обазре се и погледа на ме, С руке скиде копрену од злата, С руке скиде, па је мени даде: - "На девојко, копрену од злата, По чему ћеш мене споменути, По копрени по имену моме: Ево т' идем погинути, душо, У табору честитога кнеза; Моли Бога, моја душо драга, Да ти с' здраво из табора вратим, Тебе, душо, добра срећа нађе, Узећу те за верну љубовцу." И одоше три војводе бојне: Њих ја данас по разбоју тражим." Ал' беседи Орловићу Павле: "Сестро драга, Косовко девојко, Видиш, душо, она копља бојна, Понајвиша а и понајгушћа: Онде ј' пала крвца од јунака, Та доброме коњу до стремена, До стремена и до узенђије, А јунаку од свилена паса, - Онде су ти сва три погинула!</s><s>Већ ти иди двору бијеломе, На крвави скута и рукава." Кад девојка саслушала речи, Проли сузе низ бијело лице, Она оде свом бијелу двору, Кукајући из бијела грла: "Јао, јадна, худе сам ти среће!</s><s>Да се, јадна, за зелен бор 'ватим, И он би се зелен осушио!"</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1566

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%BC%D1%80%D1%82%20%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B5%20%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0

Смрт мајке Југовића

<s>Мили боже, чуда великога!</s><s>Кад се слеже на Косову војска, У тој војсци девет Југовића, И десети стар Југ Богдане.</s><s>Бога моли Југовића мајка, Да јој Бог да очи соколове И бијела крила лабудова, Да одлети над Косово равно, И да види девет Југовића И десетог старог Југ Богдана.</s><s>Што молила, Бога домолила: Бог јој дао очи соколове И бијела крила лабудова; Па одлетје на Косово равно, Мртвих нађе девет Југовића И десетог старог Југ Богдана, И више њих девет бојних копља, На копљима девет соколова, Око копља девет добрих коња, А поред њих девет љутих лава.</s><s>Тад завришта девет добрих коња, И залаја девет љутих лава, И закликта девет соколова; Ал ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе не пустила, Већ узима девет добрих коња, И узима девет љутих лава, И узима девет соколова, Па се врати двору бијеломе.</s><s>Далеко је снахе угледале, Мало ближе пред њу ишетале: закукало девет удовица, Заплакало девет сиротица, Завриштало девет добрих коња, Залајало девет љутих лава, Закликтало девет соколова; И ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе не пустила.</s><s>Кад је било ноћи у поноћи, Ал' завришта Дамјанов зеленко; Пита мајка Дамјанову Љубу: "Снахо моја, љубо Дамјанова, Што оно вришти Дамјанов зеленко?</s><s>Ил' је гладан пшенице бјелице, Ил је жедан воде са Звечана?" Проговара љуба Дамјанова: Свекрвице, мајко Дамјанова, Нит' је гладан шенице бјелице, Нит је жедан воде са Звечана, Већ је њега Дамјан научио До по ноћи ситну зоб зобати, Од поноћи на друм путовати: Па он жали свога господара Што га није на себи донио!" И ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе не пустила.</s><s>Кад ујутру данак освануо, Долетјеше два врана гаврана, Крвавијех крила до рамена, И крвавих ногу до кољена, Они носе руку од јунака, А на руци бурма позлаћена, Бацају је у криоце мајци.</s><s>Узе руку Југовића мајка, Окретала, превртала с њоме, Па дозивље љубу Дамјанову: "Снахо моја, љубо Дамјанова, Би л' познала чија ј' ово рука?" Проговара љуба Дамјанова: "Свекрвице, мајко Дамјанова, Ово ј' рука нашега Дамјана, Јера бурму ја познајем, мајко, Бурма са мном на венчању била." Узе мајка руку Дамјанову, Окретала, превртала с њоме, Пак је руци тихо бесједила: "Моја руко, зелена јабуко, Гдје си расла, гдје л' си устргнута!</s><s>А расла си на криоцу моме, Устргнута на Косову равном!" Надула се Југовића мајка, Надула се,па се и распаде За својије девет Југовића И десетим старим-Југ Богданом.</s> <s>Српске епске народне песме</s> <s>eo:Morto de patrino de Jugovićoj</s>

1567

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%BC%D1%80%D1%82%20%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B5%20%D0%9F%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B5

Смрт војводе Пријезде

<s>Честе књиге иду за књигама: Од кога ли, коме ли долазе? - Од Мехмеда, од цара Турскога, А долазе до Сталаћа града, До Пријезде, војводе сталаћка: "О Пријезда, војводо сталаћка!</s><s>Пошљи мени до три добра твоја: Прво добро, сабљу навајлију, Која сече дрвље и камење, Дрво, камен и студено гвожђе; Друго добро, Ждрала коња твога, Који коњиц може прелетити Засобице и по два бедема; Треће добро, твоју љубу верну." Гледи књигу војвода Пријезда, Ону гледи, другу ситну пише: "Цар-Мехмеде, турски господару!</s><s>Купи војске колико ти драго, Под Сталаћа кад је теби драго, Удри Сталаћ како ти је драго, - Ја ти добра не дам ниједнога; Ја сам сабљу за себе ковао, А Ждрала сам за себе хранио, А Љубу сам за себе довео; Па ти не дам добра ниједнога!" Диже војску турски цар Мехмеде, Диже војску, оде под Сталаћа, Био Сталаћ три године дана, Нит' му одби дрва ни камена, Нит' га како може освојити, Ни пак како може оставити.</s><s>Једно јутро уочи недеље Попела се Пријездина љуба На бедема малена Сталаћа, Па с бедема у Мораву гледи; Ал' Морава мутна испод града.</s><s>Па бесједи Пријездина љуба: "О Пријезда, драги господару, Нас ће Турци лагумом дигнути." Ал' бесједи војвода Пријезда: "Мучи, љубо, миком се замукла!</s><s>Гди ће бити лагум под Моравом?" Потом дошла та недеља прва И господа отишла у цркву, И Божју су службу одстајали; Кад господа изишла из цркве, Тад бесједи војвода Пријезда: "О војводе, моја десна крила, Крила моја, с вама ћу летити!</s><s>Да ручамо, да се напијемо, Да на граду врата отворимо, Да на Турке јуриш учинимо, Па што нама Бог и срећа даде!" Па Пријезда љубу дозиваше: "Иди, љубо, у пивнице доње, Те донеси вина и ракије!" Узе Јела два кондира златна, Па отиде у пивнице доње.</s><s>Кад госпођа пред пивницу дошла, Ал' пивница пуна јањичара: Папучама пију вино хладно А у здравље Јелице госпође, С покој душе Пријезде војводе.</s><s>Кад то виде Јелица госпођа, Та кондиром о камен удари, Па потрча у господске дворе: "Зло ти вино, драги господару!</s><s>Зло ти вино, а гора ракија!</s><s>Пивница ти пуна јаничара, Папучама пију вино хладно, А за моје здравље намењују, А тебе ми жива сахрањују, Сахрањују, за душу ти пију." Онда скочи војвода Пријезда, Те на граду отвори капију, Па на Турке јуриш учинише, Те с бише и секоше с Турци, Док погибе шездесет војвода, Њих шездесет, хиљаде Турака!</s><s>Тад се врати војвода Пријезда, Па за собом затвори капију, Па потрже сабљу навалију, Ждралу коњу одсијече главу: "Јао Ждрале, моје добро драго, Та нека те турски цар не јаше!" Преби бритку сабљу навалију: "Навалија, моја десна руко.</s><s>Та нека те турски цар не паше!" Па отиде госпођи у дворе, Па госпођу прихвати за руку: "О Јелице, госпођо разумна, Или волиш са мном погинути, Ил' турчину бити љуба вјерна?" Сузе рони Јелица госпођа: "Волим с тобом часно погинути, Нег' љубити на срамоту Турке; Нећу своју веру изгубити И часнога крста погазити." Узеше се обоје за руке, Па одоше на бедем Сталаћа, Па беседи Јелица госпођа: "О Пријезда, драги господару, Морава нас вода отхранила, Нек Морава вода и сахрани!" Па скочише у воду Мораву.</s><s>Цар је Мемед Сталаћ освојио, Не освоји добра ни једнога.</s><s>Љуто куне турски цар Мемеде: "Град-Сталаћу, да те Бог убије!</s><s>Довео сам три хиљаде војске, А не водим него пет стотина."</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1568

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8%20%D0%92%D1%83%D1%98%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD

Стари Вујадин

<s>Ђевојка је своје очи клела "Чарне очи, да би не гледале Све гледасте, данас не виђесте Ђе прођоше Турци Лијевњани, Проведоше из горе хајдуке Вујадина са обадва сина На њима је чудно одијело На ономе старом Вујадину, На њем' бињиш од сувога злата, У чем паше на диван излазе На Милићу Вујадиновићу, Још је на њем' љепше одијело На Вулићу, брату Милићеву, На глави му чекркли челенка, Баш челенка од дванаест пера, Свако перо од по литру злата.</s><s>Кад су били бијелу Лијевну, Угледаше проклето Лијевно, Ђе у њему бијели се кула Тад говори стари Вујадине "О синови, моји соколови, Видите ли проклијето Лијевно, Ђе у њему бијели се кула Онђе ће нас бити и мучити Пребијати и ноге и руке, И вадити наше очи чарне О синови, моји соколови, Не будите срца удовичка, Но будите срца јуначкога, Не одајте друга ни једнога, Не одајте ви јатаке наше Код којих смо зиме зимовали, Зимовали, благо остављали Не одајте крчмарице младе, Код којих смо рујно вино пили, Рујно вино пили у потаји.</s><s>Кад дођоше у Лијевно равно, Метнуше их Турци у тавницу, Тавноваше три бијела дана, Док су Турци вијећ' вијећали Како ће их бити и мучити; Кад прођоше три бијела дана, Изведоше старог Вујадина, Пребише му и ноге и руке; Кад стадоше очи вадит' чарне, Говоре му Турци Лијевњани: "Казуј, куjо, стари Вујадине, Казуј, куjо, дружину осталу, И јатаке куд сте доходили, Доходили, зиме зимовали, Зимовали, благо остављали; Казуј, куjо, крчмарице младе Код којих сте рујно вино пили, Пили рујно вино у потаји.</s><s>Ал' говори стари Вујадине: "Не лудујте, Турци Лијевњани!</s><s>Кад не казах та те хитре ноге, Које-но су коњма утјецале, И не казах за јуначке руке, Које-но су копља преламале И на голе сабље ударале, - Ја не казах за лажљиве очи, Које су ме на зло наводиле, Гледајући с највише планине, Гледајући доље на друмове, Куд пролазе Турци и трговци.</s> <s>Избор Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.</s><s>Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 254-255.</s> <s>Српске епске народне песме Збирка народних песама Вук књига трећа</s>

1569

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A2%D1%80%D0%B8%20%D1%81%D1%83%D0%B6%D1%9A%D0%B0

Три сужња

<s>Процвиљеше три српске војводе у сужањству паше скадарскога, а да зашто, веће ни кроза што, за хараче од ломнијех Брда, јер се брдска ђеца посилила, па не даду царевих харача, а војводе паша преварио, на тврду их вјеру домамио, турио их на дно у тавницу.</s><s>Једно бјеше Вуксан од Роваца, друго бјеше Лијеш од Пипера, треће бјеше Селак Васојевић.</s><s>Љуто цвиле, јест им за невољу, сужањство је њима додијало.</s><s>Још бјеседи Вуксан од Роваца: "Браћо моја, љубимна дружино, ми хоћемо овђе изгинути; шта је коме данас најжалије?" Вели тако Лијеш од Пипера: "Мене, браћо, јесте најжалије: скоро сам се јунак оженио, остаде ми у двору љубовца ни љубљена, нити милована, ни карана, нити сјетована; то је мене сада најжалије".</s><s>Вели тако Селак Васојевић: "Мене, браћо, јесте најжалије: осташе ми двори и тимари, и још пусто небројено благо, у планини хиљада оваца; остаде ми саморана мајка и сестрица без братске заклетве, да кукају како кукавице у мојему двору бијеломе".</s><s>Ал' бесједи Вуксан од Роваца: "Ала, браћо, рђава јунаштва!</s><s>И ја имам дворе и тимаре и у двору остарилу мајку, вјерну љубу скоро доведену и сестрицу милу неудату; ал' тога сад ништа не жалим, већ ја жалим што ћу погинути, погинути данас без замјене".</s><s>У ријечи коју бесједише, ал' ето ти од паше џелата баш на врата тавници проклетој, пак дозивље Лијеша војводу: "Ко је овђе Лијеш од Пипера нек изађе пред тавницу клету!</s><s>Пипери га на откуп узеше, дадоше за њега све пиперске овце и још млого небројено благо, и сувише робињу ђевојку".</s><s>Превари се Лијеш од Пипера те изиђе пред тавницу клету, џелат трже сабљу испод скута, ману сабљом, ос'јече му главу, пак Лијеша за тавницу баци.</s><s>Пак се опет натраг повраћаше, опет џелат са тавница виче те дозивље Селака војводу: "Ко је овђе Селак Васојевић нек изиђе пред тавницу клету, дошла му је остарила мајка, од паше га узе на откупе, даде за њга краве и волове и бијеле овце и јагањце, још сувише небројено благо".</s><s>Превари се Селак Васојевић те изиђе пред тавницу клету, џелат трже сабљу испод скута, ману сабљом, ос'јече му главу, пак Селака за тавницу баци.</s><s>Пак се опет натраг повраћаше, опет џелат са тавнице виче те дозивље Вуксана војводу: "Изиђ' амо, Вуксан' од Роваца!</s><s>Ровчани те од паше купише, за те даше двије боце блага све у ситно жута млечанина, и бијеле овце и јагањце, још сувише робињу ђевојку".</s><s>Али Вуксан љута гуја бјеше, те се Турком варат не дад'јаше; он излази пред тавницу клету, пак џелату бјеше говорио: "Аман, мало, пашини џелате!</s><s>Попусти ми моје б'јеле руке да ја скинем одијело дивно: c мојих плећа зелену доламу, под доламом токе од три оке, којено су у Млетке коване, оне вр'једе пет стотин' дуката, под токама од злата кошуља, нит' је ткана, нити је предена, ни у ситно брдо увођена, веће ми је вила поклонила, та немој је крвљу поганити!" Превари се Туре на кошуљу, те Вуксану попустило руке.</s><s>Не шће Вуксан свалчит одијела, од џелата сабљу уграбио, њом му русу оцијече главу, па побјеже преко Скадра града.</s><s>Дочека га тридесет Малисора, одиста га уватити ћаху, ал' се Вуксан ватат не даваше, но се ману десно и лијево, свијем турске осијече главе, па он тера бјега с главом без обзира.</s><s>А кад дође на мост на Бојану, дочека га хоџа и кадија, па овако њему говораху: "Не напријед, Вуксане војвода, јер си своју изгубио главу!" Но бесједи Вуксане војвода: "Чујете л' ме, хоџа и кадија, ако тамо куд напријед немам, ни натраг се немам куд вратити".</s><s>Ману сабљом, ос'јече им главе, обојицу тури у Бојану, па он бјега даље унапредак.</s><s>Ђерају га пјешаци и коњици, коњици га мало назираху, а пјешци га ни чут не могаху.</s><s>Здрав утече у Ровце камене, он утече, весела му мајка, њему мајка, а мене дружина!</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1570

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A3%D0%B7%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%9A%D0%B5%20%D0%A3%D0%B6%D0%B8%D1%86%D0%B0

Узимање Ужица

<s>Санак снила Кучукова када, чудан санак, а у чудан данак, у суботу уочи неђеље: ђе Ужице тама попанула, Крчагово ружом процватило, пола плавом, а пола црвеном, вију вуци на Теразијама, са Татинца лајаше лисица, нешто пуца са малих Крушчица, уз Ђетињу муње сијевају, на Забучју орли пролијећу, понајвише орли крсташићи, и међ' њима тица кукавица.</s><s>Кад се била из сна пробудила, она оде млада на чардаке те казује Кучук-Заим-аги шта је млада у сану видила; но јој вели Кучук Заим-ага: "Зло си снила, горе ће ти бити!</s><s>Што Ужице тама попанула, то ће Срби града освојити.</s><s>Што је поље ружом процватило, пола плавом, а пола црвеном, то су, кадо, крстати барјаци, а под њима бијели чадори, под чадоре српске поглавице пију вино и бистру ракију, сутра јуриш хоће на Ужице.</s><s>Што су вуци на Теразијама, оно јесте Ваљевац Јакове и са њиме Ваљевска Нахија.</s><s>Са Татинца што лаје лисица, оно јесте Лазаре Мутаве и са њиме Гружа и Морава.</s><s>А што пуца са малих Крушчица, оно јесте Милан од Бруснице и са њиме Рудничка Нахија; они вуку убојне топове, с њима наше обаљују куле.</s><s>Уз Ђетињу што с'јевају муње оно јесте од Тополе Ђорђе и са њиме ломна Шумадија.</s><s>У Забучју орли што пролећу, понајвише орли крсташићи, оно јесте Ужичка Нахија и са њоме ломно Драгачево и пред њима оборкнез Алекса.</s><s>А што кука тица кукавица, оно јесте прото Милутине та од Гуче, села питомога; са њим кажу тридесет попова и тридесет црних калуђера, те се моле богу без престанка, не би л' нашег освојили града"</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1573

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%D0%A1%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%85%D0%B8%D1%9A%D0%B0

Бановић Страхиња

<s>Бановић Страхиња је песма српске епске народне поезије.</s> <s>Нетко бјеше Страхинићу бане, Бјеше бане у маленој Бањској, У маленој Бањској крај Косова, Да такога не има сокола.</s><s>Једно јутро бане подранио, Зове слуге и к себе призивље: "Слуге моје! хитро похитајте, "Седлајте ми од мегдана ђога, "Окитите, што љепше можете, "Опашите, што тврђе можете; "Јел ја, ђецо, мислим путовати: "Хоћу Бањску оставити града, "Мислим ђога коња уморити "И у гости, ђецо, одлазити, "У тазбину у била Крушевца, "К милу тасту старцу Југ-Богдану, "Ка шурева девет Југовића; "Тазбина ме та жељкује моја." Господара слуге послушаше, Те сокола ђога оседлаше, Опреми се Страхинићу бане, Уд'ри на се дибу и калифу, Поноситу чоху сајалију, Што од воде чоха црвенија, А од сунца чоха руменија; Окити се један Српски соко, Па посједе ђога од мегдана, Одмах пође, у тазбину дође, У тазбину у била Крушевца, Ђе од скоро царство постануло, А виђе га старац Југ Богдане, И виђе га девет милих шура, Соколова девет Југовића, Мила зета једва дочекаше, У наруче зета загрлише, Вјерне слуге коња прифатише, Зета воде на френђију кулу, Код готове совре засједоше, Те господску ријеч бесјеђају; Навалише слуге и слушкиње, Неко двори, неко вино служи.</s><s>Што бијаше ришћанске господе, Посједаше, те пијаху вино: Уврх совре стари Југ Богдане, С десне стране уза рамо своје Сједе зета Страхинића бана, И ту сједе девет Југовића, Низа совру остала господа; Ко л' је млађи, двори господаре.</s><s>Но бијеше то девет шурњаја, Но шурњаје дворе упоредо, Дворе свекра силна Југ-Богдана, И двораху своје господаре, А највише зета поносита; А слуга им једна вино служи, Служи вино једном купом златном.</s><s>Златна купа девет бере литар; Ја да видиш друге ђаконије, Ђаконије, млоге госпоштине!</s><s>Како, брате, ђе је царевина.</s><s>Позадуго бане гостовао, Позадуго бане зачамао, Поноси се бане у тазбини.</s><s>Госпоштине што је у Крушевцу, Досадише јутром и вечером Молећи се силну Југ-Богдану: "Господару, силан Југ-Богдане!</s><s>"Љубимо ти свиленога скута "И десницу твоју билу руку, "Ну потруди чудо и госпоство, "И поведи мила зета твога, "Ну доведи Страхинића бана "У дворове и у куће наше, "Да ми неку пошту учинимо." Сваком Јуже хатар навршује.</s><s>Доке тако изредили били, Дуго било и вријеме прође, И задуго бане зачамао; Но да видиш јада изненада!</s><s>Једно јутро, кад огрија сунце, Мезил стиже и бијела књига Баш од Бањске од малена града, Од његове остарјеле мајке, Бану књига на кољено паде, Кад разгледа и проучи књигу, Ал' му књига доста грдно каже, Књига каже, ђе га куне мајка: "Ђе си, сине, Страхинићу бане?</s><s>"Зло ти било у Крушевцу вино!</s><s>"Зло ти вино, несретна тазбина!</s><s>"Виђи књигу, нечувених јада!</s><s>"Из убаха једна паде сила, "Турски, сине, од Једрене царе, "А цар паде у поље Косово, "А цар паде, доведе везире, "А везире, несретне већиле.</s><s>"Што је земље те облада царе, "Сву је Турску силу подигао, "У Косово поље искупио, "Притискао све поље Косово, "Уватио воде обадвије: "Покрај Лаба и воде Ситнице "Све Косово сила притиснула.</s><s>"Кажу, сине, и причају људи: "Од мрамора до сува јавора, "Од јавора, сине, до Сазлије, "До Сазлије на ћемер ћуприје, "Од ћуприје, сине, до Звечана, "Од Звечана кажу од Чечана, "Од Чечана врху до планине "Турска сила притисла Косово.</s><s>"Под број, сине, на тефтере кажу "Но у цара сто хиљада војске "Некаквога царева спахије, "Што имају по земљи тимаре "И што једу љеба царевога "И што јашу коње од мегдана, "Што не носе по млого оружа, "До по једну о појасу сабљу; "У Турчина, у Турскога цара, "Кажу, сине, другу војску силну "Огњевите јањичаре Турке, "Што Једрене држе кућу билу, "Јањичара кажу сто хиљада; "Кажу, сине, и говоре људи "У Турчина трећу војску силну "Некакога Туку и Манџуку, "А што хуче, а што грдно туче.</s><s>"У Турчина војске свакојаке, "У Турчина једну кажу силу, "Самовољна Турчин-Влах-Алију, "Те не слуша цара честитога, "За везире никад и не мисли, "За цареву сву осталу војску "А колико мраве по земљици; "Такву силу у Турчина кажу; "Он беза зла, сине, проћи не шће, "Не шће с царем, сине, на Косово, "Окренуо друмом лијевијем, "Те на нашу Бањску ударио, "Те ти Бањску, сине, ојадио "И живијем огњем попалио, "И најдоњи камен растурио, "Вјерне твоје слуге разагнао, "Стару мајку твоју ојадио, "Са коњем јој кости изломио, "Вјерну твоју љубу заробио, "Одвео је у поље Косово, "Љуби твоју љубу под чадором, "А ја, сине, кукам на гаришту, "А ти вино пијеш у Крушевцу!</s><s>"Зло ти вино напокоње било!" Ја кад бане књигу проучио, Мука му је и жао је било, У образ је сјетно невесело, Мрке брке ниско објесио, Мрки брци пали на рамена, У образ се љуто намрдио, Готове му сузе ударити.</s><s>А виђе га старац Југ Богдане, Виђе зета јутру на уранку, Плану Јуже, како огањ живи, Страхинићу зету проговара; "О мој зете, Бог ми с тобом био!</s><s>"Што си, зете, јутрос подранио?</s><s>"Д у образ сјетно невесело?</s><s>"Од шта си се, зете, раздертио?</s><s>"На кога си с', зете, ражљутио?</s><s>"Ал' се шуре тебе насмијаше, "У јеглени ружно говорише?</s><s>"Ал' шурњаје тебе не дворише?</s><s>"Ал' махану тој тазбини нађе?</s><s>"Кажи, зете, шта је и како је?" Плану бане па му проговара: "Прођ' се тасте, стари Југ-Богдане!</s><s>"Ја сам с шурам' био у лијепо, "А шурњаје господске госпође "Дивно зборе, а дивно ме дворе, "Тој тазбини мојој мане нема, "Но да видиш, што сам невесео: "Стиже књига од малене Бањске, "Баш од моје остарјеле мајке;" Каже јаде тасту на уранку, Како су му двори похарани, Како су му слуге разагнате, Како ли је мајка прегажена, Како ли је љуба заробљена: "Но мој тасте, стари Југ-Богдане!</s><s>"И ако је моја данас љуба, "Љуба моја, ал' је шћера твоја: "Срамота је и мене и тебе; "Но мој тасте, старац Југ-Богдане!</s><s>"Мислиш ли ме мртва пожалити, "Пожали ме док сам у животу.</s><s>"Молим ти се и љубим ти руку, "Да даш мене ђеце деветоро, "Ђецу твоју, а шуреве моје, "Да ја, тасте, у Косово пођем, "Да потражим душманина мога, "А царева грдна хаинина, "Који ми је робље заробио; "А немој се, тасте, препанути, "Ни за твоју ђецу убринути; "Ја ћу ђеци, мојим шуревима, "Хоћу њима рухо пром'јенити, "А у Турско рухо облачити: "Око главе бијеле кауке, "А на плећи зелене доламе, "А на ноге меневиш чакшире, "О појасу сабље пламените; "Призват' слуге и казаћу јунак, "Нека слуге коње оседлају, "Оседлају, тврдо опасују, "Нек пригрћу мрким међединам': "Учинићу ђецу јањичаре; "Ја ћу ђецу шуре сјетовати, "Каде са мном биду кроз Косово, "А кроз војску цара ка Косову, "Пред њима ћу бити делибаша, "Нек се стиде и нек се препану, "Нек се свога боје старјешине; "Когођ стане у царевој војсци, "Когођ стане с нама говорити, "Стане Турски, окрене Мановски, "Ја с Турцима могу проговорит', "Могу Турски, и могу Мановски, "И Арапски језик разумијем, "И на крпат ситно Арнаутски; "Проводићу ђецу кроз Косово, "Сву ћу војску Турску уводити, "Док ја нађем душманина мога, "А Турчина силна Влах-Алију, "Који ми је робље поробио; "Нек шуреви биду у невољи, "Ел сам, тасте, могу погинути, "Код шурева не ћу погинути "Јали ране ласно допанути." Кад то зачу стари Југ Богдане, Плану Јуже, како огањ живи, Страхињ-бану зету проговара: "Страхињ-бане, ти мој зете мили!</s><s>"Виђех јутрос, да памети немаш.</s><s>"Што ми ђеце иштеш деветоро, "Да ми ђецу водиш у Косово, "У Косово, да их кољу Турци, "Немој, зете, више проговарат', "Не дам ђеце водит' у Косово, "Макар шћери нигда не видио.</s><s>"Мио зете, дели Страхињ-бане!</s><s>"Рашта си се тако раздертио?</s><s>"Знаш ли, зете? не зна ли те људи!</s><s>"Ал' ако је једну ноћ ноћила, "Једну ноћцу шњиме под чадором, "Не може ти више мила бити, "Бог ј' убио, па је то проклето, "Воли њему, него тебе, сине; "Нека иде, враг је однесао!</s><s>"Бољом ћу те оженити љубом, "С тобом хоћу ладно пити вино, "Пријатељи бити до вијека; "А не дам ти ђецу у Косово." Плану бане, како огањ живи, У иједу и тој муци љутој Не шће викнут' ни призвати слугу, За сеиза ни хабера нема, Но сам оде к ђогу у ахаре, Ја како га бане оседлао!</s><s>Како ли га тврдо опасао!</s><s>Па заузда ђемом од челика, Пред дворе га води у авлију К бињекташу бијелу камену, Па се ђогу фати на рамена Погледује девет својих шура, А шуреви у земљицу црну.</s><s>Бан погледну пашенога свога, Некакога млада Немањића, А Немањић гледа у земљицу.</s><s>Кад пијаху вино и ракију, Сви се фале за добре јунаке, Фале с' зету и Богом се куну: "Волимо те, Страхинићу бане!</s><s>"Но сву земљу нашу царевину;" Ал' да видиш јада на невољи!</s><s>Бану јутрос нема пријатеља: Није ласно у Косово поћи.</s><s>Виђе бане, ђе му друга нема, Сам отиде пољем Крушевачким Ја кад био низ широко поље, Обзире се ка Крушевцу б'јелу, Не ће ли се шуре присјетити, Не ће ли се њима ражалити; А кад виђе јутрос на невољи Ђе му нема главна пријатеља, Паде на ум, па се досјетио За његова хрта Карамана, Кога воли него добра ђога, Те привикну из бијела грла, Остало је хрче у ахару; Зачу гласа, хитро потрчало Док у пољу пристиже ђогина, Покрај ђога хрче поскакује, А златан му литар позвекује, Мило било, разговори с' бане Оде Бане на коњу ђогину, Те пријеђе поља и планине, Ја кад дође у поље Косово, Кад сагледа по Косову силу, Ал' се бане мало препануо, Па помену Бога истинога, У ордију пурску угазио.</s><s>Иде бане по пољу Косову, Иде бане на четири стране, Тражи бане силна Влах-Алију, Ал' не може бане да га нађе; Спушти с' бане ка води Ситници, На једно је чудо нагазио: На обали до воде Ситнице Један зелен ту бијаше чадор, Широк чадор поље притиснуо, На чадору од злата јабука, Она сија, како јарко сунце, Пред чадором побијено копље, А за копље вранац коњиц свезан; На глави му маха Стамболија Бије ногом десном и лијевом.</s><s>Кад го виђе Страхинићу бане, Прохесапи и умом премисли, Баш је чадор силна Влах-Алије, Те ђогина коња пригоњаше, Копље јунак скиде са рамена, Те чадору врата отворио, А да види, ко је под чадором, Не бијаше силан Влах-Алија, Но бијаше један стари дервиш, Бијела му прошла појас брада, Шњиме нема нитко под чадором, Бекрија је тај несрећан дервиш, Пије Турчин вино кондијером, Но сам лије, но сам чашу пије, Крвав дервиш бјеше до очију; Кад га виђе Страхинићу бане, Те му селам Турски називаше, Пијан дервиш оком разгледаше, Па му мучну ријеч проговара: "Да си здраво! дели Страхин-бане "Од малене Бањске крај Косова." Плану бане, препаде се љуто, Те дервишу Турски одговара: "Бре! дервишу, несретна ти мајка!</s><s>"Рашта пијеш? рашта се опијаш "Те у пићу грдно проговараш "И Турчина зовеш каурином.</s><s>"Шта помињеш некакога бана?</s><s>"Ово није Страхинићу бане, "Но ја јесам цареви делија, "Једеци се царски покидаше, "У ордију Турску побјегоше, "Све делије хитро потрчаше, "Да једеке цару пофатамо; "Ако кажем цару, ја везиру, "Коју си ми ријеч бесједио, "Хоћеш, стари, јада допанути." Грохотом се дервиш осмјенуо: "Ти делијо, Страхинићу бане!</s><s>"Знаш ли, бане, Не знали те јади!</s><s>"Да сам саде на Голеч-планини, "Да те видим у царевој војсци, "Познао бих тебе и ђогина, "И твојега хрта Карамана, "Кога волиш, него добра ђога.</s><s>"Знаш ли, бане од малене Бањске "Познајем ти чело како ти је, "И под челом очи обадвије, "И познајем оба мрка брка.</s><s>"Знаш ли бане? не знало те чудо!</s><s>"Кад западох ропства у вијеку, "Пандури ме твоји ухитише "У Сухари врху на планини, "У руке ме твоје додадоше, "Ти ме баци на дно од тамнице, "Те робовах и тамницу трпљех "И зачамах за девет година, "Девет прође, а стиже десета, "А тебе се, бане, ражалило, "Те ти зовну Рада тамничара, "Твој тамничар на тамничка врата, "Изведе ме к тебе у авлију.</s><s>"Знаш ли, бане? знаш ли Страхинићу?</s><s>"Кад запита и мене упита: ""Ропче моје, змијо од Турака!</s><s>""Ђе пропаде у тамници мојој!</s><s>""Мож' ли с', робе, јунак откупити."" "Ти ме питаш, ја право казујем: ""Могао бих живот откупити!</s><s>""Тек да ми се двора доватити, ""Очевине и пак постојбине; ""Имао сам нешто мало блага, ""Млоге лаве и млоге тимаре, ""Могао бих откуп саставити; ""Ал' ми, бане, вјеровати не ћеш, ""Да ме пустиш двору бијеломе: ""Тврда ћу ти јамца оставити, ""Тврда јамца, Бога истинога, ""Другог јамца Божу вјеру тврду, ""Како ћу ти откуп донијети."" "И ти, бане, повјерова мене, "И пушта ме двору бијеломе, "Очевини и тој постојбини; "А кад дођох грдној постојбини, "Тамо су ме јади забушили: "У дворове, постојбину моју, "У дворове куга ударила, "Поморила и мушко и женско, "На оџаку нико не остао, "Но ти моји двори пропанули, "Пропанули, па су опанули, "Из дувара зовке проникнуле; "Што су били лави и тимари, "Појагмили Турци на миразе; "Кад ја виђех дворе затворене: "Неста блага, неста пријатеља; "Нешто мислих, па на једно смислих: "Мезилских се ја дофатих коња, "Те отидох граду Једренету, "Одох к цару и одох к везиру, "Виђе везир, па доказа цару, "Ја какав сам јунак за мегдана; "Ођеде ме цареви везире, "Ођеде ме и чадор ми даде; "Цар ми даде од мегдана вранца, "И даде ми свијетло оруже; "Потписа ме цареви везире, "Да сам војник цару до вијека.</s><s>"А ти, бане, данас к мене дође, "Да ти узмеш твоје дуговање, "А ја, бане, ни динара немам.</s><s>"Страхинићу, јада допануо!</s><s>"Ђе ти дође, да погинеш лудо "У Косову у војсци царевој!" Виђе бане, познаде дервиша, Од ђогата коња одсједаше, Пак загрли стариша дервиша: "Богом брате! старишу дервишу!</s><s>"На поклон ти моје дуговање!</s><s>"Ја не тражим, брате, ни динара, "Ни ја тражим твоје дуговање, "Но ја тражим силна Влах-Алију, "Који ми је дворе растурио, "Који ми је љубу заробио; "Кажи мене, старишу дервишу, "Кажи мене мога душманина?</s><s>"Братимим те и јоште један пут, "Немој мене војсци проказати, "Да ме војска Турска не опколи." Но се дервиш Богом проклињаше: "Ти соколе, Страхинићу бане!</s><s>"Тврђа ми је вјера од камена, "Да ћеш саде сабљу повадити, "Да ћеш пола војске погубити, "Невјерети учинити не ћу, "Ни твојега љеба погазити "И ако сам био у тамници, "Доста си ме вином напојио, "Бијелијем љебом наранио, "А често се сунца огријао, "Пуштио си мене вересијом; "Не издадох ни додадох тебе, "Не свјеровах, ели немах откуд; "Од мене се немој побојати.</s><s>"А што питаш и разбираш, бане, "За Турчина силна Влах-Алију, "Он је бијел чадор разапео "На Голечу високој планини; "Тек ти хоћу, бане, проговорит': "Јаши ђога, бјежи из Косова, "Ел ћеш, бане, погинути лудо: "У себе се поуздати немој, "Ни у руку, ни у бритку сабљу, "Ни у твоје копље отровано, "Турчину ћеш на планину доћи, "Хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи "Код оружа и код коња твога "Жива ће те у руке фатити, "Хоће твоје саломити руке, "Живу ће ти очи извадити " Насмија се Страхинићу бане: "Богом брате, старишу дервишу!</s><s>"Не жали ме, брате, од једнога, "Тек ме војсци Турској не прокажи." А Турчин му ријеч проговара: "Чујеш ли ме, дели Страхин-бане!</s><s>"Тврђа ми је Вјера од камена, "Да ћеш саде ђога наљутити, "Да ћеш саде сабљу повадити, "Да ћеш сатрт' пола цару војске, "Невјере ти учинити не ћу, "Ни Турцима проказати тебе." Збори бане, не подрани отлен, Обраћа се са коња ђогина: "О мој брате, старишу дервишу! "појиш коња јутром и вечером, "појиш коња на води Ситници, "Ну увјеџбај, и право ми кажи, "Ђе су броди на тој води ладној, Да ја мога коња не углибим?" А дервиш му право проговара: "Страхин-бане, ти соколе Српски!</s><s>"Твоме ђогу и твоме јунаштву "Свуд су броди, ђегођ дођеш води." Бан удари, воду пребродио, И прими се на коњу ђогину, Прими с' бане уз Голеч планину, Он је оздо, а сунашце озго, Те огрија све поље Косово, И обасја сву цареву војску.</s><s>Ал' да видиш силна Влах-Алије!</s><s>Сву ноћ љуби Страхињову љубу На планини Турчин под чадором; У Турчина грдан адет бјеше.</s><s>Канал сваки заспат' на уранку, На уранку, кад огр'јева сунце; Очи склопи, те борави санак; Колико је њему мила била Та робиња љуба Страхинова, Пануо јој главом на криоце, Она држи силна Влах-Алију, Па чадору отворила врата, Она гледа у поље Косово, Те ти Турску силу разгледује.</s><s>Прегледује каки су чадори, Прегледује коње и јунаке; За јад јој се очи откинуше, Те погледну низ Голеч планину, Виђе оком коња и јунака.</s><s>Како виђе и оком разгледа, Турчина је дланом ошинула, Ошину га по десном образу, Ошину га, па му проговара: "Господаре, силан Влах-Алија!</s><s>"Ну се дигни, главу не дигао!</s><s>"Ну опасуј мукадем-појаса, "И припасуј свијетло оруже, "Ето к нама Страхинића бана, "Сад ће твоју главу укинути, "Са ће мене очи извадити." Плану Турчин, како огањ живи, Плану Турчин и оком погледну, Па се Турчин гротом насмијао: "Душо моја, Страхињова љубо!</s><s>"Чудно ли те влашче препануло!</s><s>"Од њега си џаса задобила, "Кад т' одведем граду Једренету, "Бан ће ти се и онђе призират'; "Оно није Страхинићу бане, "Већ је оно царев делибаша, "К мене га је царе оправио, "Јал' је царе, јал' Мемед везире, "Да ме царе зове на предају, "Да ја војску цару не растурам: "Препали се цареви везири, "Да им почем сабљу не ударим; "Но да можеш оком погледати, "Ти се, душо, немој препанути, "Кад потегнем моју бритку сабљу, "Те ошинем цар'ва делибашу, "Нека другог већ не шиље к мене." Страхинова проговара љуба: "Господаре, силан Влах-Алија!</s><s>"Та л' не видиш? испале ти очи!</s><s>"Ово није цареви делија, "Мој господар Страхинићу бане, "Ја познајем чело како му је "И под челом очи обадвије, "И његова оба мрка брка, "И под њиме пуљата ђогата, "И жутога хрта Карамана; "Не шали се главом, господару!" Ја кад зачу Туре Влах-Алија, Како ли се Туре придрнуло, Те поскочи на лагане ноге, Опасује мукадем-појаса, А пињале остре за појаса, И ту бритку сабљу припасује, А све врана коња погледује.</s><s>У то доба бане пристасао, Мудар бане, пак је иштетио: На јутру му не зва добро јутро, Нити Турски салем називаше, Но му грдну ријеч проговара: "А ту ли си? јадан копилане!</s><s>"Копилане, царев хаинине!</s><s>"Чије ли си дворе похарао?</s><s>"Чије ли си робље поробио?</s><s>"Чију л' љубиш под чадором љубу?</s><s>"Излази ми на мегдан јуначки!" Скочи Турчин ка' да се придрну, Једном крочи, до коња докрочи, Другом крочи, коња појахао, Притегну му обадва дизђена.</s><s>Ал' не чека Страхинићу бане, Но на њега ђога нагоњаше, Па на њега бојно копље пушти; Удари се јунак на јунака, Пружи руке силан Влах-Алија, У руку му копље уфатио, Па ти бану ријеч проговара: "Копилане, Страхинићу бане!</s><s>"А шта ли си, влашче, промислило?</s><s>"Није с' ове бабе Шумадијнске, "Да разгониш и да набрекујеш, "Но је ово силан Влах-Алија, "Што с' не боји цара ни везира, "Што ј' у цара војске државине, "Чини ми се сва царева војска, "Као мрави по зеленој трави; "А ти, море! мегдан да дијелиш!" То му рече, бојно копље пушти, Од прве га обранити шћаше, Бог поможе Страхинићу бану, Има ђога коња од мегдана, Како копље на планини звизну, Соко ђого паде на кољена, Изнад њега копље прелетало, Ударило о камен студени, На троје се копље саломило: До јабуке и до десне руке.</s><s>Док сатрше она копља бојна, Потегоше перне буздохане: Кад удара силан Влах-Алија, Кад удара Страхинића бана, Из седла га коњу изгоњаше, А на уши ђогу нагоњаше, Бог поможе Страхинићу бану, Има ђога коња од мегдана, Што га данас у Србина нема, У Србина, нити у Турчина, Узмахује и главом и снагом, Те у седло баца господара; Кад удара Страхинићу бане Мучну алу силна Влах-Алију, Из седла га маћи не могаше, Тону вранцу коњу до кољена У земљицу ноге све четири.</s><s>Буздохане перне поломише, Поломише, и пера просуше, Па су бритке сабље повадили, Да јуначки мегдан подијеле.</s><s>Но да видиш Страхинића бана!</s><s>Кажу има сабљу о појасу: Ковала су сабљу два ковача, Два ковача и три помагача, Од неђеље опет до неђеље, Од челика сабљу претопили, У острицу сабљу угодили; Турчин ману, а дочека бане, На сабљу му сабљу дочекао, По поли му сабљу пресјекао: Виђе бане, па се разрадова, Љуто сави и отуд и отуд, Еда би му главу осјекао, Јал' Турчину руке обранио; Удари се Јунак на Јунака, Не да Турчин главу укинути, Не да своје руке иштетати, Но се брани с оном половином: Половину на врат натураше, И својега врата заклоњаше, И банову сабљу оштрпкује, Све откида по комат и комат Обадвије сабље исјекоше, До балчака сабља догонише, Побацише њине одломчине, Од хитријех коња одскочише, За била се грла доватише, Те се двије але понијеше На Голечу на равној планини; Носише се љетни дан до подне, Док Турчина пјене попануше, Бијеле су како горски снијег, Страхин:бана б'јеле, па крваве, Искрвави низ прси хаљине, Искрвави чизме обадвије.</s><s>А кад бану мука досадила, Тада бане ријеч проговара "Љубо моја, тебе бог убио!</s><s>"Које јаде гледаш на планини?</s><s>"Но ти подби један комат сабље, "Удри, љубо, мене, ја Турчина: "Мисли, љубо, кога тебе драго." Али Турчин љуто проговара: "Душо моја, Страхињина љубо!</s><s>Немој мене, но удри Страхина, "Нигда њему мила бити не ћеш, "Пријекорна бити до вијека: "Кориће те јутром и вечером, "Ђе си била са мном под чадором; "Мене бити мила до вијека, "Одвешћу те Једренету граду, "Наредићу тридест слушкињица, "Нек ти држе скуте и рукаве, "Ранићу те медом и шећером, "Окитити тебе дукатима "Саврх главе до зелене траве; "Удри саде Страхинића бана!" Женску страну ласно преварити: Лако скочи, ка' да се помами, Она нађе један комат сабље, Зави комат у везени јаглук, Да јој билу руку не обрани, Па облеће и отуд и отуд, Чува главу Турчин-Влах-Алије, А ошину господара свога, Господара Страхинића бана, Поврх главе по чекрк-челенци И по њег'ву бијелу кауку, Прес'јече му златали челенку, И прес'јече бијела каука, Мало рани главу на јунаку, Поли крвца низ јуначко лице, Шћаше залит' очи обадвије.</s><s>Препаде се Страхинићу бане, Ђе погибе лудо и безумно, А нешто се бане домислио, Викну бане из бијела грла Некакога хрта Карамана, Што је хрче на лов научио, Викну бане и опет привикну, Скочи хрче и одмах дотрча, Те банову љубу доватило; Ал' је женска страна страшивица, Страшивица свака од пашчади, Баци комат у зелену траву, Љуто врисну, далеко се чује, Жута хрта за уши подбила, Те се шњиме коље низ планину, А Турчину очи испадоше, Колико му нешто жао бјеше, Те он гледа, што се чини шњоме; Али бану друга снага дође, Друга снага и срце јуначко, Те оману тамо и овамо, Док Турчина с ногу укинуо.</s><s>Колико се бане уострио, Он не тражи ништа од оружа Но му грлом бане запињаше, А под грло зубом доваташе, Закла њега како вуче јагње; Скочи бане, па из грла викну, Те набрекну оног хрта жута, Доке своју курталиса љубу.</s><s>Запе љуба бјежат' низ планину, Она шћаше бјежат' у Турака, Не даде јој Страхинићу бане, За десну је руку ухитио, Приведе је к пуљату ђогату, Па се ђогу фати на рамена, Тури љубу за се на ђогина, Па побјеже бане упријеко, Упријеко, али попријеко, Отклони се од те силе Турске, Те долази у равна Крушевца, У Крушевац, у тазбину своју.</s><s>Виђе њега старац Југ Богдане, А срете га девет милих шура, Руке шире, у лице се љубе, За лако се упиташе здравље.</s><s>А кад виђе стари Југ Богдане Обрањена зета у челенку.</s><s>Просу сузе низ господско лице: "Весела ти наша царевина!</s><s>"Међер има у цара Турака, "Међер има силнијех јунака, "Који зета обранише мога, "Кога данас у далеко нема." Шуреви се њему препадоше.</s><s>Проговара Страхинићу бане: "Немој ми се, тасте, раскарити, "Ни ви, моје шуре, препанути; "У цара се не нађе јунака, "Да дохака мене и обрани; "Да ви кажем, ко ме обранио, "Од кога сам ране допануо: "Кад дијелих мегдан са Турчином, "О мој тасте, стари Југ-Богдане!</s><s>"Онда мене љуба обранила, "Љуба моја, мила шћера твоја, "Не шће мене, поможе Турчину." Плану Јуже, како огањ живи, Викну Јуже ђеце деветоро: "Повадите ноже деветоре, "На комате кују искидајте." Силна ђеца баба послушаше, Те на своју сестру кидисаше, Ал' је не да Страхинићу бане, Шуревима ријеч говораше: "Шуре моје, девет Југовића!</s><s>"Што се, браћо, данас обрукасте?</s><s>"На кога сте ноже потргнули?</s><s>"Кад сте, браћо, ви таки јунаци, "Камо ножи, камо ваше сабље, "Те не бисте са мном на Косову.</s><s>"Да чините с Турцима јунаштво, "Десите се мене у невољи?</s><s>"Не дам вашу сестру похарчити, "Без вас бих је могао стопити, "Ал' ћу стопит' сву тазбину моју, "Немам с киме ладно пити вино; "Но сам љуби мојој поклонио." Помало је такијех јунака, Ка' што бјеше Страхинићу бане.</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1574

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%85%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8

Похвала лудости

<s>Одељак 1-10 Одељак 11-20 Одељак 21-30 Одељак 31-40 Одељак 41-50 Одељак 51-60 Одељак 61-68</s> <s>Еразмо Ротердамски Похвала лудости</s> <s>de:Lob der Torheit en:The Praise of Folly fr:Éloge de la folie it:Elogio della Follia la:Moriae encomium</s>

1575

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%85%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%202

Похвала лудости 2

<s></s> <s>Похвала лудости</s> <s>Одељак 1-10 Одељак 11-20 Одељак 21-30 Одељак 31-40 Одељак 41-50 Одељак 51-60 Одељак 61-68</s> <s>11 Пре свега, шта може бити слађе и драгоценије од живота?</s><s>А у рађању живих бића ко више суделује од мене?</s><s>Ни копље Паладе, кћери моћнога оца, ни егида Јупитера који скупља облаке не утичу на оплођавање и расплођавање људскога рода.</s><s>Чак и сам отац богова и краљ људи, који једним мигом затресе цео Олимп, мора — о, јадника — да одложи своју трозубу муњу и да ублажи свој титански поглед којим, ако му се свиди, застрашује све богове, па да, по глумачком обичају, узме туђ лик, ако понекад захте да ради оно што ради увек, тј. да прави мале богове!</s><s>Стоици сматрају да су најближи боговима.</s><s>А покажите ми само једнога, па ма он био и три, и четири, и хиљаду пута стоик, који не би, ако не своју браду, знамење мудрости (које, уосталом, носи и јарац), а оно свакако уклонио строгост с лица, изгладио боре на челу, одбацио своја челично тврда начела и за кратко време почео правити лудости и будалаштине; укратко, мене, тврдим, мене мора позвати добри мудрац ако хоће да постане отац!</s><s>А зашто ја не бих, по свом обичају, говорила с вама отвореније?</s><s>Питам ја вас, зар богове или људе рађају удови као што су: глава, лице, груди, руке, уши, који се сматрају као угледни удови тела?</s><s>Не бих рекла!</s><s>Уд који продужава људски род тако је глуп и тако смешан да му ни име не можеш изрећи без кикотања.</s><s>Он је онај свети извор из кога све црпе живот и поузданији је од познате Питагорине четворке.</s><s>Који ће човек, молим вас, навући брачни јарам себи на врат, ако само, као што обично чине филозофи, претходно процени незгоде заједничког живота?</s><s>Или, која ће жена пристати на брачне дужности, ако сазна или промисли како је опасан порођај и како је тешко васпитање детета?</s><s>Према томе, ако за живот дугујете захвалност браку, а за брак дугујете захвалност мојој слушкињи Лакомислености, помислите онда колико ли тек захвалности дугујете мени!</s><s>Па даље, која би жена хтела, кад је већ једном све искусила, да поч-не изнова ако поред ње не би стајало божанство заборава?</s><s>А ни сама Венера не може порећи, па нека Лукретије говори шта хоће, да њена моћ није јалова и узалудна без моје помоћи и заштите.</s><s>Из те моје пијане и веселе игре рађају се, дакле, велики филозофи и њихови садашњи наследници монаси и краљеви у пурпуру и побожни свештеници и трипут свете папе; и, најзад, читава чета песничких божанстава чији је број тако голем да Олимп, који је врло простран, једва може да их прими.</s> <s>12 Али би било премало да ми људи дугују захвалност само за клицу и извор живота; због тога хоћу да покажем да су све животне пријатности настале од моје дарежљивости.</s><s>Јер шта је живот и да ли је уопште вредан тога имена, ако из њега избациш уживање?</s><s>Ви пљескате, што значи да је тако.</s><s>Ја сам знала да међу вама није нико тако паметан, или, боље, тако луд — не, радије ћу рећи паметан — да заступа такво мишљење.</s><s>Па чак ни стоичари не презиру уживања; само то они вешто прикривају, и пред светом жестоко нападају забаве, тек да би заплашили друге и онда сами уживали још необузданије.</s><s>Али нека ми кажу, тако им Јупитера, који то дан живота не би био жалостан, брижан, досадан, будаласт, тежак ако га људи не би засладили уживањем, тј. зачином Лудости?</s><s>За ту истину може бити добар доказ онај никад довољно хваљен Софокле који је написао најлепшу похвалу у моју почаст: живот је пријатан кад се не мисли ништа.</s><s>Али, хајде, објаснимо целу ту ствар подробније.</s> <s>13 Прво, ко не зна да је детињство највеселије и најпријатније доба у човекову животу?</s><s>А шта је то код деце због чега их тако волимо, због чега их тако негујемо и мазимо да се чак и непријатељ разне-жи на њих и пружа им помоћ — ако није примамљива чар лудости?</s><s>Мудра природа је утиснула намерно деци извесну драж, једну црту лудости, да би њоме могла да засладе муке оних који их подижу и да би улагивањем заслужила заштиту која им се даје.</s><s>Затим, после овог доба долази младост.</s><s>Како је она свима мила, како сви желе да јој буду од користи, како воле да је уздижу, како услужно пружају руке да би јој помогли!</s><s>А одакле, молим вас, младим бићима та привлачност што очарава?</s><s>Од мене.</s><s>Због моје доброте немају она ни трунке памети и због тога су врло безбрижна.</s><s>Нека будем лажљивица ако та деца, чим поодрасту, чим их школа упути у свакидашњи живот и почну да мудрују као маторци, не почну губити цвет своје лепоте, ако не ослаби њихова живахност, ако им се не угаси веселост и не спласне њихова чилост.</s><s>И што се човек више удаљује од мене, све мање има од живота, док не дође мрзовољна старост, која је на терету не само другима већ и самој себи.</s><s>Старост би, додуше, била несносна свим људима да ја, из самилости према толиким тешкоћама, не станем уз њу.</s><s>Као што обично богови код песника неком метаморфозом ублажују смрт онима који умиру, исто тако и ја, колико сам кадра, позовем човека који је сасвим близу гроба да се врати у детињство.</s><s>И тако свет с правом за старе људе каже да су по-детињили.</s><s>Ако би ко, можда, хтео да сазна како ја вршим тај преображај, лепо, ни то нећу сакрити.</s><s>Поведем их на извор наше Лете, а она извире на Срећним острвима (кроз доњи свет тече само рукавац ове реке), да се тамо напију »дугог заборава«, па кад им постепено одмину бриге, поново постају деца.</s><s>Па они, чујем приговоре, блебећу, говоре глупости.</s><s>Добро, знам ја то.</s><s>Али баш то и значи подмлађење.</s><s>Зар бити дете значи нешто друго него бесмислено блебетати и говорити глупости?</s><s>И зар није најлепша драж детињства у томе што нема памети?</s><s>Ко не би пред дететом које говори као зрео човек осетио, као пред страшилом, мржњу и одвратност!</s><s>То потврђује исто тако народна пословица која каже: Мрзим дете чија памет сазри пре времена.</s><s>Ко би, пак, издржао да има свакодневно посла. са старцем који би сјединио у себи велико животно искуство, живахност духа и бистрину суда?</s><s>Због тога ми човек дугује захвалност што у старости подетињи.</s><s>Тако се бар мој излапели чича ослободи непријатних брига које муче паметнога; често је забаван друг у пићу; не осећа досаду живота коју мужевно доба једва подноси; каткад се врати оним трима злогласним словима, као онај старац у Плаута, због чега би био врло несрећан да је при памети.</s><s>Овако је, мојом милошћу, блажен, драг пријатељима, па чак ни у друштву није несносан.</s><s>Тако и у Хомера из Несторових уста тече беседа »слађа од меда«, док је Ахилејева пуна горчине; и зар у истог песника не чујемо како се старци ратници, седећи на зиду, »јављају пријатним брбљањем«!</s><s>У том погледу, рекло би се, старост надмашује детињство, јер је оно, иако срећно, ипак детињасто и лишено посебне животне посластице, правог брбљања.</s><s>Додајте томе да старци силно воле децу и да су деца исто тако привржена старцима (сличан се радује сличном).</s><s>И, заиста, та два доба имају много сличности: само старци имају више бора на лицу и више рођендана за собом.</s><s>Иначе се све подудара: седа коса, безуба уста, неугледно тело, жеља да се пије млеко, муцање, брбљивост, лудорије, заборавност, лакомис-леност — једном речју: све!</s><s>И уколико дубље залазе у старост, утолико им се више враћа сличност са де-тињством, док једном као деца не оду са овога света без гађења према животу и без страха од смрти.</s> <s>14 Па хајде, нека сад неко, ко хоће, упореди ову моју доброту с метаморфозама других богова!</s><s>Нема смисла да износим овде шта они раде у бесу, мислим сад на оне којима су највише наклоњени, па их обично претварају у дрво, у птицу, у цврчка, чак и у змију: као да није исто постати нешто друго или умрети!</s><s>Ја, пак, истога човека враћам у најбоље и најсрећније доба његова живота.</s><s>Кад би се људи, укратко, уздржавали од сваке везе с мудрошћу и стално са мном проводили век, не би уопште знали ни за какву бригу и срећно би уживали у трајној младости.</s><s>Зар не видите оне беднике што су се задубили у студије филозофије, или у друга тешка и озбиљна питања, како већином остаре пре него што су и окусили младост, јер им сталне бриге и оштри душевни напори постепено исцрпљују дух и сишу животне сокове!</s><s>И, супротно томе, погледајте моје будале како су утовљене и округле, добро затегнуте коже, прави акарнански прасци, као што се каже, који скоро никад не би осећали незгоде старости, кад се не би каткад заразили у додиру с паметним људима, што се дешава.</s><s>Али шта ћемо, свет је тако уређен да човек не може бити потпуно срећан.</s><s>Уз ово још иде као важан доказ позната пословица која каже да једино лудост може, с једне стране, задржати младост која брзо одлази и, с друге, зауставити неугодну старост.</s><s>И није неосновано оно што се прича о Брабантима, тј. да старост другим људима обично доноси мудрост, а они, уколико се више приближавају старости, постају све луђи; па ипак, не постоји племе које би умело да живи веселије или које би мање осећало пустош старости.</s><s>Њихови суседи су и по месту становања и по начину живота моји Холанђани; јер зашто да их не назовем својима, кад су тако верни моји поштоваоци да су заслужили чак надимак изведен од мога имена!</s><s>Они га се не стиде; напротив, и поносе се њиме.</s><s>Па сад нека иду глупи и будаласти и нека траже разне Медеје, Кирке, Венере, Ауроре и још не знам какве изворе да би себи повратили младост, мада је могу давати само ја, па је свакодневно и дајем!</s><s>Ја имам онај чудотворни сок којим је Мемнонова кћи продужила младост својем деду Титону; ја сам она Венера чијом се милостивом помоћу подмладио и Фаон, тако да се Сапфо смртно заљубила у њ; моје су чаробне травке, моје су басне, ако их уопште има, мој је онај извор који не само што враћа изгубљену младост већ је, што је много привлачније, чува заувек.</s><s>Ако се, дакле, сви ви слажете с мојим мишљењем да ништа није љупкије од младости ни мрскије од старости, мислим, господо, да сами треба да увидите како вам дајем непроцењиво добро и како вас удаљујем од неизмерног зла.</s> <s>15 А шта сада да говорим даље о људима?</s><s>Погледајте цело небо, а ја ћу поднети да се и моје име извргне поругама, ако неко уопште пронађе једног јединог бога који не би био омрзнут и презрен да му није помогло моје божанство!</s><s>Зашто је Бах вечити младић коврџаве косе?</s><s>Свакако зато што је увек махнит и пијан, што му живот тече у гозбама, у игри, песми и шали и што с Паладом не долази баш ни у какав додир.</s><s>Најзад, не пада му ни на ум да тражи да га сматрају за мудраца; напротив, радује се кад га поштују у лакрдијама и лудостима.</s><s>И не обазире се на пословицу која му је подарила надимак будале и која каже да је луђи од Мориха.</s><s>Тај надимак су му дали зато што седи пред вратима храма и што га сељаци за време бербе из обести мажу широм и свежим смоквама.</s><s>А каквим га све поругама није обасипала стара комедија!</s><s>Луди бог је, кажу, и заслужио да се роди из бедра!</s><s>Међутим, ко не би више волео да буде лакрдијаш, обесни луђак, увек расположен, вечито млад, који увек свима доноси разоноду и уживање, него, рецимо, притворни Јупитер, који задаје страх целоме свету, или стари Пан, који свуда ствара пометњу својом буком, или гадни Вулкан, увек страшно изгарављен од рада у ковачници, или чак сама Палада, која застрашује својом Горгоном и копљем и увек мрко гледа?</s><s>Зашто је Купидон увек дечак?</s><s>Зашто?</s><s>Зато што је шаљивчина, што не ради и што не мисли никад ништа паметно!</s><s>Зашто се лепота златне Венере увек подмлађује?</s><s>Баш зато што је са мном у сродству; отуда и носи на лицу боју мога оца, и стога је Хомер и назива златном Афродитом.</s><s>Сем тога, стално се смешка, ако само поверујемо песницима или њиховим такмацима кипарима.</s><s>Које су божанство Римљани икад побожније обожавали од Флоре, матере свих уживања?</s><s>Исто тако, буде ли неко испитивао живот срдитих богова у Хомера и осталих песника, пронаћи ће да је све пуно лудости.</s><s>Што да говорим о делима осталих богова, поменућу Јупитера, громовника чије су љубавне пустоловине свима вама добро познате.</s><s>Строга Дијана је заборавила на свој пол и ништа друго није радила него ловила, па ипак није мање лудовала за својим Ендимионом!</s><s>И заиста би ми било милије да богови слушају своје грехе од самога Мома, од кога су их некад слушали врло често.</s><s>Али су га они недавно, у бесу, бацили на земљу заједно са Атом, јер богови више нису могли да подносе да им он безобзирно мути срећу својом памећу.</s><s>И нико од људи не прима тога изгнаника под свој кров, а најмање места за њега има на владарским дворовима, где главну улогу игра Ласка, моја следбеница; она с Момом има везе колико и вук с јагњетом.</s><s>Пошто су се богови тако ослободили Мома, још много слободније се упуштају у шале и весеље, јер се не плаше никаква тутора и проводе безбрижан живот, како каже Хомер.</s><s>Какве све шале не збија онај смоквасти Пријап!</s><s>Какав смех изазива Меркур својим лоповлуцима и преварама!</s><s>Штавише, и Вулкан обично игра улогу лакрдијаша на гозбама богова и забавља друштво својим бангавим ходом, заједљивим шалама и веселим досеткама.</s><s>Силен, стари заљубљени луђак, обично изводи кордак с Полифемом, који тресе сељачко коло, и с босоногим нимфама које играју балет.</s><s>Сатири, полујарци, играју ателанске игре, Пан изазива смех у свих неким неукусним песмама, али богови ипак више воле да слушају њега неголи музе, особито кад нектар већ почне да им навире у главу.</s><s>Зар сада треба да набрајам шта све чине пијани богови после гозбе!</s><s>Чине, богами, такве глупости да каткад и сама не могу да се уздржим од смеха.</s><s>Али ће бити боље да метнем прст на уста као Харпократ, јер не знам да ли ме случајно не прислушкује неки боговски Корикејац како причам нешто што чак ни Мом није смео да брбља некажњено!</s> <s>16 Али је већ време да, по угледу на Хомера, поново сиђемо на земљу остављајући небеса и увидимо да људи уживају само онолико среће и весеља колико им ја допуштам.</s><s>Погледајте с колико се смотрености побринула природа, мајка и створитељка људског рода, да се све свуда зачини лудошћу.</s><s>По стоичкој дефиницији, мудрост се састоји у томе да се управљамо према разуму; а лудост, напротив, значи подати се самовољи страсти.</s><s>Из страха да људски живот не буде тужан и страшан, Јупитер је доделио човеку много више страсти него разума, и то у односу пола унције према асу (24 :1)!</s><s>Сем тога, сабио му мозак у уски кутак главе, а читаво тело препустио страстима.</s><s>Најзад је ставио усамљеном разуму насупрот, рекла бих, два врло моћна непријатеља: први је срџба, која господари у грудној тврђави и у срцу, извору живота; други је пожуда, која себи врло широко присваја власт, сасвим доле до препона.</s><s>А шта може разум против те две удружене силе, довољно јасно показује свакидашњи људски живот.</s><s>Он једино може да виче до промуклости и да даје моралне поуке.</s><s>Ти се, пак, поданици буне против свога краља и ружно га надвикују, те он најзад, уморан, мора да се повуче и дигне руке.</s> <s>17 Уосталом, пошто је човек рођен за вођење јавних послова, требало му је дати и мало више од тог комадића (унчице) разума.</s><s>Јупитер је, пак, да би му помогао као што ваља, мене упитао за савет, као и више пута у сличним приликама.</s><s>Ја сам му заиста одмах дала савет достојан мене: нека мушкарцу придружи жену; она је, додуше, лудо и глупо створење, али је шаљива и мила, па ће, у домаћем животу, својом лудошћу умањивати и блажити духовне муке свога мужа.</s><s>А што изгледа да је Платон у недоумици да ли да жену стави у ред разумних или глупих бића, треба схватити тако као да је хтео да нагласи изразиту лудост њена пола.</s><s>Па кад једна жена случајно хоће да је сматрају паметном, она тиме само удвостручује своју глупост, баш као кад би неко хтео да намаже вола машћу којом се мажу атлете, против воље и уз негодовање Минерве, као што се обично каже.</s><s>Јер греши двоструко сваки онај који ради против природе, па се маже белилом врлине и труди се да преокрене свој природни дар.</s><s>И као што, како каже грчка пословица, мајмун остаје увек мајмун, па макар био одевен у скерлет, исто тако и жена остаје увек жена, тј. луда, ма какву маску метнула на себе.</s><s>Ја свакако не мислим да је женски пол толико будаласт да би ми замерио што му приписујем лудост, јер сам и сама жена и уз то оличење Лудости.</s><s>Па ако се ствар правично прорачуна, жене имају да захвале Лудости што су у много чему срећније од мушкараца.</s><s>У првом реду због лепоте коју оне с правом уздижу изнад свих ствари, јер помоћу ње могу ти-ранисати и саме тиране!</s><s>Одакле иначе у мушкараца она страшна спољашњост: храпава кожа, густа брада што га чини старијим — ако не од штетне мудрости?</s><s>Жене, пак, увек имају глатка лица, умилан глас, нежну кожу као да увек подражавају вечној младости.</s><s>Затим, шта оне друго желе у животу него да се што више допадају мушкарцима?</s><s>То је једини циљ оном пустом удешавању, мазању, купању, чешљању, мирисању; с тим циљем употребљавају многа вештачка средства да улепшају лице, да обоје обрве и да негују кожу.</s><s>Чиме се уопште могу више умилити људима него лудошћу!</s><s>Јер нема на свету ствари коју мушкарчине би допустили женама.</s><s>И то за какву другу награду ако не за уживање!</s><s>Ниједном другом ствари их не забављају тако као глупошћу!</s><s>Нико неће порећи ту истину, ако се само сети какве све будалаштине муж брбља са женом и какве глупости прави кад год хоће да му жена пружи уживање.</s><s>Ту имате прву и нарочиту насладу у животу и извор из кога она истиче.</s> <s>18 Признајем да има људи, особито стараца пијаница, којима је више стало до боце него до женице и који највише уживања налазе у пијанкама.</s><s>Да ли се уопште може приредити каква сјајна гозба без жена, о томе нека суде други; али је извесно да баш ништа не може бити пријатно ако се не зачини лудошћу.</s><s>Ако нико међу гостима није луд, или ако бар не изгледа да би их могао увесељавати, доводе за паре каква лакрдијаша или узимају каква смешна паразита који умеју смешним, тј. будаластим досеткама да отерају тајац и мртвило са стола.</s><s>Јер каква би смисла имало оптерећивати желудац толиким јелима, тако скупоценим и тако бираним посластицама, ако не би у исти мах и очи, и уши, и сва душа уживали у смеху, шалама и досеткама?</s><s>Све оне уобичајене навике при гозбама: бирање краља гозбе, играње коцке, наздрављање, обређивање истом чашом, певање с миртином гранчицом у руци, игра и пантомима — све то није измислило седам грчких мудраца, већ сам пронашла ја, на срећу људског рода.</s><s>Природа је свих тих ствари таква да, уколико имају више лудости, утолико имају више чари за људски живот, који не би требало ни да се назива животом]] ако би био тужан; а свакако би морао бити тужан ако том врстом разоноде не бисте растерали досаду која као да је рођена с вама!</s> <s>19 Али ће можда бити људи који презиру ову врсту уживања, па се задовољавају љубављу и друговањем с пријатељима и говоре да је пријатељство једина ствар коју треба поштовати изнад свега и да је чак неопходно као ваздух, ватра и вода; с друге стране, да је тако пријатно да би онај који уништи пријатељство угасио сунце на небу; и да је оно, најзад, тако вредно поштовања — ако се тај израз уопштеможе препоручити — да се ни филозофи не плаше да га уброје међу највећа добра.</s><s>А шта ћете тек рећи ако вам докажем да сам ја и почетак и крај тога тако великог добра?</s><s>Ја ћу вам то доказати, али не на начин крокодила и рогатих сорита или на начин других дијалектичких препредености, већ на тако јасан и опипљив начин да ће свако разумети.</s><s>Да погледамо, дакле!</s><s>Прикривати пороке пријатеља, заваравати се, бити слеп за њих, па чак волети крупне мане и дивити им се као да су врлине, зар то не личи на лудост?</s><s>Ако овај љуби брадавицу своје пријатељице, ако ономе мирише полип његове миљенице, ако отац тврди да његов разроки син има Венерине очи — па шта је то ако не сушта лудост?</s><s>Признајте гласно да лудост и једино лудост склапа и одржава пријатељство.</s><s>Говорим овде само о људима од којих ниједан није рођен без мана и међу којима је најбољи онај који их има најмање.</s><s>То не важи, међутим, за мудраце које филозофија убраја у богове.</s><s>Меду њима се пријатељство или уопште не везује или је то пријатељство досадно и непријатно, и склапа се само с врло малим бројем људи (да не кажем да се не склапа ни с ким, јер би то било неправедно тврдити).</s><s>А то долази отуда што је велика већина људи луда, па чак нема човека који на овај или онај начин није ударен мокром чарапом; сви личе једни на друге, а сличност је темељ пријатељства.</s><s>Ако се понекад ти строги мислиоци и повезу узајамном симпатијом, она заиста није богзна како чврста и дуготрајна; те цепидлаке су у толикој мери продорне да оштрини погледом уочавају мане пријатеља као какав орао или епидаурска змија.</s><s>А како су сами, за сопствене мане, крмељиви, како не виде торбе које им висе с леђа!</s><s>Кад је већ по природи тако да се не може наћи човек који није оптерећен крупним манама, па кад се томе дода још разлика у годинама и образовању, толико грешака, толико заблуда, толико недаћа у људском животу, како би могла, макар и један сат, постојати пријатељска веза међу тим Аргусима, ако јој се не би придружило оно што Грци зову дивном речју добродушност , а код нас је можеш превести како хоћеш: лудост или поводљивост карактера?</s><s>Даље, зар нису у Купидона, зачетника и оца сваке нежности, везане очи, тако да не разликује ружно од лепога?</s><s>Тако он делује и на вас, па сваком своје изгледа лепо, и старац је заљубљен у своју старицу баш као и дечак у своју девојчицу.</s><s>Те се ствари дешавају свуда и свуда им се свет смеје; али су баш оне онај лепак што тако пријатно повезује људе.</s> <s>20 Оно што сам рекла о пријатељству може у много већој мери да се примени на брак; јер је то животна веза коју може развезати само смрт.</s><s>Боже мој, колико би се развода бракова дешавало свуда и још горих ствари од развода, кад кућну заједницу мужа и жене не би одржавале и потпомагале: Ласка, Шала, Попустљивост, Лукавост, Претворност — све саме моје пратилице?</s><s>Ах, како би се мало бракова склопило кад би муж био паметан да испита које игре је његова млада, на изглед тако чедна и стидљива, играла већ много пре брака?</s><s>И колико би се већ склопљених бракова растурило кад не би већина жениних грехова остала мужу непозната због његове немарности или лаковерности!</s><s>Све се то, уосталом, приписује Лудости, и с правом, јер она заиста помаже да се жена допада мужу и да се муж допада жени; она одржава мир у кући и брине се да веза буде трајна.</s><s>Мужу се ругају, називају га рогоњом, папучићем и како још не, а он нежним пољупцима пије сузе са образа своје неверне брачне другарице.</s><s>А колико је тек срећнији што живи у заблуди него да допусти да га нагриза црв љубоморе и да му ствара трагичне сукобе!</s> <s>Похвала лудости</s>

1576

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%85%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%203

Похвала лудости 3

<s></s> <s>Похвала лудости</s> <s>Одељак 1-10 Одељак 11-20 Одељак 21-30 Одељак 31-40 Одељак 41-50 Одељак 51-60 Одељак 61-68</s> <s>21 Све у свему, без мога посредовања не би било никаква друштва које би оживљавало весељем и никакве везе која би дуго трајала: народ не би могао даље подносити краља, господар слугу, собарица госпођу, учитељ ученика, пријатељ пријатеља, ни жена мужа, ни власник закупца, сусед суседа, домаћин госта, ако не би један другог час варали, час се један другом улагивали, час један другоме паметно попуштали; ако се не би, једном речју, наслађивали неким медом Лудости.</s><s>Знам да вам то изгледа претерано, али ћете чути још веће ствари.</s> <s>22 Реците ми, молим вас, може ли човек волети другога ако мрзи себе сама?</s><s>Зар се може слагати с неким онај ко се сам са собом не слаже?</s><s>Може ли коме приредити уживање онај који је самом себи тежак и досадан?</s><s>Мислим да то нико никад не би тврдио ако није већи луђак и од саме Лудости.</s><s>Ако мене будете искључили из друштва, ниједан човек неће моћи да живи с другим, тако да ће сваки самом себи, кад на то помисли, изгледати прљав и сваки омрзнути себе.</s><s>Природа, која је у многим стварима више маћеха него мати, усадила је у душе људи, особито мало бистријих, несрећну склоност да нико није задовољан оним што има, него се диви ономе што имају други.</s><s>Отуда произлази да се сви дарови, све лепоте и пријатности живота кваре и пропадају.</s><s>Јер чему ће користити лепота, оно што бесмртни богови могу дати као највеће уздарје, ако је захваћена клицом плеснивости?</s><s>Шта вреди младост ако је разједа црв старачке меланхолије?</s><s>Најзад, како ћеш радити сваки посао у животу с пристојношћу, сам или поред других (јер је главна ствар не само вештине већ и сваког другог посла да оно што радиш буде пристојно урађено), ако ти услужно не помогне Самољубивост коју ја по заслузи називам својом сестром, пошто тако одлучно свуда заступа моје интересе?</s><s>Јер има ли шта луђе него бити заљубљен у себе и дивити се себи?</s><s>С друге стране, ако се сам себи не допадаш, нећеш знати да урадиш ништа лепо ни пријатно што се не би огрешило о пристојност.</s><s>Одузми животу тај зачин, одмах ће се говорнику заледити реч на уснама, музичареве се мелодије неће допасти никоме, глумца ће извиждати због његових покрета, исмејаће песника с његовим музама, сликар ће бити презрен заједно са својом уметношћу, лекар ће умрети од глади и поред свих лекова.</s><s>Најзад, од Ниреја ће постати Терзит, Фаон ће се претворити у Нестора, Минерва у свињу, речит човек ће постати дете које муца, а светски човек сељак.</s><s>Баш стога је, дакле, потребно да свако ласка себи, да се мало себи улагује и да одобрава себи пре него што му се прохте да му други одобравају.</s><s>Најзад, срећа се углавном састоји у томе да желиш бити баш оно што јеси, а за то преимућство треба захвалити мојој доброј Самољубивости: она чини да нико није незадовољан својом спољашњошћу, ни својим даром, ни својим родом и својим положајем, да нико није незадовољан својим васпитањем и својом домовином, тако да не жели да се мења ни Ирац с Италијаном, ни Трачанин с Атењанином, ни Скићанин са становником Срећних острва.</s><s>Дивна ли је брига природе да у једну такву бескрајну разноврсност ствари унесе једнакост!</s><s>Где понешто ускрати од својих дарова, тамо обично дода више самољубивости.</s><s>Заиста сам глупо рекла: самољубивост место дарова, јер је баш она највећи дар!</s><s>Свакако морам рећи да није започето ниједно изврсно дело без мога подстрека и да није пронађена ниједна лепа уметност, коју ја нисам надахнула.</s> <s>23 Мора се признати да је рат жетва и извор најславнијих дела.</s><s>Може ли бити веће лудости него да се из не знам каквих разлога предузима она врста борбе која и једној и другој страни доноси више зла него добра?</s><s>А о онима који су пали у боју нема никаква спомена као ни о Мегаранима!</s><s>Сем тога, кад су већ обе војске уређене и стану једна према другој и кад се заоре потмули гласови рогова, шта тада, молим вас, вреде сви они мудраци који су исцрпени од мозгања и који због своје разводњене и расхлађене крви једва дашћу?</s><s>За рат је потребно много дурашних и снажних људи који имају врло много смелости и што мање памети; сем ако неко не воли Демостена као војника који је, држећи се Архилохова савета, ухватио маглу чим је угледао непријатеља.</s><s>Био је исто тако лош ратник као што је био изврстан говорник.</s><s>Али у рату, приговарају ми, разум игра врло значајну улогу.</s><s>Признајем да га има у војсковођа, али је тај разум војнички, није филозофски.</s><s>Сложимо ли се с тим, онда славна дела могу чинити паразити, сводници, разбојници, убице, сељаци, глупаци, варалице и остали друштвени олош, али не филозофи који капљу над књигама до неко доба ноћи.</s> <s>24 Како су мудраци некорисни у практичном, свакодневном животу, може нам послужити као пример Сократ, кога је Аполоново пророчиште, не баш много мудро, огласило за јединог мудраца.</s><s>Јер кад год би покушао да ма шта ради јавно, увек би морао побећи пред бучним смехом светине.</s><s>Мада тај човек није био сасвим без памети, јер је непрекидно одбијао назив мудраца говорећи да он припада само богу, и јер је мислио да мудрац не треба никада да се меша у управљање државом.</s><s>А било би још боље да је опомињао да мудрости треба да се клони ко год хоће да се уврсти у ред правих људи.</s><s>Шта га је, најзад, дотерало на оптуженичку клупу и присилило да испије отров од кукуте, ако не мудрост?</s><s>Јер док га је филозофија гонила да лупа главу облацима и идејама, да мери ноге буве и да се диви зујању комараца, није научио ствари које се односе на свакидашњи живот.</s><s>А учитеља је у животној опасности бранио ученик Платон.</s><s>Заиста диван бранилац, кога је вика гомиле тако уплашила да је једва могао да изговори половину првог одељка!</s><s>А шта ли тек да кажемо о Теофрасту, коме се, кад је изишао пред скупштину, од страха стегло грло као да је угледао вука?</s><s>Којем би војнику он у рату улио храбрости?</s><s>Изократ је био тако плашљиве природе да се није усуђивао пред народом ни да зине.</s><s>Кикерон, отац римског говорништва, отпочињао је своје говоре увек с непријатном дрхтавицом и муцао као мало дете, што Фабије оправдава и каже да је то пример ваљана говорника који је свестан одговорности.</s><s>А кад тако каже, зар не признаје јавно да је мудрост препрека и честитом вођењу јавних послова?</s><s>Шта би радили ти људи кад би требало да се боре с мачем у руци, кад у борби голим речима умиру од страха?</s><s>И после овога се, о господња вољо, слави она позната Платонова реч да би биле срећне оне државе у којима би владали филозофи или владари који би се бавили филозофијом!</s><s>Али запитајте само историчаре за савет, па ћете сазнати да никада није било опасније владавине по државу него кад би власт дошла у руке каква филозофа или књижевника.</s><s>То доказују, мислим, у довољној мери оба Катона, од којих је један нарушио мир у држави бесним оптужбама, а други пошто је из темеља поткопао слободу римског народа, јер је хтео да је брани сувише паметно.</s><s>Њима можете придружити разне Бруте, Касије, Грахе, па чак и Кикерона који није био ништа мање штетан по римску државу него Демостен по атенску.</s><s>Затим, иако признајем да је Марко Аурелије био добар цар, што се не може порећи, ипак је својим поданицима под тим истим именом био досадан и мрзак јер је био филозоф.</s><s>Али, мада признајем да је био добар владар стога што је држави оставио онаква сина за наследника, ипак јој је много више штетио него што је користио добром владавином.</s><s>Како су људи који се предају изучавању филозофије обично врло несрећни у свему у животу, нарочито са децом, мислим да се природа опрезно побринула да се куга мудрости не рашири много међу људима.</s><s>Тако је познато да је Кикерон имао сина изрода, а деца су мудрога Сократа више личила на матер него на оца, тј. била су луда, као што је то неко лепо приметио.</s> <s><b>25<b> Некако би се још и поднело кад би филозофи били неспособни само за вршење јавне службе, где се сналазе као магарац кад свира на лири!</s><s>Али они још мање вреде у вршењу дужности приватног живота.</s><s>Позови мудраца на гозбу, и он ће помутити расположење гостију или својим суморним ћутањем или непрекидним постављањем ситних и досадних питања.</s><s>Поведи га на игранку, па ће ти скакутати као камила.</s><s>Поведи га на јавну представу, и он ће изразом лица помутити весеље народа и, као мудри Катон, биће присиљен да оде из позоришта, јер не може да одагна своју мрку озбиљност.</s><s>Ако водиш разговор, он лупи изнебуха као онај вук из басне.</s><s>Ако треба нешто да купи, да склопи какву погодбу, укратко, ако треба да уради нешто без чега свакодневни живот не може тећи, рећи ћеш да такав филозоф личи на пањ, а не на човека.</s><s>У тој мери је он, такав да не може користити ни себи, ни отаџбини, ни својима, јер је неискусан у свим обичним стварима, а у мишљењу и навикама потпуно се разликује од народа.</s><s>И због таква непознавања материјалног и духовног живота заједнице долази до тога да филозоф навуче на себе општу мржњу.</s><s>Зар није све што се на свету догађа пуно лудости и зар свуда луђаци не раде за луђаке?</s><s>А ако би баш неко хтео да се супротстави целом свету, томе бих ја саветовала да се, по угледу на Тимона, повуче у неку пустињу и да тамо сам ужива у својој мудрости.</s> <s>26 Да се вратим на оно што сам започела.</s><s>Каква ли је то сила удружила оне сурове, дивље и неотесане праљуде у грађанско друштво!</s><s>Ласка!</s><s>То и ништа друго не казује бајка о Амфиону и Орфејевој лири.</s><s>Каква је сила вратила у сложан живот римске плебејце кад су се одлучили на последње средство — исељење?</s><s>Да није то био неки филозофски разговор?</s><s>Нипошто!</s><s>Него баш смешна и измишљена дечја прича о желуцу и осталим деловима тела.</s><s>Темистокле је постигао исти утисак својом басном о лисици и јежу.</s><s>Да ли је говор каква мудраца постигао оно што је постигла Серторијева измишљена кошута, или она два пса лаконског законодавца, или она смешна измишљотина о чупању длака из коњскога репа?</s><s>Да не говорим о Миносу и Нуми који су, један као и други, помоћу невероватних прича владали глупом руљом.</s><s>Таквим се тричаријама може водити она голема и моћна животиња која се зове народ.</s> <s>27 С друге стране, да ли је која држава икад прихватила Платонове и Аристотелове законе и Сократову науку?</s><s>Затим, шта је навело оба Декија да се добровољно жртвују подземним боговима?</s><s>Шта је повукло К.</s><s>Куртија да се баци у понор ако не ташта слава, она примамљива Сирена коју наши филозофи презиру тако дубоко?</s><s>Шта је глупље, кажу они, него када се кандидат за неки положај улагује народу, када даровима купује његову наклоност, када тежи за одобравањем толиких луђака, када му се допадају њихови поклици док га као каква идола носе по граду у тријумфалној поворци или кад гледа свој бронзани кип на тргу?</s><s>Додај томе оно разметање именима, надимцима, додај божанске почасти исказиване људима који једва заслужују назив човека, додај јавне свечаности којима се учвршћују у ред богова чак и најсвирепији тирани!</s><s>Све је то у толикој мери лудо да му се ни Демокрит не би могао достојно наругати.</s><s>Ко би то порицао?</s><s>Па ипак, из тога извора проистичу јуначка дела хероја које толики речити писци кују у звезде!</s><s>Таква лудост подиже градове, на њој почивају државе, закони, вера, зборови, судови; укратко, људски живот уопште није ништа друго до извесна игра Лудости.</s> <s>28 Да кажем нешто о науци и уметности.</s><s>Шта је подстицало људе да проналазе и остављају потомцима, како они мисле, толика изванредна дела?</s><s>Зар не жеђ за славом?</s><s>Ти луђаци над луђацима мисле да не треба да се чувају ни ноћног бдења, ни зноја, ни глади да би постигли не знам какву славу која је, у ствари, празна утвара.</s><s>Али не заборавите да Лудости дугујете захвалност за толике удобности у животу и, што је понајлепше, можете се користити глупошћу других.</s> <s>29 Дакле, пошто сам тако прибавила похвалу за храброст и вредност, шта бисте рекли ако бих сад почела да хвалим и своју мудрост?</s><s>Али ће неко можда рећи да је то исто толико могућно као помешати ватру и воду.</s><s>Ја се, међутим, надам да ћу вас уверити у то, само ако ме будете слушали пажљиво, као што сте то досад чинили.</s><s>Пре свега, ако мудрост лежи у искуству, ко више заслужује да носи име мудраца: да ли паметан, који се нешто из стида, нешто из плашљивости не прихвата ничега или луђак, кога ни од једне намере не одвраћа ни стид (јер га нема) ни опасност (јер не размишља)?</s><s>Мудрац се загњурује у књиге старих писаца, где се научи неком претераном цепидлачењу.</s><s>Луђак, напротив, ако се не варам, баш стога што непрестано учествује у свему и не хаје за опасност, стиче праву мудрост.</s><s>То је добро уочио и Хомер, иако је био слеп, јер вели: и луд се научи у невољи.</s><s>Две сметње, углавном, не допуштају човеку да дође до сазнања: стид којим се заслепљује дух и страх који у свему види опасност и обесхрабрује човека у његовој делатности.</s><s>Лудост сјајно ослобађа свих тих тешкоћа.</s><s>Мали број људи зна колико користи и угодности доноси преимућство да те никад ничега није стид и да те никад није страх!</s><s>Стога, ако је мудрост исто што и правилно расуђивање о стварима, послушајте, молим вас, како су далеко од ње људи који се приказују под њеним именом!</s><s>Пре свега, познато је да све људске ствари имају два лица, као Алкибијадови Силени, која имају врло мало сличности.</s><s>Оно што је на први поглед, штоно кажу, споља смрт, то је, ако дубље загледаш, живот; и обрнуто, ако споља видиш живот, унутра ћеш наћи смрт; оно што је лепо, јавља се као ружно, богато као сиромашно, срамно као славно, учено као неуко, снажно као слабо, племенито као просто, весело као жалосно, срећно као несрећно, пријатељско као непријатељско, корисно као штетно; укратко, ако отвориш Силена, наћи ћеш одједном све обрнуто!</s><s>Ако се некоме чини да су ове моје речи сувише филозофске, па лепо, ја ћу то објаснити на лакши начин.</s><s>Ко не замишља краља као богата и моћна господара?</s><s>Па ипак, није обдарен никаквим добрим духовним својствима!</s><s>Па ипак се не задовољава ничим од онога што има!</s><s>Он је, према томе, највећи сиромах, штавише: јер је одан пороцима и страстима, није ништа друго до бедан роб.</s><s>И о другим стварима би се могло мудровати на исти начин, али нека буде довољан и само овај пример!</s><s>А чему све то, рећи ће неко?</s><s>Чујте како ћу то извести.</s><s>Ако би неко глумцу који на сцени игра своју улогу покушао да скине маску и да гледаоцима покаже његово право, природно лице, зар не би тиме пореметио цео комад?</s><s>И зар не би заслужио да га сви из позоришта најуре каменицама као луђака?</s><s>Одједанпут ће се појавити сасвим нов призор: онај што је малочас био жена, сада је мушкарац, младић је сада старац; испод маске краља одједном се појави неки простак, а онај што је малопре био бог, постаће човечуљак.</s><s>Одстранити варку значи покварити читаву представу!</s><s>Само су одело и шминка, у ствари, обмана која привлачи очи гледалаца.</s><s>Шта је друго цео људски живот него нека врста комедије у којој људи играју сваки под својом маском и сваки своју улогу, док их редитељ не одведе с позорнице?</s><s>А он често једном истом глумцу даје различите улоге, тако да онај ко је малочас представљао краља у скерлету, одједном постаје роб у прњама.</s><s>Све је на свету привидно, па се ни комедија живота не изводи друкчије.</s><s>Кад би овде пред нас изненада пао с неба неки мудрац и почео да виче да онај кога сви поштују као бога и господара није чак ни човек, јер се као животиња подаје само својим нагонима, већ најнижи роб, јер добровољно служи тако многим и тако гадним господарима; или кад би наредио сину који оплакује смрт свога оца да се весели, јер му је отац почео живети тек после смрти, пошто живот и није ништа друго него умирање; или кад би некога ко се размеће родословом својих предака назвао простаком и копиланом, јер у себи нема нимало оне врлине која је једини извор племенитости; и кад би на исти начин говорио о свим стварима на земљи: шта би му се, питам вас, друго догодило него да га сви сматрају безумним и бесним.</s><s>И као што ништа није луђе од мудрости у лоше изабраном часу, исто тако ништа није смешније од наопаке мудрости.</s><s>Наопако ради ко год не уме да се прилагоди садашњем положају и користи приликама и ко заборавља оно старо правило при гозбама: »Или пиј или одлази!« и тражи да комедија више не буде комедија.</s><s>Напротив, знак је праве памети да не желиш бити надљудски мудар кад си већ рођен као човек, него да са читавим светом или добровољно затвараш очи пред погрешкама или се уљудно претвараш.</s><s>А баш је то, приговарају ми, права лудост.</s><s>Ја то не одричем, само нека ми се заузврат потврди да човек према њој игра своју улогу у комедији живота.</s> <s>30 Уосталом, бесмртни богови, не знам да ли да говорим даље или да ћутим!</s><s>Али зашто да ћутим кад је оно што имам да кажем истинитије од истине?</s><s>Можда би ипак било добро да, због тако важне ствари, призовем у помоћ музе са Хеликона, кад им се песници често обраћају чак и за најобичније тричарије.</s><s>Притеците ми зато у помоћ, кћери Јупитерове, док доказујем да до те ванредне мудрости, до те тврђаве среће нема приступа нико, ако га не поведе Лудост!</s><s>Већ смо се раније сложили у томе да све страсти припадају Лудости.</s><s>Зато је разлика између луђака и мудраца у томе што првога воде страсти а другог стишава разум.</s><s>То је разлог што стоици одстрањују од мудраца сва духовна узбуђења као болести; међутим, по мишљењу педагога, страсти су не само крмари свима онима који журно плове у луку мудрости већ су мамуза и остан у сваком деловању врлине и, тако рећи, подстичу да се ради добро.</s><s>Двоструки стоик Сенека жестоко устаје против тога и мудрацу потпуно усркаћује страст.</s><s>А кад тако чини, он у мудрацу не оставља чак ни човека, него од њега ствара неког новог бога који никада није постојао нити ће икада постојати; или, да се јасније изразим, гради од њега мраморни кип који је неосетљив и у коме нема ничег људског.</s><s>Зато нека стоици сами уживају у своме мудрацу и нека га воле, нико им неће завидети, и нека живе с њим или у Платоновој држави, или, ако више воле, у области идеја, или у Танталовим вртовима.</s><s>Ко не би побегао и ко се не би згрозио од таква човека као од чудовишта и утваре, кад је отупео за сва природна осећања, кад не могу више да га узбуде никаква душевна расположења, ни љубав ни милосрђе, него је тврд као кремен и стоји као Марпешка стена?</s><s>Ништа му не остаје сакривено, ни у чему не греши, све види као какав Линкеј, све испитује с крајњом тачношћу, ништа не опрашта, ничим није задовољан сем самим собом, мисли да је само он богат, само он паметан, само он краљ, мисли да је једино он слободан; укратко, све само он, али по сопственом мишљењу!</s><s>О пријатељима се не брине, а ни сам није пријатељ никоме, не устеже се да презире и саме богове; бесмислено му је све што се на овом свету дешава, све куди и свему се руга.</s><s>Ето вам слике те животиње коју нам представљају као савршена мудраца.</s><s>Ако би се ишло на гласање, питам ја вас, који би град хтео таква поглавара, која би војска желела таква вођа?</s><s>Ставише, која би жена желела и подносила таква мужа, ко би позвао таква госта за сто, који би слуга трпео господара такве ћуди!</s><s>Ко не би радије узео из гомиле најлуђих каква луђака који би као луђак умео лудима и да заповеда и да им служи, који би одговарао сличним себи, што ће рећи претежној већини људи, који би био пажљив према жени, љубазан према пријатељима, забаван на гозбама и мио људима и, најзад, човек који сматра да му ништа људско није туђе?</s><s>Али је тај мудрац већ одавно дозлогрдио и мени!</s><s>Зато прелазим на друга преимућства живота.</s> <s>Похвала лудости</s>

1577

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%85%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%204

Похвала лудости 4

<s></s> <s>Похвала лудости</s> <s>Одељак 1-10 Одељак 11-20 Одељак 21-30 Одељак 31-40 Одељак 41-50 Одељак 51-60 Одељак 61-68</s> <s>31 Кад би неко посматрао живот на земљи с високе осматрачнице, као што чини Јупитер, по причању песника, видео би коликим је несрећама изложен људски живот!</s><s>Како је бедно и прљаво његово рађање!</s><s>Како је мучно одгајање, какву је све насиљу изложено детињство, на колико је тешких послова приморана младост, како је страшна старост и како свирепа неизбежност смрти!</s><s>Сем тога, низ још коликих опасних болести, колико га незгода вреба, колико невоља наваљује са свих страна — нема нигде ничег што није натопила жуч!</s><s>Да не спомињем она зла која човек наноси човеку: сиромаштво, тамницу, подлост, срамоту, мучење, неверност, издају, увреде, свађе, преваре.</s><s>Али како да их набројим кад их је колико и песка у мору!</s><s>За какве грехе су људи заслужили такву судбину?</s><s>Који бог их је у бесу натерао да се рађају у таквој беди?</s><s>О томе засада не могу да говорим.</s><s>Али ко о овоме буде добро размислио, неће прекоревати милетске девојке, мада и тај случај изазива сажаљење.</s><s>А који су, пре свега, ти који су се предали смрти из одвратности према животу?</s><s>Зар то нису ученици Мудрости?</s><s>Међу њима је и онај Хирон, који је више волео да умре него да буде бесмртан, а да не говорим о Диогенима, Ксенократима, Катонима, Касијима и Брутима !</s><s>Мислим да увиђате шта би било на свету кад би сви људи били мудраци: свакако би била потребна нова глина и још један Прометеј!</s><s>Баш зато ја и помажем људима у толиким њиховим невољама, подржавам их у незнању, у лакомислености, понекад у забораву патњи, понекад у нади на бољи живот; ако пак с времена на време у пожуду долијем још капљу меда, одмах ублажим невоље, тако да нико од њих не жели да остави живот чак ни кад Парке дотерају нит до краја и кад их живот већ годинама напушта.</s><s>И уколико имају мање разлога да живе и даље, утолико више желе да живе, па чак и не осећају неко гађење према животу.</s><s>Моја је заслуга што овде-онде видите старце Несторова доба којима није више преостао чак ни изглед човека: они муцају, брбљају бесмислице, без зуба су, седи, ћелави или, да их опишем Аристофановим речима: ружни су, криви, смежурани, ћелави, крезави и немоћни, а толико се радују животу да се понашају као младићи: један боји седе косе, други власуљом прикрива ћелавост, трећи намешта вештачке зубе, позајмљене можда од некога, четврти се смртно заљубљује у неку младу девојку и опходи се глупље и будаластије од сваког заљубљеника.</s><s>Сав изнемогао, с једном ногом у гробу, а ожени се неком нежном девицом, свакако без мираза, и она ће га ускоро закитити роговима.</s><s>И то се догађа тако често да изгледа као нека појава за похвалу.</s><s>Али је још забавније посматрати старе намигуше: од дуге старости скоро личе на полуживе лешеве, рекао би човек да су се дигле из гробнице, а непрестано брбљају: Ох, како је живот леп!</s><s>Разуздане су и, као што обично кажу Грци, похотљиве као козе; за велику награду доводе каква Фаона, непрестано румене лице, никад се не мичу с огледала, брију длаке на доњим местима, показују смежуране и увеле груди, певају дрхтавим и нескладним гласом, драже дремљиву пожуду, пију, играју с младим девојкама, пишу љубавна писма.</s><s>Цео свет исмејава њихово понашање као крајњу лудост, и цео свет има право.</s><s>Али се бапци допадају сами себи, живе у омаглици највишег заноса и уживају сва задовољства — срећне, разуме се, због моје доброте.</s><s>Хтела бих сада да сваки онај који се подсмева тим стварима добро промозга и каже да ли је, по ње гову мишљењу, боље у таквој лудости пријатно живети или, како оно веле, тражити греду па се обесити?</s><s>А што се у јавности такав живот сматра као срамота, то за моје луђаке не значи ништа, јер они то зло и не осећају или, ако шта и осете, не маре за њега.</s><s>Ако падне камен на главу, то се зове зло; а стид, непоштење, погрда, псовке проузрокују онолико штете колико их ко осећа.</s><s>Ако нема осећања, онда нема ни зла.</s><s>Шта смета што ти цело позориште звижди?</s><s>Пљескај ти себи сам!</s><s>До тога те степена савршенства може довести само Лудост!</s> <s>32 Чини ми се да већ чујем филозофе како се буне: То је, веле они, најбедније што Лудост држи људе у и заблуди, обмани и незнању!</s><s>Напротив, то баш значи бити човек!</s><s>Не разумем зашто их називати бедницима, кад сте сви тако рођени, тако образовани и васпитани и кад је то заједничка судбина свих.</s><s>Ниједно биће није несрећно ако живи у свом природном стању.</s><s>Да ко не мисли да човека треба оплакивати зато што не може да лети као птице, или да иде четвероношке као животиње, или што нема рогове за одбрану као бикови?</s><s>Са истим правом може онда називати несрећним и најлепшега коња зато што није учио граматику и што се не храни колачима, или вола који није способан за гимнастичке вежбе.</s><s>И као што коњ није несрећан због непознавања граматике, тако ни луд човек није несрећан, јер је лудост везана с његовом природом.</s><s>Али ми оштроумни мудријаши опет приговарају.</s><s>Тако је, кажу они, човеку дата особито способност да познаје науку и уметност, помоћу којих умом надокнађује оно што му је природа ускратила.</s><s>Као да то уопште личи на истину!</s><s>Зар би природа, која је тако марљиво бдела над мувама, биљем и цвећем, заспала баш над човеком, да би му тако била потребна наука коју је Теут, огорчени непријатељ људскога рода, измислио само зато да би га уништио?</s><s>Зато наука тако мало користи срећи, чак јој и штети, а кажу да је само због тога и пронађена, као што у Платона јасно тврди онај духовити краљ о проналаску писмености.</s><s>И наука се, дакле, увукла у људски живот с осталим невољама, а потиче из истог оног извора из кога потиче све што је рђаво у животу, од демона који су по њој добили име, јер демон на грчком значи мудрац.</s><s>У златно доба је припрости човек живео без икаква оружја науке, вођен само природним нагоном.</s><s>Чему је тада била потребна граматика, када су сви говорили истим језиком и када се реч употребљавала само да се људи међу собом споразумевају?</s><s>Каква је потреба била за дијалектиком, када није било никакве борбе због супротних мишљења?</s><s>Чему би служила реторика, кад нико никога није изводио пред суд?</s><s>Зашто би се стварали закони, кад није било искварених обичаја из којих, нема сумње, извиру добри закони?</s><s>Људи су, затим, били сувише побожни да би с неком безбожном радозналошћу испитивали тајне природе и посматрали звезде и истраживали њихово кретање и деловање и откривали невидљиве узроке ствари; сматрали су за грех ако би смртни човек покушао да мудрошћу нађе границе своје судбине.</s><s>Што се тиче жеље да се сазна оно што се дешава изван неба, такво безумље никоме није падало на памет.</s><s>И како се постепено губила срећна простодушност златнога доба, зли демони су, као што сам рекла, измислили науке и уметности.</s><s>Али их је у почетку било мало и имале су мало присталица; доцније су празноверје Халдејаца и безбрижна доколица Грка придодали безброј нових које су постале праве душевне невоље, иако је и мала граматика више но довољна да постане трајно мучилиште живота.</s> <s>33 Истина, на највишој су цени међу наукама оне које се највише приближују свакидашњем разуму, тј. лудости.</s><s>Теолози гладују, физичари се смрзавају, астролозима се свет смеје, а дијалектичаре презире, само лекар вреди колико многи други заједно.</s><s>Уколико је, пак, који лекар већа незналица, дрскији и лакомисленији, утолико га више цене прваци са златним огрлицама.</s><s>Јер лекарска служба, особито како је већина данас врши, није ништа друго до нарочит вид улагивања, баш као и реторика.</s><s>Прво место после лекара припада познаваоцима права, а можда и није тако (не знам поуздано), јер филозофи обично, не усуђујем се да судим сама, једнодушно исмејавају њихов позив као магарећу науку.</s><s>Али се ипак вољом тих магараца свршавају у животу сви послови, највећи и најмањи.</s><s>Они се богате стицањем великих поседа, док теолог, иако је претресао све богословске науке, суши зубе и непрестано ратује са стеницама и вашкама.</s><s>И као што су плодније оне уметности које су у ближем сродству с Лудошћу, исто су тако много срећнији они људи којима је дато на вољу да се уздржавају од додира са свим наукама и да се подају природи као једином вођу.</s><s>А она није шкрта ни у чему, сем ако не желимо да изиђемо из оквира људске судбине.</s><s>Природа мрзи претварање, и много јој срећније полази за руком оно што ствара без икакве уметности.</s> <s>34 Зар не видите да у свету живих бића најсрећније живе она племена којима је туда свака дисциплина и којима је природа једина учитељица?</s><s>Погледајте пчеле!</s><s>Зар можете замислити нешто срећније и достојније дивљења?</s><s>Оне немају чак ни сва телесна чула, па ипак ми реците да ли је архитектура пронашла нешто слично у грађењу кућа?</s><s>Који је филозоф икада створио државу сличну њиховој?</s><s>Супротно томе, коњ има сва чула као и човек и живи с њим у заједници, па стога и учествује у неким људским несрећама.</s><s>Коњ не подноси поразе, па зато на тркама често јури до последњег даха; а у боју, док хрли за победом, добија смртни ударац и заједно с јахачем пада на земљу.</s><s>Да и не спомињем тврде узде, бодљикаве мамузе, затвор који се зове штала, бичеве, штапове, оглаве, јахача, укратко, сву трагедију ропства у коју се коњ драговољно увалио кад је с великом жељом хтео да победи непријатеља по угледу на луде кнежеве.</s><s>Колико је угоднији живот мува и птица које живе безбрижно и слушају само природне нагоне, уколико им то допушта људска пакост!</s><s>Ако затворите птицу у кавез па је научите да подражава људским гласовима, чудновато је колико ће изгубити од своје природне лепоте: много се више ужива у сваком погледу у делу које је створила природа него у делу које је створила уметност.</s><s>Не могу довољно да изразим колико ценим Питагору преображена у петла, који је, преживевши не знам колико метаморфоза (био је филозоф, мушкарац, жена, краљ, обичан човек, риба, коњ, жаба, па мислим чак и сунђер), ипак тврдио да ниједна животиња није несрећнија од човека, јер су све оне задовољне границама Природе, само човек покушава да изиђе из граница своје судбине.</s> <s>35 Питагора даје међу људима првенство незналицама и сиромашнима духом над ученим и великим људима, а познати је Грил био много паметнији од лукава Одисеја кад је више волео да грокће у свињцу него да с њим јури у нове опасности и пустоловине.</s><s>Чини ми се да је исто тако мислио и Хомер, отац прича, који све смртнике назива јадницима и бедницима; нарочито често назива несрећним Одисеја, кога узима као пример мудра човека, а тај надимак никад не даје ни Париду, ни Ајанту, ни Ахилеју.</s><s>Зашто то?</s><s>Јер се Одисеј, лукав и вешт у свему, управљао по савету Паладе и био теко мудар да је изврдавао колико је могао више водство Природе.</s><s>И тако су међу људима најдаље од среће они који изучавају мудрост, те су баш због тога двоструки луђаци, јер заборављају своје људско порекло и теже за животом бесмртних богова, тако да се, по примеру Гиганата, наоружани науком, боре против природе; најмање, пак, изгледају несрећни они који се по духу највише приближују неразумним животињама и који не предузимају ништа што лежи изван човека.</s><s>Покушајмо да то и докажемо, ако можемо, али не стоичким поступцима, већ неким сасвим опипљивим примером!</s><s>Питам вас, у име бесмртних богова, да ли је уопште неко срећнији од оне врсте људи које свет назива глупацима, луђацима, будалетинама и простацима, што су, по моме мишљењу, најпоштенији називи?</s><s>Ја ћу вам сада рећи нешто што ће вам на први поглед изгледати глупо и бесмислено, али што је најдубља истина.</s><s>Пре свега, ти луђаци се не боје смрти, а то, тако ми Јупитера, није мало зло; не знају уопште за грижу савести; не препадају се од прича о мртвацима, не бледе и не дршћу пред духовима и утварама, не узнемирују их невоље које им прете, не заваравају се надом у будућу срећу; речју, њих не растржу хиљаде брига у којима се губи овај живот.</s><s>Они не осећају ни срамоте, ни страха, не знају за частољубље, завист и љубав.</s><s>Напослетку, уколико се више приближе неразумности глупе стоке, утолико су неспособнији да греше, по тврђењу теолога.</s><s>Према томе, испитај пажљиво, будаласти мудраче, оне силне бриге што дању и ноћу муче твој дух, скупи на једну гомилу све незгоде свога живота, па ћеш тек онда схватити колико невоља ја приштедим својим луђацима!</s><s>Додај томе да они, сем тога што сами непрекидно уживају у игри, певању и смеху, доносе и свима другима, куда год дођу, забаву, шалу, игру и смех, као да их је доброта богова послала на земљу да ублаже тугу људскога живота!</s><s>Одатле произлази да су сви људи, иако једни према другима имају различита осећања, у односу на луђаке истог мишљења: сви их признају као своје, траже их, хране, дворе, негују и помажу, ако је потребно; допуштају им сви да без казне говоре и раде шта им је воља.</s><s>Нико не жели да им нашкоди, па се чак и дивље животиње уздржавају да им нанесу штете, као да нагонски осећају њихову невиност.</s><s>Јер они су под заштитом богова, и нарочито под мојом заштитом, па их с правом сви поштују.</s> <s>36 Они представљају такво уживање чак и за краљеве и цареве да многи без њих не седају ни за сто, нити иду у шетњу, и не могу просто ниједан час провести без њих.</s><s>Они много више поштују своје будале него своје мргодне филозофе, које обично држе због дворског обичаја.</s><s>Зашто им дају првенство, лако је погодити, и у томе, мислим, нема ничег чудног: мудри саветници саопштавају владарима обично само жалосне ствари и, ослањајући се на своју науку, узимају слободу да с времена на време вређају нежне уши заједљивом истином, а будале пружају владарима само оно што они највише желе: шале, смех, досетке, лакрдије.</s><s>Сем тога, запамтите, луђаци имају још један велики дар који не треба ниподаштавати: једино они из простодушности говоре истину.</s><s>А шта је достојније хвале од истине?</s><s>И мада Алкибијадова изрека у Платона приписује истину само вину и деци, ипак све признање у том погледу припада мени лично.</s><s>То потврђује и Еурипид својом познатом изреком: Лудо говори само луђак.</s><s>Јер што луђак носи у срцу, то му се чита на лицу и чује у говору.</s><s>Мудраци имају по два језика, као што спомиње исти Еурипид: једним говоре истину, другим оно што мисле да одговара времену и приликама.</s><s>Кадри су да црно претварају у бело, да дувају из истих уста топло и хладно; сасвим је друкчије оно што скривају у себи од оног што им је на језику.</s><s>Крај све њихове среће, мени се ипак чини да су владари достојни сажаљења, јер немају човека који би им говорио истину, него су присиљени да око себе држе ласкавце место пријатеља.</s><s>Али владари, рећи ће неко, сами затварају уши пред истином и само стога избегавају мудраце што се боје да се не би нашао случајно неки слободнији човек који би се усудио да радије говори оно што је истинито него оно што је пријатно да се слуша.</s><s>Истина је заиста мрска владарима, нема ту шта: али, иако је то чудно, моји луђаци успевају да се из њихових уста с уживањем слуша не само истина него и отворена увреда.</s><s>Ако долазе из уста луђака, смеју се од срца истим оним речима због којих би мудрац намакао себи омчу на врат.</s><s>Јер истина има неку природну снагу да развесељава, ако јој недостаје оно што вређа, а тај су дар богови заиста дали само луђацима.</s><s>Готово из истих разлога жене обично више воле лакрдијаше и луђаке, јер су по природи више него мушкарци наклоњене уживању и шалама.</s><s>Што год раде с тим људима, а понекад раде и врло озбиљне ствари, оне то тумаче као брбљање и разоноду, јер је лепи пол вешт, особито кад хоће да прикрије своје грехе.</s> <s>37 Да се вратим, дакле, на срећу луђака: они проводе живот с много уживања, а после без страха или осећања смрти одлазе право на елизијске пољане и тамо својим шалама увесељавају побожне и беспослене душе.</s><s>Упорединио сада живот којега било мудраца са судбином луђака!</s><s>Замислите какав пример мудрости, па ставите према њему човека који је читаво детињство и младост провео над књигама и најлепши део живота упропастио у непроспаваним ноћима, бригама и зноју и који у доцнијем животу није окусио ни трунке весеља; који је увек био штедљив, сиромашан, жалостан, натуштен, неправичан и суров према себи, а другима тежак и одвратан; који је, блед и сув, болестан и крмељив, остарео и оседео много пре времена и умро пре времена.</s><s>Али зар је важно кад тако умре човек који никада није ни живео!</s><s>Ето, сад имате баш изврсну слику мудраца!</s> <s>38 А, ето, опет чујем крекетање жаба из стоичке баре: Ништа није, кажу ми они, бедније од беснила.</s><s>Права, пак, лудост је или врло близу беснила или, боље, право беснило.</s><s>Јер шта је друго беснило него стање душевног поремећаја?</s><s>Али они не знају шта говоре.</s><s>Хајде да уништимо тај силогизам уз милостиву помоћ муза.</s><s>Они то, додуше, раде оштроумно, али као што Сократ говори у Платона да једну Венеру расеца у две, од једног Купидона прави два, исто тако би морали и наши дијалектичари да разликују беснило од беснила, ако хоће и сами да изгледају паметни.</s><s>Јер свако беснило није одмах и несрећно; иначе Хоратије не би певао о »љупком беснилу«, нити би Платон занос песника, пророка и заљубљеника ставио међу највећа животна добра, нити би Сибила назвала Ајнејево дело беснилом.</s><s>Према томе, треба разликовати две врсте беснила.</s><s>Једно шаљу из пакла страшне осветнице Фурије, кад пуштају своје змије на свет и уносе у људска срца ратно одушевљење, или незајажљиву жеђ за златом, или срамну неприродну љубав, оцеубиство, родоскрнављење, богохуљење или неку другу сличну напаст, или кад буктињама страха и беса прогоне грешника кога гризе савест.</s><s>Друга врста се умногоме разликује од прве.</s><s>Она произлази од мене, и људи би морали да је желе више од свега.</s><s>Она се појављује као неко пријатно духовно застрањење које ослобађа човека свих тешких брига и у иста мах му доноси многобројна уживања.</s><s>Такву духовну пометњу прижељкује Кикерон, у једном писму Атику, као неки велики божански дар да би тако могао да заборави своје тешке невоље.</s><s>Како се изврсно осећа онај Аргивац, који је баш сасвим био луд, кад је по читав дан седео у позоришту, смејао се, пљескао, уживао, јер је замишљао да се изводи нека дивна драма, а, у ствари, није се изводило ништа!</s><s>Иначе се тај човек у свакодневном животу понашао сасвим паметно, био је пријатним друговима, пажљив према жени, милостив према робовима, није беснео кад пронађе отпушену боцу.</s><s>Кад су га рођаци помоћу лекова излечили од те болести и кад му се потпуно вратила памет, овако се жалио својим пријатељима: Шта сте учинили, другови!</s><s>Убили сте ме, а не спасли, одневши ми уживање!</s><s>Силом ми је отргнута најслађа духовна обмана.</s><s>И имао је право: они су сами били у заблуди, и њима је било потребније него њему да пију чемерику, јер су мислили да њом треба истерати тако срећно и пријатно лудило као какво зло!</s><s>Ја, додуше, нисам доконала да ли сваки поремећај чула и разума треба назвати лудилом.</s><s>Јер ако се некоме који слабо види од мазге учини магарац, или ако се неко који није кадар да даје суд диви неким бедним стиховима као правом ремек-делу, неће одмах значити да је луд; али ако су некоме поремећена не само чула већ и умно расуђивање, и то преко уобичајене мере и трајно, тек тада кажемо да није далеко од беснила, као, на пример, кад ко чује магарца како њаче, па му се учини да слуша пријатну симфонију, или ако је ко рођен у највећем сиромаштву, а овамо замишља да је лидијски краљ Крез.</s><s>Лудост те врсте је весела карактера, као што се обично дешава, и доноси знатно уживање и онима које држи, као и онима који га гледају, али су и сами ћакнути на други начин.</s><s>Та врста беснила је много раширенија него што свет мисли.</s><s>И тако се луђак смеје луђаку и забављају један другога.</s><s>Ставише, чешће ћете видети да се луди грохотом смеје мање лудом.</s> <s>39 Иначе је срећнији онај који је на више начина луд, тако мислим ја, Лудост, само треба да остане у оној врсти беснила која је нама својствена.</s><s>А та врста је тако распрострањена и општа да ја не знам може ли се на свету наћи човек који би у сваком тренутку био при памети и кога не би држала бар нека врста беснила.</s><s>Ипак морам упозорити на ову малу разлику: ако неко види тикву, па мисли да је жена, пришију му име луђака, јер се таква забуна ретко дешава; али ако се неко куне да му је жена вернија од Пенелопеје, иако му је набила много рогова, иако се топи од милине у својој срећној заблуди, њега нико живи неће назвати луђаком, јер свако види и зна да се то исто догађа и другим мужевима.</s><s>У овај ред луђака долазе и они који презиру све сем лова на дивље животиње и хвале се да осећају највеће духовно уживање кад чују онај одвратни звук рога или лавеж паса.</s><s>Мислим да би им и измет паса, кад би га помирисали, мирисао на цимет!</s><s>Како ли тек уживају кад треба разуђивати дивљач!</s><s>Разуђиваје волова и оваца је посао простог сељака, али утробу дивље животиње може распорити само племић!</s><s>Гологлав, на коленима, ножем одређеним за тај посао (сачувај боже да то буде кухињски нож), побожно реже удове по одређеном реду одређеним покретима.</s><s>Окружује га ћутљива гомила хајкача и чуди се као да се дешава нешто ново, иако су тај призор гледали већ хиљаду пута.</s><s>Ако се деси да неко добије део плена да проба, сматра да му се много подигао друштвени углед.</s><s>И тако, пошто ловци непрестано гоне и једу дивљач, не постижу ништа друго него да и сами готово постану дивље звери, а ипак мисле да воде прави краљевски живот.</s><s>Ловцима су врло слични људи који горе од неутољене жеље за грађењем, па презиђују час округлу зграду у четвртасту, час четвртасту у округлу.</s><s>Те страсти не знају ни за границе ни за меру, док не дођу до крајњег сиромаштва, па немају где да станују ни шта да једу.</s><s>Па шта је с тим?</s><s>Неколико година су проживели у великом задовољству.</s><s>Овима су најближи, како ми се чини, они који се труде да новим и тајанственим покушајима промене изглед природе, па на копну и на мору теже за неком квинтесенцијом.</s><s>Они живе у слаткој нади, не боје се ни напора ни трошкова, и чудно бистрим умом увек нешто измишљају, чиме само себе варају, а луђаци уживају у превари, док не страће све и не остане им ни толико да могу да саграде пећ.</s><s>Па ипак, не напуштају своје чаробне снове, већ марљиво подстичу и друге да иду ка истој срећи.</s><s>А кад им се изјалове и последње наде, остаје им за утеху она реч: Доста је ако се у великим стварима макар и хтело.</s><s>Онда се жале да је живот прекратак да би се могла извршити велика дела.</s><s>Што се тиче оних који играју коцке, ни сама не знам сигурно да ли треба да уђу у моју дружбу.</s><s>Свакако је безуман и смешан призор кад видимо како некима, који су толико одани игри, усцепти и заигра срце чим чују трескање коцки.</s><s>Увек их заводи нада на добитак, док не спљискају све своје имање; а кад им се брод разбије о хриди игре опасније од Малејског рта и кад једва голи испливају из таласа, пре ће преварити сваког другог него онога који их је опљачкао, из страха да их не сматрају не баш часним људима.</s><s>А шта тек да кажем о старцима већ упола слепим који стављају наочари на очи да би могли играти?</s><s>И најзад, кад им костобоља обогаљи зглобове, плаћају чак и заменика да место њих миче коцке.</s><s>Та игра је заиста пријатна ствар, само се већином свршава бесним препиркама, па не спада у мој делокруг, већ у надлежност фурија.</s> <s>40 На сваки начин, без изузетка је мојега кова она врста људи који са уживањем слушају или испредају лажне приче о чудима и неприродним појавама.</s><s>Никад им није доста језивих измишљотина о привиђењима, о утварама, о злим дусима, о паклу и о хиљадама других сличних чуда.</s><s>Уколико су те приче невероватније, људи им више верују и оне им пријатније голицају уши.</s><s>Али оне не служе само за пријатно прекраћивање досаде него су исто тако и уносан посао, особито за свештенике и проповеднике.</s><s>Овима је блиска једна друга врста људи који иначе живе у лудом, али пријатном празноверју.</s><s>Ако виде древни кип или какву слику Полифема Христофора, мисле да су тога дана заштићени од смрти; или ако је који војник обавио прописану молитву пред Барбариним кипом, мисли да ће се неповређен вратити из боја; или у одређене дане призивају и Еразма као свеца с воштаним даровима и одређеним молитвама и надају се да ће ускоро постати богати.</s><s>И као што су измислили другог Хиполита, исто тако су у св. Ђорђу пронашли Херкула.</s><s>Његов коњ је најпобожније окићен колајнама и звочићима и само што му се не моле; по више пута купују свечеву наклоност каквим новим дарићима; заклетва у његов бронзани шлем има важност краљевске заклетве.</s><s>А шта да кажемо о људима који се најпријатније обмањују надом у опроштај грехова; који као клепсидром мере трајање очишћења у чистилишту за које имају математички израчунату табелу по столећима, годинама, месецима, данима и часовима?</s><s>Или шта да кажем о онима који се заносе неким чаробним знамењима и молитвицама, које је измислила нека побожна варалица, или из сујете, или ради стицања пара?</s><s>Нема ствари коју оне не обећавају: богатство, почасти, уживање, сјајне гозбе, непрекидно здравље, дуг живот, свежу старост и, најзад, на небу место најближе Христу.</s><s>Али ипак не желе да га заузму брже-боље, већ што доцније, тек када их против њихове воље буду напустиле сласти овога живота за које се тако грчевито држе, онда нека дођу та небеска уживања.</s><s>Тако, на пример, ако неки трговац, или војник, или адвокат баци од опљачканих пара бар динар на тас, замишља да је тиме ,у исти мах исушио лернску мочвару свога живота и да је, као по уговору, окајао сва кривоклетства, све прљаве страсти, све пијанке, све препирке, сва убиства, све преваре, све непоштене поступке и издајства, и то их окајао тако да се поново може вратити на нови низ злочина.</s><s>Има ли чега луђег или, боље речено, чега срећнијег од оних људи који се надају највишој срећи да ће ући у царство небеско ако сваког дана промрсе оних познатих седам стихова из светих псалама?</s><s>На те чудотворне стихове је, тобоже, неки шаљиви ђаво, који је био више надувен неголи бистар, обратио пажњу св. Бернарда, али је овај био лукавији од њега.</s><s>Све је то тако лудо да је скоро и мене срамота, али их не одобрава и прихвата само прост свет, него чак и професори теологије.</s><s>И, даље, зар не излази на исто што свака покрајина поштује свог посебног свеца, што га сваки поштује на свој начин, што им приписују разне врсте заштите?</s><s>Један помаже кад кога боле зуби, други се налази женама у порођајним мукама; овај ти враћа украдену ствар, онај спашава бродоломника, онај тамо бди над стадом, и тако редом, јер би ме далеко одвело да све набројим.</s><s>Неки имају моћ над многим стварима у исти мах, особито Мајка божја, девица којој прост народ приписује скоро већи утицај него њеном сину.</s> <s>Похвала лудости</s>

1578

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%85%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%205

Похвала лудости 5

<s></s> <s>Похвала лудости</s> <s>Одељак 1-10 Одељак 11-20 Одељак 21-30 Одељак 31-40 Одељак 41-50 Одељак 51-60 Одељак 61-68</s> <s>41 А шта друго људи траже од светаца ако не оно што спада у мој делокруг?</s><s>Међу толиким заветованим даровима које видите како испуњавају све зидове и свод многих цркава, јесте ли икад угледали један за оздрављење од лудости или да је ко постао за длаку паметнији?</s><s>Један је неповређен испливао из воде, другога је пробо непријатељ, али је још жив; један је стругнуо из битке док су се други борили, не само срећно већ и јуначки; овај је био осуђен на вешала, али је неки светац, пријатељ лопова, наредио да му се пресече омча, те се и даље труди да растерећује своје ближње који су претоварени богатством; овај је побегао обивши затвор, онај се излечио од грознице на жалост лекара; једноме је отров био лек, а не смрт, јер га је добро прочистио, и то нипошто на радост његове жене коју је то стало мука и пара; другоме се преврнула кола, али је коње дотерао кући неповређене; трећега је затрпала рушевина, али се ипак спасао; четвртога је муж ухватио на делу, али се извукао.</s><s>Нико се још живи није захвалио за ослобођење од Лудости.</s><s>Толико је пријатна ствар живети без разума да се људи више моле за ослобођење од свега другог само не од Лудости.</s><s>Али зашто се навозим на то море празноверја?</s><s>Сто језика да имам, сто уста и глас од гвожђа, луђаке бих вам свих врста узалуд хтела да набројим јер нисам кадра да вам све лудости прелетиим поименце!</s><s>И тако живот свих хришћана просто ври од празноверних лудости, које чак и сами свештеници олако пропуштају и потхрањују, јер знају колики приход обично доносе.</s><s>Ако би се подигао који омражени мудрац и почео говорити истину: нећеш рђаво завршити ако будеш живео поштено; грехе ћеш окајати ако новчићу придружиш мржњу према рђавим делима, сузе покајнице и бдење, молитве и пост, и ако промениш цео начин живота; свеци ће ти бити наклоњени, ако будеш подражавао њихову животу; ако би, велим, неки мудрац изговорио ову или коју сличну истину, замислите из колике би среће изненада истргао људске душе и у какву би их забуну увалио!</s><s>Овом друштву припадају и они који још за живота смисле с каквом свечаношћу желе бити сахрањени: тако марљиво срачунавају и поименце (прописују колико буктиња, колико црних одела, колико певача, колико погребних статиста желе да имају на сахрани, као да би сваки лично хтео да види тај призор, и као да се мртви стиде ако леш није величанствено сахрањен.</s><s>Брину се толико као да су произведени за едиле, па треба да се постарају за игре и јавне гозбе.</s> <s>42 Иако журим, не могу ћутке да пређем преко оних будала које се ни по чему не разликују од последњег дрводеље, па ипак ласкавим речима говоре о свом племићком роду.</s><s>Један изводи порекло од Ајнеја, други од Брута, трећи од Аркура.</s><s>Свуда постављају кипове и вешају слике својих предака, набрајају прадеде и чукундеде и присећају се њихових негдашњих надимака, а сами се много не разликују од тих немих статуа, па су чак и гори од њих.</s><s>Живот њихов ипак тече врло срећно, захваљујући љубазној Самољубивости, а ту су и остали луђаци који у те животиње пиље као у богове.</s><s>Али зашто да говорим о овој или оној врсти лудости, као да Самољубивост на чудан начин не ствара свуда многе срећне људе?</s><s>Један је ружнији од сваког мајмуна, а себи изгледа као Ниреј; други, чимје повукао шестаром три линије, одмах мисли да је Еуклид; трећи верује да је Хермоген, а разуме се у музику као магарац у кантар и крешти горе него кокошка кад је кљуца петао као законити муж.</s><s>Постоји и једна врло забавна врста луђака који се хвастају особинама својих слугу као да су њихове.</s><s>Како је у Сенеке био двоструко срећан онај богаташ који је, кад би хтео да исприча какву причицу, имао при руци робове да му дошаптавају имена; није оклевао да прими и борбу на шаке, иако је био слаб и с душом у носу, али се ослањао на то што код куће има гомилу изврсних и снажних робова!</s><s>А шта вреди говорити о уметницима од позива?</s><s>Сваки има властито самољубље и сваки би се пре одрекао очевине него свога дара.</s><s>Нарочито су сујетни глумци, певачи, беседници и песници.</s><s>Уколико је ко од њих већа незналица, утолико је уображенији, утолико се више буса у груди и шепури.</s><s>Али сви нађу чинију за своју салату, и, уколико је ко будаластији, осваја утолико више обожавалаца; оно најгоре се увек већини највише свиди, јер је највећи број људи, као што сам рекла, у служби Лудости.</s><s>Затим, уколико је ко већа незналица, утолико је сам собом задовољнији, а и свет му се диви.</s><s>Зашто би, онда, више волео право образовање?</s><s>Прво, оно човека много стаје; друго, сви га због њега избегавају и он избегава све и, најзад, биће врло мало људи којима ће се допадати.</s> <s>43 Ја видим да је Природа заиста усадила Самољубивост како у сваког човека тако и у све народе, скоро и у сваки град.</s><s>Дошло је до тога да Британци, на пример, присвајају лепоту, музички дар и добру трпезу; Шкоти се хвале својим племством, сродством с краљевском лозом и мисле да су оштроумни дијалектичари; Французи су поносни на углађено држање: Парижани потпуно присвајају хвалу за теолошку науку; Италијани захтевају првенство у књижевности и говорништву, и сви ласкају себи да једино они на свету нису варвари; у тој врсти срећне простодушности прво место држе Римљани, који још и данас с великим уживањем сањају о слави негдашњег Рима; Млечани се топе од милине због тобожње племенитости свога рода; Грци сматрају да су пронашли науку и хвале се славним именима старих хероја; Турци, и читава хрпа осталих правих варвара, присвајају преимућство у вери и исмејавају хришћане као празноверне.</s><s>Најсмешнији су Јевреји који непрестано очекују свога Месију, али се још и данас грчевито држе свога Мојсија; Шпанци не признају ратну славу ником другом до себи; Немци се поносе витким растом и проналаском магије.</s> <s>44 Нећу да се упуштам у појединости.</s><s>Ви, мислим, видите колико уживања ствара Самољубивост свуда у појединачним и општим случајевима.</s><s>Самољубивост, пак, има сестру, Ласку, која јој је врло слична.</s><s>Самољубивост није ништа друго него кад се неко сам себи улагује; а ако то исто чини другоме, онда је то ласка.</s><s>А та јадна ласка је и дан-дањи извикана, али само у људи којима је више стало до речи него до дела.</s><s>Они сматрају да се ласка слабо слаже с оданошћу; али да то није тако, могу нам потврдити примери неразумних животиња.</s><s>Која се животиња више улагује од пса?</s><s>С друге стране, која је животиња вернија од пса?</s><s>Шта је умиљатије од припитомљене веверице?</s><s>Па је ли зато мање пријатна људима?</s><s>Или вам се чини да су за људски живот кориснији дивљи лавови, крволочни тигрови и бесни леопарди?</s><s>Ја признајем да постоји нека врста и штетног ласкања којим се поједине варалице и подсмевачи служе да привуку будале у мрежу.</s><s>Али то није моја Самољубивост; моја долази од извесне добродушности и искрености и мање је ближа врлини него њена супарница осорност и намрштеност, незграпна и гломазна, као што каже Хоратије.</s><s>Она подиже малодушне људе, теши жалосне, подстиче лене, оживљује отупеле, исцељује болесне, смирује помамне, здружује заљубљене и држи их у слози; она, исто тако, примамљује омладину да учи, разгаљује старце и, у обликупохвале, без вређања, опомиње и поучава владаре.</s><s>Уопште, Самољубивост делује тако да свако самом себи бива дражи и пријатнији, што је врло важно за личну срећу.</s><s>Јер има ли веће услужности него ,кад мазга чеше мазгу?</s><s>Да и не говорим, уосталом, о томе како Ласка има великог удела у славном говорништву, још већег у медицини и највећег у песништву.</s><s>Једном речју, она је мед и зачин целокупног друштвеног живота.</s> <s>45 Несрећа је, кажу, бити варан, али је још већа не бити варан.</s><s>У великој су заблуди они који мисле да човекова срећа лежи у стварности; не, она зависи од мишљења.</s><s>Због тога у животу има толико тамних и разнородних ствари да је просто немогућно пронаћи једну поуздану истину, што су правилно нагласили моји академици, који су међу филозофима најмање охоли; па чак ако се и пронађе каква истина, она често иде на штету животне среће.</s><s>Најзад, човек је створен тако да га више привлачи лаж него истина.</s><s>Ако неко жели јасан и приступачан доказ за то, нека оде на проповед у цркву.</s><s>Док се говори о истинитим стварима, сви дремају, зевају и чаме.</s><s>Али ако који громовник (ох, преварила сам се: хтела сам рећи говорник), што се често догађа, развеже какву бапску причу, одједном се сви тргну иза сна, испрсе се и слушају отворених уста!</s><s>Исто тако, ако је у питању неки баснословнљи и песничкији светац (на пример, св. Ђорђе, св. Кристоф или света Варвара), видећете да њих славе много побожније него св. Петра и Павла, или чак и Христа.</s><s>Али овде томе није место.</s><s>Даље, како мало стаје такво приступање срећи!</s><s>Да би дошао до правих вредности, мораш запети поштено па чак и за најнезнатнију ствар као што је граматика.</s><s>А машта се остварује врло лако и доводи до среће бар као и стварност, ако не и више.</s><s>Баш да видимо.</s><s>Неко воли да једе смрдљиве усољене рибе; други не може да поднесе њихов смрад а ономе су укусне као амброзија.</s><s>Питам вас, зар он није при том срећан?</s><s>Супротно томе, ако некога кечига дражи на повраћање, где је онда његова срећа?</s><s>Ако неки муж има страховито ружну жену, па му се ипак чини да се она по лепоти може мерити и с Венером, зар то за њ није исто као да је она одистински лепа?</s><s>Ако неко има слику, какву ништавну брљотину, у црвеној и жутој боји, па је загледа и диви јој се мислећи да је оригинал Апела и Зеуксида, зар неће бити срећнији од онога који је за скупе паре купио права дела тих сликара, а можда не ужива толико у њима?</s><s>Ја познајем човека који има част да носи моје име и који је поклонио својој младој жени неколико лажних дијаманата, уверавајући је — духовити лакрдијаш каква га дао бог — да су не само прави и природни већ изванредне и непроцењиве вредности.</s><s>Питам вас, шта се то тицало жене која је на стаклу исто тако пријатно напасала очи и дух и играчку без вредности чувала под кључем као неко велико благо?</s><s>Муж је, међутим, уштедио издатак и уживао у жениној заблуди, а она му није била ништа мање одана него да јој је поклонио не знам какву драгоценост.</s><s>Шта мислите, да ли се разликују становници Платонове Пећине, који се у њој диве сенкама и привидним сликама различитих ствари и не жуде више ни за чим и задовољни су својом судбином, од онога мудраца који је изишао из пећине и посматрао истиниту стварност?</s><s>Да је онај Лукијанов крпа могао вечно да сања раскошне и богате снове, не би му било потребно да жели другу срећу.</s><s>Између мудраца и луђака, дакле, нема разлике; ако ли је има, положај луђака је пријатнији: прво, јер их њихова срећа стаје врло мало, па им је довољна само машта о срећи; друго, јер је уживају у друштву с већим бројем људи.</s> <s>46 Никакво богатство није пријатно уживати без друштва.</s><s>Мудраци су, као што свако зна, у великој мањини, ако их уопште има.</s><s>Грци су их, за толико векова, набројили свега седам; али да и њих, богме, неко боље прорешета, нека ме ђаво однесе ако међу њима пронађе једног јединог који би залегао за половину, какву половину — за трећину паметна човека !</s><s>Међу многим похвалама које Бах с правом ужива прва је та што одстрањује душевне бриге; али, разуме се, само за кратко време, јер чим се проспава мамурлук, бриге се брзо враћају »на белом четворопрегу«, како каже пословица.</s><s>Колико је потпуније и трајније добро које ја делим кад, као у некакву вечном пијанству, испуњавам срца радошћу, уживањем и весељем, и нико при том не мора за њих да се мучи!</s><s>Ја никога под небом не искључујем из својих дарова, а остала божанства деле своју наклоност час једнима час другима.</s><s>Не успева свуда племенито и слатко вино које растерује бриге и улева наду у срце.</s><s>Малом броју људи пада у део лепота, дар Венерин; још мањем — речитост, дар Меркуров.</s><s>Исто их тако нема много који су стекли богатство по милости Херкуловој.</s><s>Хомеров Јупитер не поставља кога било на престо.</s><s>Марс често не пружа помоћ ни једној ни другој непријатељској војсци.</s><s>Многи одлазе покуњени од Аполонова троношца.</s><s>Сатурнов син често удара громом и муњом, а Феб понекад шаље кужне клице.</s><s>Нептун више људи прогута него што их спасе, да и не спомињем оне Вејове, Плутоне, Ате, Казне, Грознице и њима сличне, који су више крвници него богови.</s><s>Само сам ја, Лудост, таква да обухватам читав свет подједнаком Ијубазношћу и увек сам спремна да делим доброчинства.</s> <s>47 Ја не очекујем никакве завете, не љутим се и не тражим жртве покајнице, ако се нешто пропусти при неком обреду.</s><s>Не узбуњујем небо и земљу, ако неко позове друге богове на гозбу, а мене остави код куће и не да ми да уживам у диму жртвених животиња.</s><s>Други богови су у тим стварима такве цепидлаке да се скоро више исплати, па је и безопасније, оставити их неопажено на миру него их поштовати, баш као што су и многи људи несносни и готови на свађу, тако да их је боље сматрати непријатељима него пријатељима.</s><s>Али нико, чујем како говоре, Лудости не приноси жртве и не подиже храм!</s><s>То је тачно, и таква ме незахвалност, као што сам већ рекла, помало чуди.</s><s>Али, по природи доброћудна, ја то узимам у добром смислу: заиста могу и без тих ствари.</s><s>Шта ће ми тамјан, или жртвено брашно, јарац или свиња, кад ме цео свет поштује на начин који и теолози признају као ванредан!</s><s>О, баш нимало не завидим Дијани што јој жртвују људску крв!</s><s>Ја сматрам да ме врло побожно поштују ако ме у свим крајевима, као што и чине сви људи, носе у срцу, ако својим обичајима изражавају мој дух и својим животом моју личност.</s><s>Такав начин поштовања светаца је и код хришћана врло редак.</s><s>Већина људи пали Матери божјој свеце, и то усред бела дана, кад баш није потребно.</s><s>С друге стране, како је мало оних који се труде да им подражавају у чистом животу, у скромности и љубави према небу!</s><s>То је баш прави начин поштовања и небесницима најдражи.</s><s>А зашто, уосталом, да желим храм, кад је читав овај свет моје светилиште и, ако се не варам, најлепше?</s><s>Верника немам једино тамо где нема људи.</s><s>А нисам толико луда да тражим кипове и слике; то хи било само на штету моме култу, јер луђаци и тупоглавци обожавају често слике место светаца.</s><s>У том случају би се и мени догодило што се догађа онима које су њихови заменици истиснули.</s><s>Ја мислим да је мени подигнуто онолико кипова колико има људи на свету који су, хтели-не хтели, моја жива слика.</s><s>И због тога немам разлога да завидим другим боговима, јер сваки у свом куту на земљи има своје светилиште, и то у одређене дане: на пример, Феб на Роду, Венера на Кипру, Јунона у Аргосу, Минерва у Атини, Јупитер на Олимпу, Нептун у Таренту, Пријап у Лампсаку, али само мени цео свет непрестано нуди много драго цен и је дарове.</s> <s>48 Ако се коме чини да у мојим речима има више дрскости него истине, хајде да завиримо мало у људски живот, па ће свима бити јасно колико ми дугују и како ме поштују у подједнакој мери сви људи, највећи као и најмањи.</s><s>Али нећемо моћи да претресемо све до краја, то би нас одвело далеко, него .ћемо се задржати само на најважнијима, па ће према њима бити лако да се процене и остали.</s><s>Зашто бих, на пример, говорила о јадном припростом свету, кад је он, без поговора, сав на мојој страни?</s><s>Он тако обилује свим врстама лудости и сваког дана измишља толико врста нових да не би ни хиљаду Демокрита било довољно да то исмеје, а онда би тек био потребан још један Демокрит да се наруга оној хиљади пре себе.</s><s>Нико не би веровао колико прилика за смех и колико разоноде свакодневно пружају боговима ти сићушни земаљски створови!</s><s>Они, тј. богови, у преподневним часовима, док су још трезни, проводе време у већању и свађама и слушају молитве смртника; доцније кад се добро наквасе нектаром и нису за озбиљнији посао, скупљају се на најузвишенијим местима неба, тамо поседају и нагнутих глава посматрају шта људи раде.</s><s>Нема у њих пријатније забаве.</s><s>О боже мој, што је то позориште, што је то шаролика тишина луђака! (Ја и сама понекад седим у кругу песничких богова.) Један је смртно заљубљен и уколико му девојка мање .узвраћа љубав, он је све луђе воли.</s><s>Други се жени миразом а не женом.</s><s>Трећи живи од проституције своје жене.</s><s>Четврти љубоморно мотри на жену, као Арг.</s><s>А какве тек глупости, авај — говори и чини у жалости пети!</s><s>Плаћа чак и неке глумце који изводе комедију жалости.</s><s>Шести, опет, плаче на гробу своје маћехе.</s><s>Седми потрпа у желудац све што је са свих страна напљачкао, из страха да сутрадан не умре од глади.</s><s>Осми види врхунац своје среће у спавању и нераду.</s><s>Има људи који се непрестано брину о туђим стварима, а своје занемарују.</s><s>Један мисли да је богат, јер има одакле да позајми и живи од дугова, али ће ускоро пропасти.</s><s>Други веру је да нема веће среће него да, и сам сиромашан, обогати свога наследника.</s><s>Један због незнатне, често неизвесне добити, прокрстари сва мора и преда таласима и ветровима живот, који му ни сва блага овога света не би могла повратити.</s><s>Други више воли да тражи срећу у рату него да води миран живот на дому.</s><s>Има их који лове старце без наследника и мисле да ће тако најлакше доћи до богатства.</s><s>А има и таквих који радо вребају богате старице жељне љубави.</s><s>И једни и други изазивају у небеских посматрача највећи смех када се сами ухвате у мреже које постављају жртвама.</s><s>Али су трговци, најлуђи и најпокваренији сој.</s><s>Они обављају најпрљавији посао, и то на најподлији начин.</s><s>Они су редовно лажљивци, кривоклетници, лопови, обмањивачи и подвалаџије, а ипак сматрају да су најугледнији, јер су им прсти оковани златом.</s><s>И увек су окружени ласкавцима који им се диве и обасипају их јавном хвалом; разуме се, да би и они дошли до које паре од неправедно стечена имања.</s><s>На другоме месту видиш некакве питагорејце који су, тако рећи, присталице заједничке својине, па мирне душе покупе што год нађу без чувара, као да је њихово законито наслеђе.</s><s>Има и таквих који богатство стварају искључиво у сновима, и ти пријатни снови су им довољни да буду срећни.</s><s>Неки су задовољни што их свет сматра богатим, мада код куће цркавају гладни.</s><s>Један се труди да што пре проћерда што има, а други згрће на гомилу, не гледајући да ли је поштено или није.</s><s>Један јури тражећи гласове за какву јавну службу, а други ужива да седи иза пећи.</s><s>Добар део људи се заплиће у парнице без краја и конца, па се и једна и друга страна упињу што игда могу, као да желе да обогате судију који одуговлачи пресуду и адвоката који им одмаже, иако изгледа да им помаже.</s><s>Један се труди да уведе нови друштвени поредак, други има у глави неке велике планове, а трећи напусти жену и децу, па крене у Јерусалим, Рим или Св. Јаков, где нема баш никаква посла.</s><s>Укратко, ако бисте могли тај бескрајан вашар да посматрате с Месеца као некада Менип, изгледало би вам као да гледате рој мува или комараца који се свађају, туку, један другом копају јаму, пљачкају, играју се, шале, падају, умиру.</s><s>И не може се скоро веровати колико вреве и трагедија могу да изазову тако ситна и тако кратковечна створења, јер их понекад вихор брзог рата или куге уграби одједном много хиљада и растера рој!</s> <s>49 А била бих највећа будала, и заслуживала бих да ми се Демокрит грохотом смеје ако бих и даље хтела да набрајам све врсте људске лудости и глупости.</s><s>Прећи ћу стога на оне људе који међу смртним чувају изглед мудрости и, што се каже, грамзе за златном граном.</s><s>Прво место међу њима држе граматичари) сорта људи од које заиста не би било ништа несрећније, ништа тако смућено ни тако мрско боговима кад ја не бих блажила незгоде њихова бедног позива неком врстом пријатне сулудости.</s><s>И на њима не лежи само петоструко проклетство, као што каже грчка пословица, него сто пута петоструко: увек гладни и прљави, у својим учионицама (у учионицама, рекох) — не, него мучионицама или ступицама, у гомили дечурлије, старе у раду, глухну од вике и пропадају од смрада и нечистоће; али ја им ипак у својој доброти помажем, те им се чини да су најзначајнији на свету.</s><s>Они тако уживају у себи кад плашљивом чопору деце утерају страх у кости погледом и гласом пуним претње, кад туку јаднике штапом, шибом и каишем и кад, према сопственом признању, бесне на све могућне начине као онај кумијски магарац.</s><s>Тада им се нечистоћа у којој живе чини као ванредна чистоћа, а смрад им мирише на мајоран; то своје чемерно ропство замишљају као краљевство, тако да своју власт не би никад заменили влашћу Фаларида или Дионизија.</s><s>Најнесрећнији су због неког високог уверења о својој учености.</s><s>Иако деци трпају у главу шуште будалаштине, ипак, о добри богови, презиру Палемона и Доната као да нису ништа према њима.</s><s>Само не знам каквим опсенама успевају да их луде мајке и глупи очеви виде у истој оној слави коју себи приписују сами.</s><s>Додајте томе и ретко уживање кад неко од њих пронађе на какву избледелом пергаменту име Анхизове матере или какву неуобичајену реч, на пример: говедар, врдалама, џепарош; или кад однекуд ишчепрка одломак старога камена с окрњеним натписом: о, Јупитеру, какво скакање од среће, какав тријумф, какве славопојке!</s><s>Као да су у најмању руку освојили Африку или савладали Вавилон!</s><s>А какво ли тек гануће настане за њих кад свуда читају своје хладне и неукусне песмице и налазе људе који им се диве — онда су уверени да је Маронов дух прешао у њих!</s><s>Али им је најпријатније од свега кад се узајамно хвале, кад се један другом диве и кад један другом честитају.</s><s>Ако, пак, који од њих направи макар и ситну погрешку, па ако то случајно ухвати неки који има оштрије очи, о, Херкуле, каква трагедија, каква препирка, какве псовке, какве грдње!</s><s>Нека ми стрпају на грбачу све граматичаре, ако лажем!</s><s>Познајем једног човека који зна све: грчки, латински, математику, филозофију, медицину и који је у свему томе изврстан; има шездесет година, а већ је двадесета како је занемарио све, па се мучи и злопати с граматиком и сматра да ће бити срећан ако буде могао да проживи докле год поуздано не утврди на који начин треба разликовати осам врста речи, што досад није успешно ресио ниједан Грк ни Римљанин.</s><s>Заиста би настао прави рат ако би ко бркао свезу с придевом!</s><s>Захваљујући томе, има онолико граматика колико и граматичара, чак и више.</s><s>Само је мој пријатељ Алд издао више од пет граматика, а наш мозак не пропушта баш ниједну; без обзира на то да ли је писана варварски и досадно, све он испреврће и испита до краја.</s><s>Завиди сваком ко ради на истом предмету, ма како глупо, и увек јадник цепти да му неко не преотме славу и да му дугогодишњи рад непропадне.</s><s>Одлучите сами да ли је то махнитост или лудост.</s><s>Мени је свеједно, ако признате да је та животињица, .много беднија од свих, мојом добротом испливала на врхунац среће и да своју срећу не би хтела мењати ни с персијским шахом.</s> <s>50 Песници ми дугују мање од граматичара, мада очевидно припадају мојој дружини.</s><s>Они су слободно племе, како каже пословица, и циљ је целокупне њихове уметности да увесељава луђаке правим лакрдијама и смешним причама.</s><s>Па ипак се они, иако је чудновато, на њих ослањају кад себи и другим обећавају бесмртност и божански живот.</s><s>Томе реду, више него другима, блиске су Самољубивост и Ласка и нико ме од смртних не поштује искреније и постојаније.</s><s>Учитељи говорништва, мада понекад врдају и шурују с филозофима, ипак припадају мојој странци.</s><s>За доказ вам може послужити нарочито то што су, поред сталних глупости, марљиво и опширно описали како се треба шалити.</s><s>Писац, ма ко он био, који је написао Рхеторицам ад Херенниум убраја и лудост у врсте шала.</s><s>Квинтилијан, велики мајстор реторског реда, има цело поглавље о смеху, опширније од Илијаде; а сви приписују Лудости такву моћ да се више пута шалом постиже оно што се не може постићи никаквим разлозима.</s><s>Најзад, нико, ваљда, неће порећи да изазивање веселости смешним досеткама спада у струку Лудости.</s><s>Истој багри припадају и они који желе да стекну бесмртну славу издавањем књига.</s><s>Сви су они моји дужници, а нарочито они који шврљају на хартији све саме глупости.</s><s>Али ми се чини да су они који пишу углађено, по укусу малог броја учених људи, и који не одбијају критику ни Персија ни Лелија, достојнији жаљења него среће због вечитих мука које подносе, јер у својим рукописима увек додају, мењају, бришу, изостављају, понављају, проширују, траже савета и злопате се девет година док се не испили рукопис, никад задовољни!</s><s>А бедну награду и хвалу незнатног броја читалаца скупо плаћају пробдевеним ноћима и сном, најслађим добром на свету, толиким жртвама, толиким знојем и мукама!</s><s>Додајте томе траћење здравља, бледило, мршавост, крмељивост или чак и слепило, сиромаштво, завист, безвољност, пребрзу старост, прерану смрт и друге сличне ствари.</s><s>Сва та зла, мисли наш мудрац, нису прескупа награда за признање које му одаје овај или онај дрљавко.</s><s>Колико је тек срећније у својој лудости оно моје пискарало!</s><s>У њега нема ноћног рада; чим му нешто падне на памет, чим му нешто дође под перо, макар били његови снови, одмах он то напише, не жртвује ништа сем хартије, јер добро зна да ће му, ако напише какве будалаштине, одобравати велики број људи, што ће рећи: сви луђаци и незналице.</s><s>Па шта је с тим што га презире оно нешто учењака, ако ипак читају његова дела?</s><s>Шта ће вредети критика тако малог броја људи према супротном мишљењу огромне већине?</s><s>Још паметније раде они који туђа дела издају као своја.</s><s>Присвајају славу коју је неко други стекао тешким трудом, јер мисле да ће бар неко време имати користи, иако ће, најзад, бити утврђен плагијат.</s><s>Ваља само видети како се шепуре кад их народ хвали, кад у гомили прстом показују на њих: Гле, то је онај велики човек!</s><s>Кад књижари излажу њихова дела на видним местима, кад се на насловним странама свуда читају по три имена, понајвише страна и слична магичним именима.</s><s>Шта су она друго, тако ми живога бога, него имена?</s><s>И како мало људи има на овом белом свету који знају шта она значе, а колико тек мање њих који их хвале, јер су и у неуких укуси различити!</s><s>А шта кажете на то што и сама имена измишљају, или их позајмљују од старих писаца?</s><s>Један ужива да се зове Телемах, други Стелен или Лаертије, трећем годи име Поликрат, четвртом Тразимах.</s><s>То би исто значило као кад бисмо књигу потписали именима: Камелеон или Тиква, или ако бисмо је назвали Алфа или Бета, као што обично говоре филозофи.</s><s>Али је најсмешније како се у писмима, песмама, похвалама узајамно хвале глупаци и незналице.</s><s>Ви превазилазите Алкеја, каже један; а ви сте Калимах, одговара други; за једнога је други надмашио Кикерона, а други му одвраћа да је он ученији од Платона.</s><s>Понекад чак траже противника да би у такмичењу повећали своју славу.</s><s>А народ се, неприпремљен, поцепа у два табора, док напослетку и један и други вод у срећној борби не изиђу као победници, па обојица славе тријумф.</s><s>Мудраци се томе ругају као врхунцу лудости, и с правом.</s><s>Ко би то порицао?</s><s>Међутим, ти луђаци, захваљујући моме доброчинству, воде срећан живот и своју славу не би мењали чак ни са Скипионовим тријумфима.</s><s>Уосталом, иако учењаци исмејавају ово с великим задовољством и уживају у туђој глупости, ипак и сами поприлично дугују мени, што не могу затајити, сем ако нису сасвим незахвални.</s> <s>Похвала лудости</s>

1579

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%85%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%206

Похвала лудости 6

<s></s> <s>Похвала лудости</s> <s>Одељак 1-10 Одељак 11-20 Одељак 21-30 Одељак 31-40 Одељак 41-50 Одељак 51-60 Одељак 61-68</s> <s>51 Међу научним позивима прво место присвајају познаваоци права.</s><s>Нема бића под сунцем које је тако само собом задовољно као правник.</s><s>У ствари, њихов је рад обичан Сизифов посао, јер у једном даху истресу силесију закона, без обзира на то да ли се односе на одређену ствар, и слажу глосе на глосе, мишљења на мишљења и тако стварају уверење да је правна наука најтежа од свих.</s><s>Они мисле да је све оно за шта је потребан труд већ самим тим славно.</s><s>Њима додајмо дијалектичаре и софисте, нарочиту врсту људи од којих је сваки брбљивији од додонске бронзе: ма који од њих би се могао свађати с двадесет нарочито изабраних брбљивих жена!</s><s>Ипак би били срећнији кад би имали само дуг језик и кад не би били тако свадљиви да се чак упорно кољу око козје длаке и да у жестоком претеривању већином заборављају на истину.</s><s>Али и њих усрећује њихово самољубље: наоружани трима силогизмима, без оклевања отпочињу бој ма због чега и ма с ким.</s><s>У својој тврдоглавости су непобедни и неће одступити па да им и Стентора ставиш насупрот!</s> <s>52 За овима долазе поштовани филизофи с брадом и огртачем.</s><s>Хвале се да су једино они паметни, а сви остали смртници су само лепршаве сенке.</s><s>Како забавно трабуњају кад граде безбројне светове, кад палцем или концем мере Сунце, Месец, звезде и њихове путање, кад без снебивања тумаче постанак громова, ветрова, помрачења и других необјашњивих појава, као да су тајни саветници створитеља света, или као да су к нама дошли са скупштине богова.</s><s>Међутим, природа се њима и њиховим закључцима руга с висине.</s><s>Довољан доказ да не разумеју ништа је то што о појединим стварима воде вечите препирке.</s><s>Они који заиста не знају ништа, хвале се да знају све, а често не знају ни за себе!</s><s>Колико пута не виде пред собом јарак или камен, или зато што их је већина крмељивих очију или зато што им дух лута ко зна куда; али тврде да виде идеје, свеопште појмове, посебне облике, првобитну материју, квидитете, екцеитете, тананости какве, мислим, чак ни Линкеј не би могао да утуви.</s><s>Нарочито у математици презиру обичан свет.</s><s>Троугли, четвороугли, кругови и сличне геометријске слике заплећу се и преплећу правећи лавиринт; исто је то и са словима која су поредана као одред војника, па се појављују једно за другим у овом или оном реду и тако заслепљују неуком свету очи!</s><s>У ту врсту спадају и они који проричу будућност из звезда и наговештавају немогућна чуда и проналазе — срећни људи — дружину која им верује.</s> <s>53 Могло би се рећи да ћу преко теолога прећи ћутке и да нећу дирати камаринску бару и нећу дотицати анагирску траву, јер је та врста људи врашки озбиљна и раздражљива.</s><s>Напали би ме у гомилама хиљадом закључака и присилили на порицање; ако бих се опирала, одмах би ме прогласили за јеретичарку.</s><s>Јер они обично изнебуха плаше том муњом све оне који им нису баш по вољи.</s><s>Заиста, нема људи који би теже признали моје доброчинство, иако су ми они из важних разлога обавезни; јер их самољубивост, по мојем наређењу, чини срећним становницима трећега неба, одакле с висине гледају на све остале људе као на животиње које пузе по земљи и према којима осећају сажаљење.</s><s>Окружени читавом војском учених дефиниција, конклузија, короларија, експлицитних и имплицитних пропозиција, они умеју вешто да се извлаче и бране, тако да их ни Вулканова мрежа не би могла заплести у толикој мери да се не би извукли из ње дистинкцијама, којима секу све чворове тако да чак ни тенедска секира не би могла боље.</s><s>Исто се тако бране и својим недавно измишљеним изразима и речима које једва ко разуме.</s><s>Сем тога, на своју руку тумаче тајне мистерија: како је постао свет и како је уређен; каквим је каналима грех стигао до Адамових потомака; на који начин, у којој мери и за које време је Христ сазрео у Маријиној утроби; на који начин у сакраменту битише акциденција без материје.</s><s>Али то су обична, свакодневна питања.</s><s>Та су питања достојна само великих теолога, теолога просветитеља, како их називају.</s><s>Чим наиђу на њих, одмах се прену.</s><s>Поставе се, на пример, оваква питања: треба ли времена за божанско стварање?</s><s>Да ли у Христу има више него једно синство?</s><s>Је ли могућно претпоставити да бог отац мрзи сина?</s><s>Да ли би бог могао да узме облик жене, ђавола, магарца, тикве или камена?</s><s>Ако би био тиква, како би онда она проповедала божју реч, чинила чуда и била распета на крсту?</s><s>Шта би посветио св. Петар да је вршио посвећивања док је Христ висио на крсту?</s><s>Да ли се у том тренутку још могло рећи да је Христ човек?</s><s>Да ли ће људи после ускрснућа смети да једу и пију?</s><s>Унапред се наша господа брину како ће толити глад и жеђ.</s><s>Има доста и трна таквих цепидлачких бљутавости, али су много тананија питања о сазнању, о односима, о формалитетима, квидитетима, екцеитетима, које би могао разликовати само Линкеј, па и он би морао имати врло оштре очи да би могао у најгушћој тами видети ствари које уопште не постоје.</s><s>Додајте овамо и оне гноме, тако парадоксалне да су познатистоички парадокси у поређењу с њима незграпни и отрцани.</s><s>На пример: мањи је грех заклати хиљаду људи неголи у недељу закрпити обућу сиромаху; или: боље је да пропадне цео свет са свим оним што се налази у њему него да једном извалиш најневинију лаж!</s><s>Многи методи сколастичара чине те танане тананости још из закукуљености реалиста, номиналиста, томиста, албертиста, окамиста, скотиста, мада још нисам навела све, но само најважније.</s><s>Њихово образовање је велико, али тако тешко да би, мислим, и апостолима био потребан други св. Дух, ако би били присиљени да о тим стварима расправљају с данашњим теолозима.</s><s>Нема шта, св. Павле се могао истицати у вери, али оно своје тврђење: »Вера је битност онога у што ко верује и доказ за ствари које се не виде« није дефинисао мајсторски.</s><s>Он се највише одликовао милосрђем, али у првом писму Коринћанима, у 13. глави, није га ни поделио ни одредио по правилима логике.</s><s>Апостоли су знали да побожно посвећују хлеб и вино, али ако бисте их запитали откуда благослов и докле траје, како се врши транссусптанција, како може исто тело да буде у исто време на разним местима, каква је разлика између Христова тела на небу, на крсту и у сакраменту, у којем се тренутку изврши претварање хлеба и вина, јер говор којим се то постиже траје извесно време — њихови би одговори, по мом мишљењу, били мање оштроумни него што су расправе данашњих скотиста.</s><s>Апостоли су познавали Исусову матер, али ко је од њих доказао тако филозофски као наши теолози да је она била сачувана од Адамова греха?</s><s>Петар је примио кључеве, и од Онога ко их не би поверио недостојноме; али ја ипак не знам да ли је апостол схватио (бар се те тананости нигде не дотиче) како кључ сазнања може имати онај који ни сам не зна шта је сазнање!</s><s>Апостоли су крштавали по целом свету, па ипак нису нигде учили шта је формални, материјални, ефицијентни и финални узрок крштења; исто тако у њих нема спомена о знацима који се могу или не могу избрисати.</s><s>Они су се молили богу само у духу и по речима Јеванђеља: »Бог је дух и они који га моле морају га молити у духу и истини.« Не види се је ли им тада било јасно да ли се треба истом молитвом као и Христу молити свецу који је угљеном нацртан на зиду, само ако има испружена два прста, дугу косу и ореол с три колута иза главе.</s><s>Ко би то могао схватити ако није утрошио знојећи се тридесет шест година на Аристотелову и Скотову физику и математику?</s><s>Апостоли исто тако истичу учење о милости, али не праве разлике у томе шта је gratia gratis data или gratia gratificans.</s><s>Они подстичу на добра дела, али не разликују шта је опус, опус operans</i> и </i>opus operatum</i>.</s><s>Они свуда проповедају љубав, али не разликују да ли је она урођена или стечена и не објашњавају да ли је акциденција или супстанција створена или нестворена ствар.</s><s>Мрзе грех, али нека ме ђаво однесе, ако су научно могли дефинисати шта називамо грехом!</s><s>Недостајало им је образовање скотиста!</s><s>Јер нико ме не може уверити да би св. Павле (а према његову знању смемо ценити знање и осталих апостола) толико пута осудио питања, расправе, родослове и, како сам то назива, празно наклапање да је знао као што ваља све те вештине.</s><s>Све беседе и препирке онога времена изгледале би неотесане и просте ако би се проредиле с тананостима наших мајстора које превазилазе и мудровања једног Хрисипа!</s><s>Морам, додуше, признати да су они пажљиви људи, јер ако су апостоли случајно написали понешто површније и не баш мајсторски, они не проклињу, него благонаклоно тумаче таква места, а то очевидно чине делом из поштовања према старини, делом према апостолском имену.</s><s>И не би, богме, било право тражити од апостола ствари о којима од свога Учитеља нису никад чули ни речи.</s><s>Али ако на сличне ствари наиђу у Златоустога, Базилија или Хијеронима, онда само напишу са стране: није тачно!</s><s>Ови су стари учитељи побијали паганске филозофе и по природи врло тврдоглаве Јевреје, али више примерним животом и чудима него силогизмима; ти примитивни противници хришћанства не би разумели ниједно једино Скотово quodlibet.</s><s>А који паганин, који јеретик не би данас одмах положио оружје пред таквим оштроумним цепидлачењем, сем ако не би био толико туп да их не би могао схватити, или толико бестидан да би се шегачио с њима, или тако образован у дијалектици да би борба била равноправна, баш као кад бисмо пустили чаробњака на чаробњака, или као кад би се неко борио зачараним мачем с противником чији је мач такође зачаран: то би онда била сушта слика Пенелопејина ткања и парања!</s><s>Како ја судим, хришћани би добро урадили кад би место оних незграпних чета војника, које се већ одавно боре без успеха у крсташким ратовима, послали против Турака и Сарацена бучне скотисте, тврдоглаве окамисте и непобедне албертисте са читавом софистичком згадијом.</s><s>Мислим да би то био најзабавнији сукоб и победа какву још нико није видео.</s><s>Јер ко је тако хладан да га не би захватила ватра њихових расправа?</s><s>Ко је тако неосетљив да га не би раздражиле њихове жаоке?</s><s>Ко има тако бистре очи да му их они не би прекрили непрозирним мраком"?</s><s>Ви, можда, мислите да ја све ово говорим из спрдње.</s><s>Не би збиља ни било чудно, јер и међу теолозима има врло учених људи којима се згадило то фриволно оштроумље, као што сами веле.</s><s>Они проклињу као богохуљење и сматрају као највећу безбожност што се неко усуђује да прљавим устима изговара те тајне ствари којима се пре треба молити него их објашњавати, што се усуђује да расправља о њима с тако профаним и паганским мудријашењем, што се усуђује да поставља тако дрске дефиниције и да тако леденим или чак и прљавим речима и изразима скрнави достојанство божанске теологије!</s><s>Али су ти људи тако срећни у свом самољубљу и тако занети својим пријатним лакрдијама да се њима баве и дању и ноћу, па им не преостаје чак ни толико времена да једанпут прелистају Јеванђеље или Павлова писма.</s><s>Међутим, док у школама траће време на те лудорије, уображавају да васколику цркву подупиру стубовима својих силогизама и да би се она без њих срушила као и небески свод у песника да га Атлас не држи на својим раменима.</s><s>Шта мислите, колика је срећа за њих кад до миле воље могу да месе и размесују свете списе као да су од воска; кад својим закључцима, које су потписали многи сколастици, приписују већи значај него Соломоновим законима и траже да имају преимућства чак и над папским декретима; кад се читавом свету намећу као моралне судије и захтевају да се одбаци све оно што се до танчина не слаже с њиховим непосредним и посредним закључцима; кад говоре баш као с Питијина троношца: ова је реченица саблажњива, у овој нема довољно поштовања, ова мирише на јерес, ова рђаво звучи, укратко, ни крштење ни јеванђеље, ни Павле ни Петар, ни Јероним ни Августин, па чак ни велики аристотеловац Тома — нису прави хришћани ако њихова учења не потврде бакалореати; тако су оштроумни у просуђивању!</s><s>Ко би мислио да није прави хришћанин онај који се усуди рећи да ове две реченице »ноћна посудо, смрдиш« и »ноћна посуда смрди« или, пак, »у лонцу ври« и »лонац ври« имају исто значење, сем ако их томе нису научили ти мудраци?</s><s>Ко би ослободио цркву толиких мрачних заблуда, које нико никада не би ни уочио да их они нису обелоданили под великим печатима универзитета?</s><s>Па зар они нису срећни кад тако раде?</s><s>Тако уверљиво описују све што се дешава у паклу као да су више година били становници те државе, Сем тога, стварају нове светове по милој вољи, створили су најзад и десето небо, најпространије и најлепше, да би блажене душе имале где да се шетају безбрижно, да приређују гозбе и да се играју лопте.</s><s>Њихове су главе од те и од две хиљаде сличних глупости тако претрпане и набијене да ваљда ни Јупитеров мозак није био тако оптерећен кад је захтевао Вулканову секиру у, помоћ да би родио Паладу.</s><s>Зато се немојте чудити ако на јавним расправама видите како су завојима марљиво умотали главе, јер би им се иначе, свакако, распрсле!</s><s>И сама понекад не могу да се уздржим од смеха кад видим како теолози изгледају себи најсавршенији: говоре некако веома варварски, управо одвратно латински; муцају да би их могао разумети само неки муцавац, а као врхунац оштроумља сматрају оно што прост човек не може да прати.</s><s>Тврде да се умањује достојанство светих списа ако се они подвргавају законима граматике.</s><s>Чудна је та величанственост теолога који мисле да је само њима допуштено да говоре неправилно, мада ту повластицу деле с многим обућарским крпама.</s><s>Најзад, сматрају да су врло блиски боговима када их људи скоро побожно поздрављају рецима magistri nostri; они у том називу виде оно неизрециво име састављено од четири слова које Јевреји толико поштују.</s><s>И стога се, кажу они, magister noster може писати само великим словима; ако би се, пак, неко усудио да обрне ред речи и каже ностер магистер, тај би одједанпут уништио сву величанственост теолошког имена.</s> <s>54 Теолозима су, с обзиром на њихову срећу најближи они који се општим именом називају редовницима монасима.</s><s>И једно и друго име је сасвим погрешно, јер је добар део тих људи врло далеко од религије, и нигде нећеш чешће наилазити ни на кога него на монахе.</s><s>Не видим ко би на свету био беднији од њих да им ја не помажем на много начина.</s><s>Та врста људи је тако омражена свима да је, по општем мишљењу, случајан сусрет с монахом рђав знак.</s><s>Али су, ипак, неисказано пуни самољубља.</s><s>Пре свега, сматрају да је круна побожности ако се нису ни дотакли науке, па чак не знају ни читати.</s><s>Затим, кад у цркви магарећим гласовима певају своје псалме, које памте по броју, али их не разумеју, мисле да задивљују и усхићују уши светаца.</s><s>Много је међу њима таквих који навелико продају своју прљавштину и просјачки штап, дрско просјаче пред вратима хлеб као да ишту дуг, досађују у свим крчмама, путничкимколима и лађама и заиста наносе велику штету правим просјацима.</s><s>И тако ти прељубазни људи мисле да нам својом нечистоћом, незнањем, суровошћу и бестидношћу дочаравају прави апостолски живот, као што сами веле.</s><s>Има ли чега смешнијег него кад они раде све по одређеним прописима?</s><s>Грех је ако се пређе преко строгих математичких прорачуна: колико петљи има сандала, какве је боје ремен, из колико је делова скрпљено одело, од каква је (материјала и колико је широк појас, каква је облика и колика је кукуљица, колико палаца треба да буде широка тонзура, колико часова треба спавати.</s><s>Ко не увиђа колико се та једнообразност не може сложити с толиком разноврсношћу телесних и духовних особина?</s><s>И они због свих тих глупости гледају с висине на друге људе, па се чак и међу собом мрзе: људи који проповедају апостолско милосрђе готови су да направе велику заваду због друкчије опасане хаљине или мало тамније боје!</s><s>Међу њима ћеш наћи и .тако строго побожних који озго носе увек грубу вунену одећу, али под њом имају ланену кошуљу; други, напротив, озго носе платно а оздо вуну.</s><s>Поједини би се пре дотакли отровне траве него новца, али вино и женско друштво не избегавају.</s><s>Најзад, чудно је како се сви упињу да се међу собом не слажу у начину живота; труде се да се што више разликују једни од других; чак и не хају да се угледају на Христа.</s><s>Велик део њихове среће лежи у надимцима: једни се радују што носе име фрањеваца, а међу њима су колетанци, мала браћа, најмања браћа, булисти; други су бенедиктинци, бернардинци, бригитинци, аугустинци, вилхелмити и јакобити, као да је премало само име хришћанин.</s><s>Велик се део тих људи толико ослања на своје обреде и ситна људска предања да им чак и небо изгледа мало достојна награда за њихове заслуге; при том и не мисле да се Христ на судњи дан неће обазирати на те ствари и да ће их само питати јесу ли вршили његову заповест о љубави.</s><s>Тада ће један показивати свој стомак пун разних врста риба, други ће просути сто мерица псалама, трећи ће набројити хиљаде постова и израчунати колико му је пута, и поред једног оброка дневно, скоро пукао стомак, четврти ће изнети толико верских вежби да би се једва могле натоварити на седам теретних лађа.</s><s>Један ће се хвалити да за шездесет година није никада дотакао новац друкчије него у двоструким рукавицама, други ће бити у тако прљавој и масној кукуљици да је ниједан обалски радник не би хтео метнути на главу, трећи ће се разметати да је више од педесет пет година живео као сунђер прирастао увек за исто место, четврти ће показивати свој глас промукао од вечитог певања, пети ће тврдити да је од велике усамљености постао дремљив, шести да му се од дугог ћутања одузео језик.</s><s>А Христ ће прекинути та хвалисања без краја и рећи ће: »Одакле ово ново племе јеврејско?</s><s>Један закон само признајем за свој, али о њему не чујем ни речи.</s><s>Некада сам јавно и незавијено обећао наследство свога оца, али не за кукуљице, молитве и постове, него за вршење хришћанске љубави.</s><s>Не признајем оне који сувише добро познају своје заслуге и који хоће да изгледају светији од мене.</s><s>Нека они иду на Абраксасова небеса, ако им се свиди, или нека нареде да им се направи нови рај, кад нека своја предања претпостављају мојим заповестима!« Кад монаси буду чули и видели да се од њих више цене морнари и кочијаши, шта мислите, с каквим ли ће се запрепашћењем гледати ?</s><s>Међутим, они су срећни у својој лудој нади, и то углавном захваљујући мојем доброчинству.</s><s>Иако су одвојени од јавног живота, нико се не усуђује да их презире, нарочито не монахе, обичне просјаке, јер они при такозваним исповестима држе у својим рукама све тајне овога света.</s><s>Сматрају за грех да их одају, али шта све не избрбљају кад се напију, па хоће да се разоноде пријатним згодама!</s><s>Разуме се, причају с извесним околишењем и не спомињу имена.</s><s>Ако, пак, неко раздражи те стршљене, онда му се они ваљано свете на јавним проповедима и пакосним речима опауче непријатеља таквом тачношћу да је сваком отпрве јасно куд су заошијали, сем ако није најобичнији тикван.</s><s>И њихову лајању нема краја док год им не стрпаш у уста мало маснији залогај.</s><s>Нека ми ко каже којега комедијаша, којега шарлатана више воли да гледа него те смешне говорнике који се труде да у својим проповедима подражавају, смешно али врло забавно, правилима која су ретори поставили за вештину говорништва?</s><s>Боже мој, како само млатарају рукама, како спретно мењају глас, како ћурличу, како се разбацују, како навлаче на лице најразноврсније изразе и како се само дерњају!</s><s>И тај се рецепт за говорништво преноси по манастирима као тајна са брата на брата.</s><s>Иако мени, као жени, није допуштено да то знам, ипак ћу изнети што сам запазила.</s><s>На прво место долази инвокација коју су позајмили од песника.</s><s>Ако хоће да говоре, рецимо, о љубави, узимају увод чак из Египта, с реке Нила; ако хоће да причају о тајни крста, срећно почињу са вавилонским змајем Белом; ако желе да расправљају о постовима, почињу са дванаест знакова Зодијака, а на почетку говора о вери нашироко везу о квадратури круга.</s><s>Својим сам ушима чула једног изврсног луђака, хтедох рећи мудраца, који је у једној врло значајној беседи желео да објасни тајну св. Тројице: да би показао, с једне стране, своју несвакидашњу ученост и да би, с друге стране, задовољио теолошке уши, изабрао је сасвим нов пут и кренуо од гласова, слогова и врста речи, па онда прешао на слагање подмета с прироком и именице с придевом.</s><s>Већ су се сви чудили и многи мрмљали у себи познате Хорацијеве речи: »Куда смерају те бесмислице?« Најзад је тако извео ствар да је елементима граматике изразио симбол св. Тројице, и то тако вешто да се ту не би снашао ниједан математичар са својим фигурама у песку.</s><s>Над том проповеди је велики теолог провео осам месеци у зноју лица свога, па је данас слеп као кртица, јер му је сва оштрина вида прешла у оштрину духа.</s><s>Некаје се што је слеп и сматра човек да је јефтино купио славно име.</s><s>Слушала сам и једног другог осамдесетогодишњака, таква теолога да мислиш да је Скот оживео у њему.</s><s>Он се латио задатка да објасни тајну имена Исус (Језус).</s><s>И збиља је чудном оштроумношћу доказао да у самим словима лежи све што се може рећи о Спаситељу.</s><s>Реч има само три падежа, што је јасан знак св. Тројице, међутим, неисказана је тајна у томе што се први падеж Језус свршава на с, четврти Језум на м, а трећи Језу на у.</s><s>Та три слова показују да је Исус summus, medius, ultimus (почетак, средина и крај) Још је дубљу тајну открио говорник математичким путем.</s><s>Поделио је име Језус на две половине, тако да пресек пролази кроз средину и даје слово с.</s><s>Затим је објаснио да се то слово хебрејски пише w и изговара шyн, а сyн на шкотском језику, ако се не варам, значи грех: чиме је тај мудрац доказао да Спаситељ искупљује грехе света!</s><s>Сви су зинули од запрепашћења над тим, чудноватим уводом, нарочито теолози; мало је требало да се окамене као некада Ниоба.</s><s>Чак се и мени десило скоро исто што и оном Пријапу од смоквина дрвета кад је, на своју велику несрећу, посматрао ноћне чаролије Канидије и Сагане.</s><s>И с правом.</s><s>Јер кад је сличну инсинуацију измислио Демостен у Грка и Кикерон у Римљана?</s><s>У њих се сматрало да је погрешан увод који није у вези с предметом.</s><s>Чак се и свињари држе тога правила, јер их је тако научила Природа.</s><s>Али наши мудри монаси сматрају да ће њихова преамбула, како називају увод, бити тек онда изврсно реторско дело ако с осталом материјом не буде имала ничег заједничког, тако да слушалац зачуђено мрмља у себи: куда ли овај срља?</s><s>На трећем месту, као у нарацији, тумаче понешто из јеванђеља, али површно и узгред, мада би им то морао бити главни задатак.</s><s>У четвртом делу већ мењају улогу и покрећу неко теолошко питање које већином нема ни репа ниглаве; јер и то, по њихову мишљењу, спада у уметност.</s><s>Тада узимају свечани израз и пуне уши слушаоцима величанственим називима којима крсте своје учитеље: они су свечана, оштроумни, најоштроумнији, серафимски, свети, неприкосновени; при том истресају пред неук народ мноштво силогизама, премиса, конклузија, короларија, врло ледених супозиција и осталих сколастичких лакрдија.</s><s>Преостаје још пети чин у коме се треба показати као изванредан мајстор.</s><s>Овде ти они извлаче на светлост дана, на пример, из Speculum historiale или Gesta Romanorum какву глупу и недуховиту причу, па је тумаче алегорично, тропологично и анагогично.</s><s>И на тај начин употпуњују своју аветињску Химеру, какву чак ни сам Хоратије није могао постићи кад је писао: Људској глави итд.</s><s>Чули су, не знам од кога, да почетак говора мора бити тих и без најмањег шума.</s><s>Зато у почетку говоре тако тихо да не чују ни сопствени глас, као да има неког смисла причати нешто што нико не разуме!</s><s>Они су научили правило да овде-онде ваља употребити узвик ради стварања расположења; стога у почетку говоре уздржано, па им глас одједном пређе у дивљи врисак, чак и тамо где нема никакве потребе.</s><s>Заиста би требало дати чемерике такву шашавку који виче само да би викао.</s><s>Како су чули да говор бива све ватренији у току излагања, почетке,појединих одељака говоре како-тако мирно, али ускоро снажно подижу глас и, најзад, завршавају тако да ти се чини као да су изгубили дах, чак и кад говоре о најледенијој ствари.</s><s>Кад изгурају до краја, мислиш да су изгубили дах.</s><s>И како су, најзад, научили да је смех реторичко средство, труде се и сами да своје говоре зачине шалама.</s><s>О, драга Афродите, какве ли шале!</s><s>Тако су духовите и тако умесне да би рекао човек као да магарац свира у цитру!</s><s>Понекад и они уједу, али више голицају него што рањавају.</s><s>И никад више не лисице него кад се труде да својим говорима привидно дају највећу слободу.</s><s>Укратко, читав њихов рад је такавда бих се заклела да су у вашарских лакрдијала ишли у школу, али им нису ни принети.</s><s>Иначе тако личе једни на друге да нико и не сумња да су или ови од оних или они од ових научили своју говорничку вештину.</s><s>Али, захваљујући највише мојој доброти, они налазе слушалаца и сви мисле да слушају праве Демостене и Кикероне.</s><s>У ту врсту слушалаца спадају, пре свега, трговци и жене.</s><s>Говорници се труде да задовоље њихове уши.</s><s>Трговци им, ако им буду добро ласкали, дају обично мањи део свога рђаво стеченог иметка, а жене су им, сем из других разлога, наклоњене нарочито стога што су навикле да пред њих изливају невоље и јаде брачнога живота.</s><s>Мислим да увиђате колико ми дугује та врста људи кад својим којекаквим обредима, смешним измотавањем и дреком кињи свет, а себе ставља у ред Павла и Антонија.</s> <s>55 Заиста сам весела што остављам те незахвалне комедијаше, који исто тако вешто прикривају моју доброту као што се претварају да су побожни.</s><s>Поодавно желим да говорим о својим верним поштоваоцима краљевима и кнезовима и то отворено и слободно, као што и доликује слободним духовима.</s><s>Кад би они имали само пола унције соли у глави, да ли би било што жалосније и што више треба избегавати од њихова живота?</s><s>Никоме не би падало на памет да плаћа круну кривоклетством или оцеубиством кад би добро размислио какав огроман терет мора носити на леђима човек који хоће уистину да влада.</s><s>Онај који управља државом мора водити јавне а ,не личне послове, не сме мислити ни на шта друго до на општу корист; не сме се ни за длаку удаљити од закона које сам доноси и извршава; мора да бди над поштењем својих чиновника и власти; увек мора мислити да је изложен очима свих и да може својим чистим животом, као благотворна звезда, корисно утицати на људске послове или пак, као злокобна комета, доносити највећу несрећу.</s><s>Пороци обичних људи као да се не осећају такојако и њихове последице не доспевају далеко; али владар стоји на такву месту да се његов пример као смртоносна куга простире далеко по свету, ако само мало скрене с поштеног пута.</s><s>Сем тога, његов положај повлачи за собом велика искушења која га одводе с правог пута, на пример: забаве, слобода, ласкање, раскош, те се мора више трудити и марљивије бдети над собом да се не заборави и не малакше у дужности.</s><s>А да не говорим о заверама, мржњи, осталим опасностима или страху; најзад, над главом му стоји онај прави краљ који ће убрзо затражити од њега рачуна за сваки, па чак и за најмањи преступ, и то утолико строже уколико је имао већу власт.</s><s>Ако би, кажем, владар размишљао о тим и о многим сличним стварима (а размишљао би ако би био паметан), не би, по мом мишљењу, имао мирног сна, а залогај би му запињао у грлу.</s><s>Али ја им помажем да све те бриге оставе боговима, па да се одају безбрижном животу и слушају само оне људе који пријатним гласом умеју да им развеселе уши, како нечим не би пореметили душевни мир.</s><s>Верују да ваљано испуњавају све владарске дужности ако су непрестано у лову, ако негују лепе коње, ако цара ради продају звања и положаје, ако свакодневно измишљају нове начине помоћу којих би искамчили иметак од својих поданика и пренели га у своју благајну; и то, разуме се, вешто, под добрим изговорима, да би се ипак показао неки вид правичности, па ма како то било неправично.</s><s>Своме пословању увек додају ласкање, како би ма на који начин привезали душу народа уза се.</s><s>Замислите човека на престолу (а има таквих) који не познаје закон, који је скоро непријатељ општих интереса, коме је много стало до своје личне користи, који је одан страстима и забавама, који мрзи знање, који презире истину и слободу, који на све мисли више него на благостање државе и све мери по својој пожудности и себичности!</s><s>Обесите му, затим, златну огрлицу која означава чврсто јединство свих врлина, метните му на главу круну украшену драгим камењем, која би га опомињала да се мора међу свима другима одликовати јуначким врлинама!</s><s>Сем тога, дајте му у руке жезло, знак правичности и сасвим неискварена срца!</s><s>Огрните му, најзад, пурпурни плашт, знак изванредне оданости држави!</s><s>Ако би сад владар упоредио те знаке достојанства са својим животом, уверена сам да би се постидео што их носи и плашио би се да се не пронађе какав подругљивац који би све то позоришно одело извргао смеху и шали.</s> <s>56 А шта сада да кажем о дворанима?</s><s>Од већине њих заиста није ништа пузавије, ропскије, досадније и подлије, а ипак хоће свуда да играју главну улогу.</s><s>Само су у једном врло скромни: задовољавају се да на себи носе злато, драго камење, пурпур и разна друга знамења врлине и мудрости, а бригу за стицање врлине и мудрости воле да остављају другима.</s><s>Сву своју срећу виде у томе што краља могу да зову господарем, што су научили да поздрављају с три речи, што умеју свуда да утрпају званичне титуле: ваша преузвишености, ваше височанство, ваше величанство; што знају да дотерују своје лице према потреби и да се љубазно улагују.</s><s>Јер то је уметност која заиста доликује племићу и дворанину!</s><s>Али ако дубље завириш у њихов живот, наћи ћеш у њих праве Феачане, Пенелопејине просце — ви знате шта Хомер даље говори, а муза Ехо ће вам то рећи боље него ја.</s><s>Такав ти дворанин чмава до подне, а онда му плаћени свештетник, који дрежди крај постеље, на брзину очита мису, готово док он још лежи; затим доручкује; тек што заврши доручак, долази ручак; после ручка коцке, шах, лакрдијаши, будале, куртизане, неслане шале и досетке; у међувремену се попије штошта једанпут или двапут ради освежења; потом долази вечера, а после ње, богме, проводе ноћ у пићу.</s><s>И тако им без икакве досаде у животу протичу часови, дани, месеци, године, столећа.</s><s>И сама понекад изиђем до грла сита, кад само гледам те људе; ту свака нимфа сматра да је ближе боговима ако за собом вуче што дужи скут, ту великаш истискује лактом великаша да би био ближи Јупитеру, ту је сваки собом утолико задовољнији уколико тежи ланац носи око врата, да би показао и телесну снагу, а не само богатство!</s> <s>57 С обичајима владара већ одавно се ревносно такмиче црквени поглавари, кардинали и бискупи, па се чак може рећ да су их и надмашили.</s><s>Кад би који од њих само мало размислио шта друго значи његова као снег бела ланена кошуља ако не чист и невин живот; шта митра с два врха коју спаја једна веза ако не подједнако темељно познавање Новога и Старога завета; шта рукавице које му покривају руке ако не чисто и од сваког додира са светом ослобођено вршење светих тајни; шта пастирски штап ако не највећу бригу о повереном стаду; шта прелатски крст ако не победу над свим страстима; кад би наши црквени великани размислили о томе и многим другим стварима те врсте, зар њихов живот не би био жалостан и пун немира?</s><s>Они, пак, раде сасвим добро што живе удобно, а бригу о овцама остављају или Христу или, како их они зову, фратрима и викарима.</s><s>Не мисле чак ни на своје звање и заборављају да реч епископос значи рад, бригу, старање.</s><s>Али је се сећају врло добро кад су у питању паре.</s> <s>58 Исто тако би и кардинали морали мислити да су наследници апостола и да се од њих очекује исто оно што су радили апостоли; да нису господари него чувари духовних добара о којима ће морати касније да полажу најтачнији рачун.</s><s>Па кад би сваки мало промозгао о свом орнату, рекао би у себи: Шта значи снежна белина наших кошуља?</s><s>Зар не највећу и најпотпунију чистоту живота?</s><s>Шта значи ова пурпурна мантија?</s><s>Зар не казује најватренију љубав према богу?</s><s>Шта значи овај огртач који је тако широк и простран да може да заогрне и целу мазгу пресветлога и који би биодовољан да прими кардинала заједно с камилом?</s><s>Зар он не означава неограничену љубав према ближњему, која поправља и храбри, кара и опомиње, која уклања препирке међу народима, која се противи рђавим владарима и која радо даје не само имање већ и крв за хришћанску цркву?</s><s>Јер чему служе имања оних који су на земљи заступници сиромашних апостола?</s><s>Кад би, кажем, они о томе поразмислили, не би ни пожелели такав положај и радо би га напустили или би проводили живот испуњен радо и бригама, као што су живели и стари апостоли.</s> <s>59 А када би врховни поглавари цркве, који су Христови намесници, тежили да се угледају на његов живот, да подносе његово сиромаштво и муку, да проучавају његову науку, да носе његов крст, да презиру све што је световно, и кад би размислили о самом имену папа — ко би на свету био несрећнији од њих?</s><s>Ко би куповао тај положај свим својим имањем, а ко би покушао да га сачува мачем, отровом и свакојаким, насиљем?</s><s>Они би изгубили небројена добра кад би им једног дана дошла памет у главу!</s><s>Памет, рекох?</s><s>Само зрнце оне соли коју спомиње Христ!</s><s>Отишла би у неповрат толика богатства, почасти, власт, победе, дељење многих служби и звања, толики порези и приходи од опроштаја грахова којима тргују, толико коња, мазги, пратилаца, толико уживања!</s><s>Погледајте какав сам вашар, какву жетву, какво море блага изнела пред вас у мало речи!</s><s>Место тога би ваљало увести бдење, постове, сузе, молитве, проповеди, размишљања, уздахе и хиљаду мука те врсте.</s><s>Не смемо при том заборавити шта би се десило с толико писара, преписивача, бележника, адвоката, надзорника, секретара, мазгара, коњушара, банкара, подводача (умало нисам ланула нешто још шкакљивије, али се бојим да не увредим ваше уши); укратко, огромно мноштво људи које представља терет (ох, погрешила сам, мислила сам рећи које представља част) за римску престоницу било би присиљено да гладује!</s><s>Алиби било нечовечно, гадно и још више за презирање обесити торбу о раме и тутнути у руке пастирски штап највишим црквеним поглаварима и правој светлости овога света!</s><s>И тако вам они остављају све што изискује труда св. Петру и Павлу, јер они имају довољно времена; за себе, пак, задржавају само оно што доноси сјај и уживање.</s><s>И тако се дешава, уз моју помоћ, да нема људи на земљи који живе у већем мекуштву и с мање брига него папе; они мисле да довољно раде за Христа ако своју бискупску улогу изводе с мистичним и скоро театралним поступцима, с побожним обредима, с називима: ваше блаженство, ваша преузвишености и ваша светлости, с благословима и с проклетством.</s><s>Чинити чуда је застарела ствар, преостала из навике и сасвим несавремена; проучавање народа замара; тумачење Светог писма спада у школске ствари; молитве су губљење времена; проливање суза је ствар бедника и жена; бити сиромашан значи понижење; бити побеђен је срамно и недостојно њега који чак и најмоћније краљеве нагони да му љубе свете ноге; умрети, најзад, непријатна је ствар; срамота је бити распет на крсту!</s><s>Њима преостају као оружје само оне »благе беседе«, које спомиње св. Павле и с њима су они заиста дарежљиви: ту вам је тушта и тма забрана, свргавања с положаја, претњи проклетством, анатема, слика за застрашивање!</s><s>Ту је и она страшна стрела којом се на њихов миг бацају душе смртника у најдубљи пакао!</s><s>Њу свети оци ,у Христу и заменици Христови не окрећу ни против кога тако оштро као против оних који се на подстицај ђавола труде да умање и да грицкају Петрово наследство.</s><s>Иако његов глас у Јеванђељу говори: »Ето, ми смо оставили све и за тобом идемо«, ипак они називају његовом дедовином њиве, градове, порезе, царине, власт.</s><s>И док се за њих боре огњем и мачем у жаркој љубави према Христу, пролевајући потоке хришћанске крви, мисле да на апостолски начин бране цркву, невесту Христову, ако уништавају оне које називају непријатељима: као да црква има опаснијих непријатеља од тих безбожних папа који ћутке допуштају да свет заборавља Христа, који га окивају законима грамзљивости, који изопачавају његову науку неким присилним тумачењем и који га убијају срамним начином живота!</s><s>И како је хришћанска црква створена крвљу, крвљу се учврстила, крвљу се увећала, њени поглавари управљају и данас с мачем у руци, као да је Христ нестао, па своје вернике не може да брани на свој начин.</s><s>Рат је тако свирепа ствар да више приличи дивљим зверима него људима, такво безумље да песници замишљају да долази од фурија, таква куга да за собом повлачи општу поквареност обичаја, таква неправда да га могу водити само најгори разбојници и тако безбожна ствар да нема ничег заједничког с Христом и његовим учењем; па ипак, папе губе из вида ,све то и посвећују се само рату!</s><s>Међу њима видиш чак оне онемоћале старце који се понашају као ватрени младићи, који немају никаква обзира према новцу, које не замарају никакви напори, који се не плаше да изврћу законе, веру, мир и да изопачавају све људске односе!</s><s>При том имају уза се и учених ласкаваца који то очигледно безумље називају ватреношћу, побожношћу, храброшћу и налазе начина да докажу да исукати мач и забости га у срце свога брата никако не значи погазити ону највишу љубав коју, према Христову учењу, дугује сваки хришћанин своме ближњему.</s> <s>60 Заиста ми ни дан-дањи није јасно да ли су папе дале пример за те ствари или су га од њих узели неки немачки бискупи, који без двоумљења занемарују службу божју, благослов и друге обреде те врсте и отворено играју улогу сатрапа, тако да скоро сматрају за кукавичлук и чин недостојан бискупа ако предаду богу своју храбру душу другде а не у боју.</s><s>А ниже свештенство, сматрајући да је грех да у побожности заостаје за својим прелатима, изврсно се бије за право на десетак као одистински војници мачевима, копљима, праћкама и свакојаким другим оружјем.</s><s>Како су им бистре очи кад могу да ишчепркају неко место из старих писаца, па да њиме утерују народу страх у кости и доказују му да им дугује много више него десети део прихода!</s><s>Међутим, не пада им ни на памет да на многим местима прочитају у тим списима да и они треба да врше своју дужност према народу.</s><s>Ни тонзура их чак не опомиње да свештеник мора да буде ослобођен свих жеља овога света и да мора мислити само о небеским стварима.</s><s>Они, напротив, као људи предани уживању, мисле да своју дужност ваљано врше ако измрмљају некако оне своје молитвице.</s><s>Ја се, Херкула ми, дивим томе богу који их чује и разуме, кад ни сами не чују и не разумеју буку коју стварају!</s><s>Једну ствар имају свештеници заједничку са световним људима: сви се тресу над приходом и новцем и сви добро познају услове под којима се стичу.</s><s>Ако је у питању какав терет, они га мудро пребацују на туђу грбачу и предају другима из руке у руку као лопту.</s><s>И као што световни владари поједине делове државне управе предају министрима, а министри опет нижим чиновницима, тако и свештеници из чисте скромности остављају народу сву бригу о побожности; народ је пребацује на оне које називамо црквеним људима, као да сам са црквом нема никаква посла и као да је завет крштења био празна церемонија.</s><s>Свештеници, опет, који себе називају секуларнима (као да су се посветили свету, а не Христу), сваљују своје бреме на редовнике, редовници на монахе, блажи монаси на строже, сви заједно на мендиканте, мендиканти на картузијанце у којих једино лежи скривено закопана побожност и који се тако склањају од света да се једва могу видети.</s><s>Исто тако папе, који су неуморни у скупљању пара, пребацују све теже апостолске послове на бискупе, бискупи на жупнике, жупници на викаре, викари на фратре просјаке, а ови их, најзад, сваљују на оне што се разумеју у стрижењу оваца.</s><s>Али мој циљ није да претресам живот прелата и свештеника да не би коме изгледало да састављам сатиру место да певам похвалу, и да не би ко мислио да исмејавам добре владаре, а хвалим рђаве.</s><s>Не, тиме што сам узгред дотакла и то — хоћу само да покажем да нема човека који би могао живети пријатно ако није посвећен у моје тајне и ако не ужива моју милост.</s> <s>Похвала лудости</s>

1580

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%85%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%207

Похвала лудости 7

<s></s> <s>Похвала лудости</s> <s>Одељак 1-10 Одељак 11-20 Одељак 21-30 Одељак 31-40 Одељак 41-50 Одељак 51-60 Одељак 61-68</s> <s>61 Како би и могло бити друкчије кад се сама Рамнузија, која дели срећу и несрећу, тако срдачно слаже са мном да је баш мудрацима била одувек највећа непријатељица, док луђацима, чак и кад спавају, додељује сва могућна блага?</s><s>Ви сте свакако чули о Атењанину Тимотеју, који је, по својој срећи, добио надимак, а пословица о њему каже: »Док он спава, његова мрежа лови«, или она друга: »Сова му долеће.« Супротно томе, за мудраце вреде пословице да су »рођени под несрећном звездом«, или да »јашу Сејева коња« или да »имају злато из Толозе«.</s><s>Али доста с пословицама да не би изгледало да сам опљачкала збирку пријатеља Еразма!</s><s>Да се, дакле, вратим на ствар.</s><s>Срећа воли оне који не размишљају много, воли смелије људе и оне који све стављају на коцку.</s><s>Мудрост ствара страшљивце.</s><s>Стога видите како се мудраци боре са сиромаштвом, глађу и немаштином и како живе занемарени, без славе и омражени; а луђаци пливају у новцу, седе на крми државе; укратко, живе као бубрези у лоју.</s><s>Ако ко види срећу у томе што се греје на милости крунисаних глава и што се дружи с дворанима, тим боговима на земљи који се кинђуре драгим камењем, шта му је некорисније или, боље речено, шта више презиру ти људи од мудрости?</s><s>Или како ће трговац који жели да стекне богатство стварати добит ако се под утицајем мудрости боји лажне заклетве, ако поцрвени кад га ухвате у лажи, ако га и најмање узнемиравају танане мисли мудраца о крађи и зеленашкој камати?</s><s>Даље, ако неки јури за почастима и црквеним благом, пре ће их стећи магарац или во него мудрац.</s><s>Ако те привлачи уживање, знај да су жене, које играју главну улогу у тој комедији, свим срцем привржене луђацима, а мудраца се плаше и беже од њих као од шкорпиона.</s><s>Зато они који намеравају да живе мало ведрије и пријатније морају најпре уклонити мудраца и придружити се ма каквој животињи.</s><s>Укратко, куда год се окренеш: код папа, код владара, код судија, код чиновника, код пријатеља и непријатеља, код највећих и најмањих, све се продаје ако пружиш паре; а пошто их мудрац презире, они га обично брижљиво избегавају.</s><s>Али како мојој похвали не би било ни мере ни границе, ипак је потребно да се говор најзад докрајчи.</s><s>Зато ћу престати да говорим, али ,бих ипак пре тога желела укратко да покажем да има угледних писаца који су ме прославили по свету својим списима и поступцима, да не би ко случајно мислио да се ја луђачки сама себи допадам и да ме параграфлије не би клеветале да се не служим никаквим наводима.</s><s>Е, лепο, наводимо, дакле, по угледу на њих, тј. збрда-здола.</s> <s>62 Сви, пре свега, верују у ону општепознату пословицу: »Ако нешто немаш, прави се као да имаш.« По томе правилу се већ деци казује стих: »Највиша мудрост је у томе да се правиш луд кад треба.« Сад и сами можете закључити какво је непроцењиво добро Лудост кад само њена варљива сенка и голо подражавање заслужују толику хвалу учених људи!</s><s>Али још јасније саветује она позната угојена свиња из Епикурова чопора да се »лудост меша с мудрошћу«, ма и на кратко време, додаје она не баш паметно.</s><s>Даље узвикује: »Задовољство је бити луд кад треба!« На другоме месту опет вели: »Више воли да изгледа луд и невешт него паметан и увек нерасположен.« Хомер, који свуда много хвали свога Телемаха, понекад га назива лудим.</s><s>И трагичари воле давати исти надимак, као знамење среће, дечацима и младићима.</s><s>А шта друго садржи славна епопеја Илијада ако не махнита дела лудих краљева и народа?</s><s>Даље, како је савршена она Кикеронова похвала: »Свет је пун луђака!« И ко не зна да је свако добро утолико изврсније уколико се више укорени међу људима?</s> <s>63 Али ти писци можда не уживају углед у хришћана.</s><s>Зато ћу, ако се ви слажете, своју похвалу поткрепити или, да се изразим учено, засновати на доказима из Светог писма.</s><s>У то име најпре молим теологе за милостиво допуштење, јер је право да ми се помогне у тако тешком послу који почињем, да не бих поново позивала хеликонске Музе у помоћ.</s><s>Било би вероватно непоштено призивати их с толике даљине, особито кад мој предмет и не спада у њихов делокруг; можда би било згодније да пожелим да се за то време, док играм улогу теолога и ходам по трновитој стази, у моје тело пресели са своје Сорбоне душа Скотова, бодљикавија од бодљикавог свињчета и јежа, а после нека иде куда јој се свиди или — до ђавола!</s><s>О, кад бих могла да променим своје лице и да обучем теолошко одело!</s><s>Бојим се само да ме ко не оптужи као крадљивицу, да сам, тобоже, кришом опљачкала ормане магистара наших што познајем толико теолошких ствари.</s><s>Иако томе нико не треба да се чуди, јер је природно што сам при такву дугом и присном друговању с теолозима покупила понешто знања.</s><s>Чак је и онај смоквасти бог Пријап угурао у главу и запамтио неколико грчких речи док је његов господар гласно читао.</s><s>Исто тако је Лукијанов Петао, који је дуго живео с људима, добро научио људски говор.</s><s>Али прелазим на ствар, и нека ми је са срећом!</s><s>Проповедник (Соломон) пише у првој глави: »Бесконачан је број луђака.« Кад каже »бесконачан број«, очевидно тиме обухвата све људе, сем малог броја које не знам да ли је ико успео да види.</s><s>Још отвореније то проповеда Јеремија у десетој глави: »Сваки човек поста безуман од знања.« Само богу приписује мудрост, читавом човечанству оставља лудост.</s><s>Мало раније каже: »Мудри да се не хвали мудрошћу својом.« Зашто не желиш, драги Јеремија, да се човек хвали својом мудрошћу?</s><s>Свакако зато, гласиће одговор, што мудрости нема.</s><s>Али да се вратим Проповеднику.</s><s>Шта мислите да значи његов узвик: »Таштина над таштинама, све је таштина?« Ништа друго него оно што сам рекла: да је људски живот само игра Лудости.</s><s>Том изреком пророк заиста допуњује ону сјајну похвалу у Кикерона коју сам раније навела: »Свет је пун луђака.« Кад мудри Сирах каже: »Луд се мења као Месец, а мудри је постојан као Сунце«, шта друго то значи него да је луд цео људски род и да само богу приличи име мудрости.</s><s>При том под Месецом тумачи подразумевају људску природу, а под Сунцем извор сваке светлости, тј. бога.</s><s>С тим се слажу и речи у јеванђељу којима сам Христ говори да се нико не може назвати добрим сем бога.</s><s>Па даље, ако се лудим назива сваки човек који није паметан, а сваки добар значи исто што и паметан, онда морају неминовно сви смртници, по учењу стоика, бити под окриљем лудости!</s><s>Исто тако Соломон у петнаестој глави каже: »Безумље је радост безумнику« и тиме очигледно признаје да од лудости нема ничег пријатнијег у животу.</s><s>Овамо спада и она изрека: »Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање, умножава муку.« И зар не приповеда јавно исте мисли одлични Проповедник у седмој глави: »Срце је мудрих људи у кући где је жалост, а срце безумних у кући где је весеље?« Није му било довољно што је проучио мудрост, већ је хтео да упозна и мене.</s><s>Ако ми не верујете, чујте шта сам пише у првој глави: »И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост.« Овде ваља приметити да лудости припада почаст, јер ју је ставио на последње место.</s><s>Ви знате какав је ред у цркви: онај ко је по достојанству први заузима последње место, као што пише исти Проповедник присећајући се и ту јеванђељских прописа.</s><s>Да Лудост има више достојанства од Мудрости, јасно показује Проповедник, ма који он био, у глави четрдесет четвртој, чије вам речи, побогу, ја нећу рећи пре него што не подупрете моју индукцију повољним одговорима на постављена питања, као што у Платона раде они који разговарају са Сократом.</s><s>Шта се више пристоји: закључавати ретке и драгоцене ствари или обичне и просте?</s><s>Сто ћутите?</s><s>Ако се ви снебивате, одговориће место вас грчка пословица: «Крчаг се оставља иза врата.« И да не би ко без поштовања одбацио ту пословицу, напомињем да је наводи Аристотел, бог магистара наших.</s><s>Ко је међу вама тако луд да драго камење и злато оставља на путу?</s><s>Не верујем да има таква.</s><s>Ви своје благо ,скривате у најудаљенијим просторијама, па вам ни то није довољно, него га мећете у најтајније преграде добро окованих сандука, а откључане остављате само тричарије.</s><s>Па ако драгоцености скривамо, а обелодањујемо само оно што нема вредности, зар самим тим не потврђујемо да је мудрост мање вредна од лудости, кад Св. писмо забрањује да се крије мудрост, а наређује да се крије лудост?</s><s>А сад чујте шта кажу речи на које се позивам: »Бољи је онај човек који прикрива своју лудост него онај који прикрива своју мудрост.« Свето писмо приписује луђаку племениту духовну скромност за коју није кадар мудар човек, јер мисли да му нико није раван.</s><s>Тако ја схватам оно што Проповедник пише у десетој глави: »Безумник и кад иде путем, без разума је и казује свима да је безуман.« Зар то није доказ изванредне искрености кад луђак све људе изједначује са собом и кад с њима дели своју славу, иако нема човека који не би имао високо мишљење о себи?</s><s>Зато се ни велики краљ не стиди тога надимка кад каже у тридесетој глави: »Ја сам луђи од свакога.« И св. Павле, учитељ народа, у писму Коринћанима добровољно прима надимак луђака, јер вели: »Не говорим по мудрости — ја сам још више«, као да је сматрао за срамоту да га неко превазиђе у лудости.</s><s>Али, ето, чујем паклену дреку неких Грчића који се труде да крдима савремених теолога као вране изваде очи и да својим коментарима као облацима дима обавију друге.</s><s>У томе стаду је ако не алфа а оно свакако бета мој Еразмо, кога чешће спомињем, јер га поштујем.</s><s>Тако глупи наводи, кажу ми они, достојни су само оличене Лудости!</s><s>Много је друкчија била мисао апостолова него што се теби чини.</s><s>Он ,у својим беседама не смера да га сматрају луђим од осталих; напротив, он је рекао: »Они су слуге Христове, а ја такође«; поносно се с те стране изједначио с осталима и, да се исправи, додаје: »ја више него остали«, осећајући да није само раван осталим апостолима у јеванђељској служби него је чак и нешто изнад њих.</s><s>Пошто је хтео да га сви добро разумеју и да не би изгледало да надутим говором вређа уши, заштитио се пластом лудости.</s><s>»Ја говорим беспаметно«, каже зато што зна да једино будале имају повластицу да говоре све без увреде.</s><s>Препирку о томе шта је св. Павле мислио кад је то писао остављам Грчићима.</s><s>Ја одлазим стопама оних великих, дебелих, масних и општепризнатих теолога с којима добар део учених људи више воли, тако ми Зевса, да иде кривим путем него да с оним тројезичним теолозима упозна истину!</s><s>И нико међу њима и не хаје за мишљење тих Грчића ни колико за гакање чавки; сем тога, имам ја једног славног теолога, чије ћу име из опрезности да прећутим, јер знам да би га наше чавке одједном заокупиле грчком изреком о магарцу који свира на лири!</s><s>Тај научник објашњава поменуто место баш магистарски и теолошки.</s><s>Речима: »Говорим непаметно више него остали« почиње ново поглавље и рашчлањава га с великом дијалектичком спретношћу на сасвим нов начин.</s><s>Да наведем дословно његове речи и по облику и по садржини: »Непаметно говорим, што значи: изгледам вам непаметан, ако се изједначим с лажним апостолима; а изгледаћу вам још непаметниији ако се поставим изнад њих.« Убрзо као да заборавља на свој предмет и прелази на нешто друго.</s> <s>64 А зашто бих се ја мучила тумачењем само једног примера?</s><s>Свако зна да теолози имају јавно право да небо, тј. Свето писмо растежу као кожу.</s><s>То право је имао и св. Павле, јер код њега налазимо речи које се не слажу с извором из којега су узете, ако смемо веровати славном Хијерониму, познаваоцу пет језика.</s><s>Апостол је случајно видео натпис на неком олтару у Атени, па га је изокренуо у прилог хришћанске вере, с тим што је одбацио све што му није ишло у рачун а узео само две последње речи: »Непознатом богу«, па и то нешто измењено, јер је цео натпис гласио: »Боговима Азије, Европе и Африке, непознатим и страним боговима.« Према Павлову примеру управљају се, рекла бих, данашњи теолози који ишчупају одавде или оданде четири или пет речи, па им, ако треба, обрну смисао, само да би их прилагодили својој користи, иако оно што стоји испред њих и иза њих нема уопште никакве везе с предметом или чак казује нешто супротно.</s><s>Теолози то чине с тако успешном бестидношћу да им правници често на томе завиде.</s><s>Има ли уопште чега што им не би пошло за руком после успеха оног великог теолога (умало нисам избрбљала име, али ме је поново уплашила грчка пословица о магарцу и лири) који је једно место из св. Луке протумачио тако да се слаже с духом Христовим као што се слаже ватра с водом.</s><s>У тренутку кад се ближила крајња опасност, кад ваљани штићеници обично највише помажу својим заштитницима и стављају све своје снаге у одбрану, Христ је желео да одстрани из срдаца својих ученика свако поуздање у људску помоћ, па их је упитао да ли су оскудевали у чему откад их је послао на пут, не снабдевши их ни путним трошком, ни обућом да их штити од трња и камења, нити им је напунио торбу да не гладују.</s><s>Кад су апостоли одговорили да су свуда налазили све што им је требало, Спаситељ је додао: »А сада, ко има врећу или торбу, нека их остави овде; а ко их нема, нека прода своје хаљине и нека купи мач!« Како читава Христова наука не учи људе ничем другом до благости, стрпљивости, и ниподаштавању живота, сасвим је јасно шта значе те речи.</s><s>Свакако је хтео да још више разоружа своје посланике, како би занемарили не само обућу и торбу већ и хаљине и како би се посветили голи и сасвим спремни делу Јеванђеља; зато не смеју имати при себи ништа друго до мач, али не онај којим се служе разбојници и убице, већ духовни мач који продире и у најдубљи кутак срца и једним ударцем одбија све страсти, тако да у срцу не остане ништа друго сем побожности.</s><s>Али погледајте, молим вас, како је онај славни теолог изокренуо то место!</s><s>Он је под мачем схватио право да се човек брани од прогањања, торбу је протумачио као оставу за животне намирнице: као да се Христ предомислио кад је увидео да није довољно краљевски опремио за пут своје посланике, па повукао своју првашњу заповест; или као да је заборавио шта је рекао ученицима, јер ће бити благо њима ако стрпљиво подносе поругу, увреде и казне, забрањујући им свако противљење злу, јер су блажени само они који воле мир, а не насилници; као да је заборавио да им је препоручивао да се угледају на врапце и љиљане, па им сада не допушта више да крену на пут без мача и чак им наређује да продаду одело и купе мач, јер више воли да иду без кошуље него ,без оружја о бедру!</s><s>И као што мисли да реч мач значи све оно што се односи на одбрану од нападача, исто тако реч торба схвата као све оно што се односи на животне потребе.</s><s>И тако тај тумач божје мисли шаље апостоле наоружане копљима, луковима, стрелама и бомбардама да проповедају науку на крст разапетог Христа; сем тога, прти им још на леђа ковчежиће, торбе и бисаге да не би случајно са одмаралишта пошли без доручка.</s><s>Мудрог тумача не збуњује ни то што Христ наређује да се мач, који је тако жестоко захтевао да се купи, сада метне у корице; и да се никада није чуло да су апостоли употребљавали мачеве и штитове против паганског насиља; али би их свакакоупотребљавали да је Христ мислио онако како овај тумачи.</s><s>Неко други, који није међу последњима, а чије име из поштовања не казујем, направио је од шатора које спомиње Хабакук кад вели: »Коже ће земље медијанске пропасти« — кожу одраног св. Бартоломеја!</s><s>Недавно сам имала част да присуствујем једној теолошкој расправи, јер ја то врло често чиним.</s><s>Ту је неко поставио питање како се може по Светом писму доказати да је боље јеретике уништити ватром него их преобраћати уверавањем.</s><s>Одговорио је неки старац строга погледа и срдитим гласом, којега су обрве издавале за теолога, да је ту заповест дао св. Павле, који вели: »Човека јеретика по првом и другом световању клони се.« Он је ове речи неколико пута поновио тако гласно да су се многи у чуду питали шта се десило човеку.</s><s>Онда је објаснио да јеретика треба уклонити из живота!</s><s>Неки су прснули у смех, али је било и таквих којима се такво тумачење учинило дубоко теолошко.</s><s>Пошто су неки и даље негодовали, притекао му је у помоћ неки тенедски адвокат, као што се каже, непобитни ауторитет.</s><s>»Чујте!« рекао је.</s><s>»Писано је: ,Злочинцу не дај да живи; сваки јеретик је злочинац; дакле, итд.'« Сви присутни су били запањени оштроумношћу тога човека и једнодушно одобрили оно што је рекао.</s><s>Никоме није пало на памет да се та беседа односи само на враче, чаробњаке и мађионичаре које Хебреји на свом језику називају мехасцефим (злочинци), и да би се смртна казна морала проширити и на прељубу и пијанство.</s> <s>65 Али ја заиста лудо радим што траћим време у ситницама којих има тако много да их све не би могла обухватити ни Хрисипова и Димидова дела.</s><s>Хтела бих само да вас замолим да и мени, која нисам вична теологији, опростите ако не будем све тачно наводила, кад се већ оним божанским магистерима допушта да искривљују истину.</s><s>Но вратимо се сада Павлу!</s><s>»Ви радо подносите луђаке«, каже он говорећи о себи.</s><s>И опет: »Примитеме као луђака«.</s><s>И онда: »Не говорим по Господу, већ као у безумљу.« На другом месту опет каже: »Ми луђаци Христа ради.« Чули сте колико је то похвала Лудости и из каквих уста!</s><s>Штавише, апостол јавно препоручује лудост као нешто пре свега потребно и врло корисно: »Ако ко међу вама мисли да је мудар, нека постане непаметан да би био мудар!« Исус и у Луке назива лудима два учењака којима се придружио на путу.</s><s>Изгледа ми готово чудно што онај божански Павле чак и богу приписује мало лудости: »Оно што је лудо у бога, каже он, вреди више него сва памет у људи.« И сад се томе противи тумач Ориген, као да је тобоже могућно да мерило те лудости буде људски разум.</s><s>О томе говори и ова мисао: »Тајна крштења је лудост за оне који умиру.« Али зашто се ја узалуд довијам и мучим да то поткрепим толиким доказима?</s><s>И сам Христ у мистичним псалмима отворено говори Оцу: »Ти знаш моју лудост.« И није случајност што бог тако много воли луде.</s><s>Мислим да је у томе сличан владарима овога света који гледају подозриво и са мржњом на паметне људе, као што је Кајсар гледао на Брута и Касија (али се пијаног Антонија није бојао), Нерон на Сенеку, Дионизије на Платона; напротив, пријатни су им малоумни и безазлени људи.</s><s>Исто тако и Христ увек проклиње и осуђује мудраце који се заносе својим разумом.</s><s>То св. Павле сведочи јасно, без двоумљења, кад вели: »Бог је изабрао оно што је непаметно на свету« и даље: »Бог је одлучио да помоћу лудости сачува свет«, јер га мудрошћу није могао обновити.</s><s>Сам бог то објављује кад говори кроз уста пророка: »Уништићу мудрост мудрих и одбацићу разум разумних.« И опет, кад захваљује Оцу што је тајну спасења сакрио од мудрих и открио је малима, тј. лудима.</s><s>Јер у грчком тексту стоји за мале νήπιοι (непаметни) а ставља је насупрот реци σοφοί (мудри).</s><s>На ово се односи што он често у Јеванђељу устаје против фарисеја, писара и правника, али брижно пружа заштиту неуком народу.</s><s>Јер шта друго значи онај узвик: «Тешко вама писари и фарисеји!« ако не: »Тешко вама мудри!« Како изгледа, Христ се нарочито весели деци, женама и рибарима.</s><s>Чак му се и међу безумним животињама највише допадају оне у којима има најмање лисичје препредености.</s><s>Зато је више волео да јаше на магарцу, иако је могао без по муке да седне лаву на леђа да је хтео.</s><s>И Свети дух се спустио са неба у лику голуба, не орла или јастреба.</s><s>Сем тога, у Светом писму се често спомињу јелени, срндаћи и јагањци.</s><s>Уз то, Христ своје изабранике, којима је намењено царство небеско, назива овцама од којих нема глупљих животиња на свету!</s><s>Још од Аристотела је остао израз »овчја ћуд«, који подсећа на глупост ових животиња и обично се као погрдан назив употребљава за глупе и ограничене људе.</s><s>И Христ јавно признаје да је пастир тога стада; шта више, он воли име Јагње, јер га св. Јован тако назива: »Погледајте, Јагње божје!« Тај надимак се често спомиње и у Апокалипси.</s><s>Шта друго говори све то него да је лудост својствена свима људима, чак и побожним; да је чак и Христ, да би помогао људској лудости, иако је »Очева мудрост«, постао на неки начин луд кад је примио људску природу и по спољашњем изгледу постао човек; и да је, тако рећи, постао грешник да би излечио грехе.</s><s>А није хтео да их лечи друкчије него »лудошћу крста«, и за извршење те намере употребљава неуке и тупоглаве апостоле којима ревносно препоручује лудост и одвраћа их од мудрости, наводећи им за пример децу, љиљане, зрно горушице и врапце, све оно што нема ни ума ни памети и проводи живот само по законима Природе, без икакве вештине и без икакве бриге.</s><s>Сем тога, забрањује им да се унапред брину шта ће говорити пред поглаварима и препоручује им да не испитују будућност и време, што значи да се не заносе својом мудрошћу, него нека се свом душом препуштају њему.</s><s>Овамо спада и оно што је бог и створитељ света забранио првим људима да једу са дрвета познавања добра и зла као да је сазнање отров за срећу.</s><s>И Павле отворено одбацује сазнање као клицу охолости и опасности.</s><s>На њега се, мислим, угледа св. Бернард, који тумачи да је ,брег који је Луцифер изабрао за своје боравиште »гора сазнања«.</s><s>Можда не треба одбацити ни онај доказ да је Лудост у милости вишњих, јер се њој опраштају погрешке, а мудроме се не опраштају.</s><s>Зато се сви који моле за опроштај изговарају Лудошћу и скривају се иза њеног плашта, иако су свесно грешили.</s><s>Тако моли Арон у четвртој књизи Мојсијевој, ако се добро сећам, за опроштај казне својој жени: »Преклињем те, Господе мој, не уписуј нам то у грех, јер лудо сагрешисмо!« Тако и Саул моли Давида за опроштај говорећи: »Јасно је да сам непаметно радио.« А сам Давид опет покушава да умилостиви Господа: »Молим те, Господе, опрости кривицу слузи твојему, јер смо лудо радили!« Као да не би могао добити опроштај ако се не би изговарао лудошћу и безумљем!</s><s>Али најјасније говори мени у прилог оно што Христ каже на крсту кад моли за своје непријатеље: »Оче, опрости им!« Није навео друго оправдање за њих него безумље, »јер не знају шта раде.« На исти начин св. Павле пише Тимотеју: »Постигао сам божје милосрђе, јер сам неверност учинио из незнања.« Шта друго значи »учинио сам из незнања« него да је учинио из лудости, а не из злобе: Шта значи »постигао сам милосрђе« ако не то да га не би постигао да га није препоручила заштитница Лудост?</s><s>Мени у прилог говори и онај мистични псалмист (штета што ми није пао на памет у згодном тренутку) кад вели: »Не сећај се грехова моје младости и заборави моја незнања!« Чули сте како се оправдава двема стварима — младошћу, чија сам ја стална пратилица, и незнањима, и то у множини, да бисте схватили огромну моћ Лудости.</s> <s>66 Да се не упуштам дубље у бесконачне наводе, рећи ћу укратко да хришћанска вера има сродности с неком лудошћу и да нема никакве везе с мудрошћу.</s><s>Ако желите доказа за то, молим!</s><s>Погледајте најпре децу, старце, жене и блесане како се више него сви други радују светим стварима и обредима и како по природном нагону желе да буду што ближе олтарима.</s><s>Сем тога, познато вам је да су први оснивачи вере били људи зачудо скромни и заклети непријатељи науке.</s><s>Најзад, изгледа да нема већих занесењака од оних које је једанпут обузео пламен хришћанске побожности: упропашћују те будале своја имања, заборављају неправде, трпе преваре, не праве разлике између пријатеља и непријатеља, клоне се уживања, одају се посту, бдењу и сузама, раду и поругама; презиру живот и једино желе смрт, укратко, како ми изгледа, отупели су за свако људско осећање, баш као да им душа живи другде, а не у телу.</s><s>А шта је то друго него лудост?</s><s>Зато није никакво чудо што су апостоли изгледали увек као да су се напили младог вина и што је св. Павле личио судији Фесту на луђака.</s><s>Али кад сам једанпут већ обукла лављу кожу, хајде да вам докажем и то да је срећа, за коју се хришћани толико муче, само нека врста безумља и лудости.</s><s>Не замерите ми за ове речи, већ боље испитајте саму ствар!</s><s>Пре свега, хришћани се сасвим слажу с платоничарима да је душа утонула у тело и обављена телесним везама, чијом је тежином окована тако да једва може да види истину и да ужива у њој.</s><s>Зато Платон дефинише филозофију као размишљање о смрти, јер као и смрт одваја духовни део човека од видљивих и телесних ствари.</s><s>И тако се душа, док год добро служи телесним органима, назива здравом; али када раскине везе и покуша да се ослободи и као да размишља о бекству из те тамнице, тада се то зове лудост.</s><s>Ако се то догоди случајно, због болести и неке органске мане, онда се цео свет сложи у томе да је то лудило.</s><s>А ми ипак видимо да људи те врсте проричу будућност, да познају језике и науке које нису никада раније учили, и да уопште имају нешто божанско у себи.</s><s>Нема сумње да то долази отуда што се душа помало ослобађа телесног додира и почиње да показује своју природну снагу.</s><s>Исто се тако, мислим, нешто слично дешава људима на самртним мукама: они понекад говоре с пророчанским надахнућем.</s><s>Ако се то, пак, догађа у ватреној побожности, можда није лудило исте врсте, али ипак му је тако слично да га већи број људи сматра за праву лудост, особито стога што је мало, врло мало људи који се читавим својим животом разликују од целокупног људског друштва.</s><s>Њима се, рекла бих, обично дешава оно што се, по Платонову опису, дешава у оној пећини окованим људима који се диве само сенкама ствари.</s><s>Један од њих утекне из пећине, али се врати и прича им да је видео истините ствари и да се они љуто варају ако мисле да не постоји ништа друго сем бедних сенки.</s><s>А он је постао мудар, па жали и оплакује лудост својих другова која их држи у толикој заблуди.</s><s>Они га, заузврат, исмејавају као безумника и одбацују од себе.</s><s>Тако се и обичан свет највише диви оном што је телесно и мисли да постоји једино то.</s><s>Побожни људи, напротив, занемарују све што има ближе везе с телом и сасвим су закупљени посматрањем невидљивих ствари.</s><s>Први највећу важност придају богатству, памах иза њега долази телесно уживање и тек последње место остављају души; већина чак и не верује да душа уопште постоји, јер је не виде очима.</s><s>Супротно томе, они други све своје мисли обраћају богу, најједноставнијем од свих бића, а после тога мисле на оно што им стоји најближе — на душу; о телу се уопште не брину, а новац презиру и избегавају га као прљавштину.</s><s>А ако баш морају да се баве таквим стварима, раде то нерадо и с гађењем, укратко, имају као и да немају и сопственици су као да су и без иметка.</s><s>Постоје између једних и других у појединим стварима и друге разлике.</s><s>Сва осећања су у вези с телом и има их две врсте: једна су више материјалне природе (пипање, слух, вид, мирис, укус), друга су удаљенија од тела (сећање, разум, воља).</s><s>Дух ће, дакле, бити моћан онде где буде деловао..</s><s>Побожни људи усмеравају сву снагу духа на оне ствари које са чулима немају скоро никакве везе, па су за телесни свет, тако рећи, обамрли и отупели.</s><s>Световњаци, напротив, у тим чулима осећају највишу моћ, а за духовна осећања немају смисла.</s><s>Сад је разумљиво оно што чујемо да су неки свети људи пили уље место вина.</s><s>С друге стране, нека осећања имају више везе с телесним уживањем, као што су: пожуда, глад, жеља за спавањем, срџба, охолост, завист; с њима побожни воде непомирљив рат, док остали људи мисле да без њих нема живота.</s><s>Затим има неких осећања која држе средину, која су, тако рећи, природна; то су: љубав према отаџбини, нежност према деци и родитељима, оданост према пријатељима.</s><s>Њих обични људи колико-толико цене; а побожни се чак труде да та осећања ишчупају из својих срдаца, сем ако не достигну највиши степен душевности да оца воле не као оца (јер он је родио само тело, а телу је прави отац бог), већ као добра човека у коме сија лик врховнога ума, који једино називају највишим добром и тврде да изван њега не постоји ништа што би требало волети и желети.</s><s>Истим мерилом процењују и све друге обавезе у животу: иако сматрају да сав видљиви свет не треба сасвим презирати, ипак га много мање цене од онога што се не може видети.</s><s>Говоре и то да се у сакраменту, па чак и у верским обредима, налазе тело и дух.</s><s>Тако у посту не сматрају за неку велику заслугу ако се ко одрекне само меса и вечере, што свет сматра за најстрожи пост; треба у исти мах обуздати и страсти: да мање подлежеш срџби, да си мање охол и да ти се дух, као ослобођен телесне тежине, уздигне до уживања и сласти небеских добара.</s><s>Слично је и са службом божјом.</s><s>Не треба потцењивати спољашње обреде, кажу, иако они сами по себи нису корисни, или су чак и штетни ако им се не придружи духовни елемент, јер представљају спољашња знамења.</s><s>Они представљају смрт Христову, коју верници треба да изражавају на тај начин што ће смиривати, гасити и, тако рећи, сахрањивати телесне страсти да би васкрсли у нови живот и да би се могли здружити у једно с Њим и у једно међу собом.</s><s>Тако, дакле, ради, тако мисли онај побожни човек.</s><s>А обични људи, напротив, мисле да се свети посао састоји у седењу крај олтара, и то што је могућно ближе, у слушању бучног зујања гласова и у посматрању других, мање важних обреда те врсте.</s><s>Не само ,у тим стварима које сам навела као пример већ једноставно у читавом животу, побожни избегава све што има везе с телом и хвата се за небеска, невидљива и духовна добра.</s><s>А како између побожних и обичних људи постоји огромна разлика у свим стварима, догађа се да једни друге сматрају лудима, мада тај назив, бар по моме мишљењу, више одговара побожним него обичним људима.</s> <s>67 То ће бити још јасније ако вам објасним укратко, као што сам обећала, да та велика награда коју очекују побожни није ништа друго до нека врста махнитости.</s><s>Сетите се, пре свега, да је нешто слично сањао још Платон кад је писао да је лудост заљубљених највећа срећа у животу.</s><s>Јер онај ко силно воли не живи више у себи, него у личности коју воли; ,и што се више удаљује од себе и прелази на предмет своје љубави, утолико је веће његово уживање.</s><s>Ако душа смишља како да изиђе из тела и не употребљава ваљано своје органе, може се сасвим правилно назвати лудошћу.</s><s>Шта би иначе значио израз који се свуда чује: »Тај човек није при себи«, или »Дођи к себи«, или »Је ли дошао к себи«?</s><s>Затим, уколико је љубав дубља, утолико је лудост већа и срећнија!</s><s>Какав је, дакле, тај будући живот блажених на небу за којим побожне душе уздишу тако чежњиво?</s><s>Дух ће, свакако, победити и посркати тело, и то ће учинити утолико лакше што га је већ за живота очистио и припремио за такав преображај.</s><s>Затим ће највиши Ум пољуљати на несхватљив начин и сам дух, јер га бесконачно превазилази.</s><s>И тако ће читав човек изићи из себе и биће срећан само због тога што више не припада себи, јер ће неисказано уживати у највишем Добру које све привлачи к себи.</s><s>Та срећа ће, разуме се, бити потпуна тек када душе буду обдарене бесмртношћу, пошто се поново сједине са својим некадашњим телима.</s><s>А пошто живот побожних није ништа друго до размишљање о будућем животу и, теко рећи, његова сенка, догађа се да каткад и на овом свету осете сласт небеске награде.</s><s>Разуме се, то је нека сићушна кап у поређењу са извором вечне среће, па ипак увелико надмашује сва телесна уживања, чак и кад би се све сласти свих смртника скупиле на гомилу: теко високо стоји духовно над телесним, невидљиво над видљивим!</s><s>То је заиста оно што обећава пророк: »Што око не виде, и уво не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који га љубе.« И то је део Лудости која не пропада при преласку из овога животе у онај, већ само постиже своје савршенство!</s><s>Стога људи којима је дато да осете такав занос (а дато је врло малом броју људи), доживљују нешто врло слично безумљу; они говоре речи без везе, у њима нема ничег људског, из грла им излазе неки бесмислени гласови, сваког часа мењају израз лица: час су весели, час потиштени, час плачу, час се смеју, час опет уздишу; укратко, сасвим су »изван себе«.</s><s>А кад се »врате себи«, не знају рећи где су били, да ли у телу или изван њега, да ли су бдели или спавали; не сећају се шта су чули, шта су видели, шта су говорили, шта су чинили.</s><s>Све виде као кроз маглу или сан.</s><s>Знају само то да су у том својем безумном стању били неописано срећни.</s><s>Много им је жао што су се освестили и ништа више не желе него да њихово лудило траје вечито.</s><s>И то је тек незнатно искушење будуће среће.</s> <s>68 Али ми изгледа да сам већ одавно, не заборавивши ко сам, прекорачила границе.</s><s>Ако вам се ова моја прича чини одвише брбљивом и дрском, узмите у обзир, молим вас, да је то говорила Лудост која је сем тога жена!</s><s>Уз то се сетите и оне грчке пословице: »Често и луд човек говори исправно!« Или можда мислите да се те пословица не може применити на жене.</s><s>Видим да очекујете епилог.</s><s>Али сте сасвим луди ако мислите да се ја још сећам шта је било у оној гомили речи коју сам истресла пред вас.</s><s>Стара изрека гласи: »Мрзим друга у пићу који се свега сећа.« А ја вам кажем: »Мрзим слушаоца који се свега сећа.« Стога остајте здраво, славни поклоници Лудости, пљескајте, живите, пијте!</s> <s>Похвала лудости</s>

1582

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%85%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%201

Похвала лудости 1

<s></s> <s>Похвала лудости</s> <s>Одељак 1-10 Одељак 11-20 Одељак 21-30 Одељак 31-40 Одељак 41-50 Одељак 51-60 Одељак 61-68</s> <s>1 Може свет да прича о мени што му је драго (јер ми није непознато како Лудост пролази рђаво и код најлуђих), ипак сам ја, једино ја, велим вам, кадра да увесељавам и богове и људе.</s><s>Непобитан је доказ мога тврђења то што чим сам ступила пред ваш многољудни скуп да проговорим коју реч, на вашим лицима је очас засијала нека нова и неуобичајена веселост: одједном сте подигли чела, поздравили ме с тако радосним и тако пријатним осмехом и пљескањем да ми се заиста чини да сте се сви, сјативши се са свих страна, напили нектара Хомерових богова, помешана с биљним соком што растерује жалост, док сте малочас седели жалосни и мрачни као да сте тек изишли из Трофонијеве пећине.</s><s>Као што се обично дешава, када сунце после оштре зиме покаже земљи своје весело и сјајно лице, или када поново заћарлијају благи пролећни поветарци и када све изненада промени изглед, а подмлађена природа се заодене свежим бојама, исто тако је и моје присуство изазвало промену на вашим лицима.</s><s>Оно што велики говорници једва могу постићи дугим и промишљеним говором да би растерали тешке бриге слушалаца, ја сам то постигла отпрве самом својом појавом.</s> <s>2 Одмах ћете сазнати због чега сам се данас појавила међу вама у овом несвакидашњем оделу, само ако вам не буде тешко да ми поклоните своју пажњу, али оне не сме бити као на светим проповедима, већ напрегните уши као кад слушате вашарске телале, лакрдијаше и шарлатане, баш као што је наш при јатељ Мида слушао Пана.</s><s>Јер ме обузела жеља да за неко време преузмем међу вама улогу софиста, али не софиста оне врсте који и дан-дањи трпају омладини у главу некорисне лакрдије и уче је већој упорности у препирању него што је налазимо у свађи жена, већ ћу подражавати старима који су више волели да се називају софистима, само да би избегли озлоглашено име мудраца.</s><s>Њихов је главни задатак био да похвалама величају богове и јунаке.</s><s>Али ви сада нећете чути похвалу ни у част Херкула ни у част Солона, већ у част моје личности, тј. у част Лудости.</s> <s>3 Право да вам кажем, ја презирем мудраце који проглашују највећом будалом и бестидником онога који се сам хвали.</s><s>Нека таква човека сматрају колико хоће лудим, морају признати да је пристојан.</s><s>Јер шта је пристојније него да Лудост труби сама о својим заслугама и да сама себи пева славопојке?</s><s>Ко би ме могао боље насликати од мене саме ?</s><s>Да нисам случајно некоме боље позната него самој себи?</s><s>И чини ми се да сам ја у томе чеднија од већине великих и мудрих људи овога света, који обично из неке лажне стидљивости изнајмљују каква улижљива говорника или празнословна песника од којих слушају похвале које нису ништа друго до пресна лаж.</s><s>Међутим, вајни господин плашљива изгледа шири перје као паун, шепури се на речи ласкавца који сметењака упоређује с боговима, који га истиче као највиши пример свих врлина, мада зна да је он од тога бескрајно далеко, који кити свраку туђим перјем, који покушава да црнца начини белим; речју, који од муве прави слона.</s><s>Најзад, ја се држим познате народне изреке која ти допушта да се хвалиш само ако немаш другог хвалиоца.</s><s>Па ипак ме покаткад хвата језа због држања људи: рекла бих да је то незахвалност или немарност.</s><s>Иако ме сви они дубоко поштују и радо примају моја доброчинства, ипак се после толико векова није нашао нико ко би једним захвалним говором прославио Лудост, док су разни Бузириди и Фалариди, грознице квартане, муве, ћелавост и друге страхоте те врсте пронашли људе који су жртвовали своје снаге да би их овековечили у брижљиво састављеним похвалама.</s><s>Од мене ћете пак чути говор неприпремљен и говорнички недотеран, али утолико истинитији.</s> <s>4 Немојте мислити да ово говорим због тога што хоћу да се размећем својим даром, као што чини већина говорника.</s><s>Тако се они, као што знате, иако су целих тридесет година састављали један говор, који је често само компилација, ипак заклињу да су га написали за три дана, тако рећи од шале, или су га казивали у перо.</s><s>А мени је, напротив, увек било најдраже што могу да говорим оно што ми тренутно падне на памет.</s><s>Зато нека нико не очекује да ћу, по угледу на свакидашње говорнике, дати дефиницију саме себе, а још мање поделу.</s><s>Ни једно ни друго се не би слагало с мојим бићем: јер како ће неко да ме окује у границе кад се моја моћ протеже тако далеко по свету, како ће неко да ме подели кад ме читав људски род поштује као божанство?</s><s>И онда, каква смисла има представљати дефиницијом тако рећи моју сенку и лик, кад сам лично пред вама и кад се гледамо очи у очи?</s><s>Ја сам, као што видите, она права дароватељица добара коју Латини зову Стултитиа а Грци Мориа.</s> <s>5 Него зар сам морала и то да кажем?</s><s>Као да ме не би одало само лице, као да ми на челу не пише ко сам!</s><s>Или, ако би ко тврдио да сам Минерва или Мудрост (Софиа), већ би га поглед на мене утерао у лаж; чак да не проговорим ни речи, мој лик ће ипак бити право огледало моје душе.</s><s>На мојим образима нема места за мазање: што носим у срцу, то казује и моја спољашњост.</s><s>Свуда сам и увек једнака самој себи у тој мери да ме не могу сакрити ни они који се прикривају под маском и именом Мудрости, па шећкају као мајмуни у пурпурном оделу или магарци у лављој кожи.</s><s>Свеједно што се упињу из петних жила да се претварају, ипак однекуд провире магареће уши и одају Миду.</s><s>Тако ми Херкула, незахвални су ти враголани који се, иако су ми највернији следбеници, стиде мога имена пред целим светом, и често га приписују другима као срамно и нечасно!</s><s>И зашто не бисмо те људе, који су стварно μωρότατοι (будале и по), а овамо би хтели да изгледају мудри као Талет, с пуним правом назвали μορωσόφοι (мудрим будалама)?</s> <s>6 Јер ми изгледа згодно да и с те стране подражавам нашим говорницима који сматрају да су равни боговима ако се могу појавити као пијавице с два језика, и мисле да су учинили нешто велико ако латинско штиво прошарају овдеонде неким грчким речима као украсом, па чак ако им ту и није место.</s><s>Даље, ако не знају старих израза, онда извлаче из каквих убуђалих књижурина четирипет старинских речи којима засењују очи слушаоцу, тако да они који их разумеју још више цене своје знање, а они који их не разумеју утолико више им се диве уколико их мање разумеју.</s><s>Зато наши људи налазе не мало уживања и у томе што поштују нарочито оне ствари које су им најнепознатије.</s><s>А неки нешто сујетнији међу њима, да би другима изгледало као да све јасно разумеју, смеше се и пљескају и стрижу ушима као магарац узвикујући: тако је, тако је.</s><s>Толико о томе, а сад ћу се вратити на ствар.</s> <s>7 Моје име, дакле, знате, господо — какав надимак да вам дам? —Архилудаци,« што друго могу?</s><s>Јер каквим другим часнијим именом може божица Лудост да ослови своје вернике?</s><s>Али како многима међу вама није познато каква сам ја рода, покушаћу да вам то испричам с милостивом помоћу муза.</s><s>Мој отац није било ни Хаос, ни Сатурн, ни Јапет, ни било који од оних отрцаних и прашњавих богова, већ Плутон, један једини отац богова и људи, иако се томе противе Хесиод и Хомер, па чак и Јупитер.</s><s>На његов једини покрет се, данас као и некада, окреће горе и доле све свето и несвето: ратови, мир, краљевства, сабори, судови, јавне седнице, венчања, уговори, савези, закони, уметности, шале, збиље — ох, већ ми понестаде даха! — укратко, по његовој се вољи обављају сви јавни и приватни послови људи.</s><s>Без његове помоћи сва она ситна песничка божанства, усуђујем се да кажем још више, чак ни они одабрани богови, или уопште не би постојали, или би просто, таворили »од домаће хране«.</s><s>На кога се Плутон расрди, томе не може довољно помоћи ни Палада, и, обратно, коме је наклоњен, тај може и самом Јупитеру Највишем, упркос његовим стрелама, да намакне замку.</s><s>Поносим се што потичем од таква оца.</s><s>Он ме није извукао из свога мозга као Јупитер своју намргођену и страшну Паладу; мене је родила Неота, најлепша и најведрија од свих нимфа.</s><s>Ја нисам плод досадне брачне дужности, нити сам законито дете као бангави ковач, него су се моји родитељи спојили, што је кудикамо слађе, »у нежности и љубави« , као што вели наш Хомер.</s><s>Мој отац, да не бисте били у заблуди, није онај Аристофанов Плутон, већ погнут под теретом година, већ слеп: о, онда је био још у напону снаге, пун младићкога жара, и не само жара већ и много више нектара кога се тада случајно беше натрескао на једној гозби богова у изобиљу и преко гуше!</s> <s>8 Е, ако ме успитате најзад нешто о родном крају, јер се и данданас сматра да је за одлично порекло особито важно у коме је месту одјекнула прва дрека — нисам рођена ни на лутајућем Делу, ни на валовитом Океану, ни у засвођеним пећинама; моја домовина су она Срећна острва на којима успева све без орања и сејања.</s><s>Тамо се не зна за рад, старост и болест; тамо не расте на њивама асфодел, слез, лан, вучји боб или пасуљ, нити какве друге трице те врсте; на све стране ти маме очи и ноздрве моле, панацеје, непенте, мајоран, амброзија,лотос, ружа, љубичица, зумбул — укратко, прави Адонисов врт. засвођеним пећинама Рођена у таквом рају, нисам започела живот плачем, већ сам се, напротив, враголасто насмешила мајци.</s><s>Ја ништа не завидим моћном Крониону што му је коза била дојиља, јер су мене на својим прсима отхраниле две врло пријатне нимфе: Мета, кћи Бахова, и Апедија, кћи Панова.</s><s>И њих видите овде у групи мојих пратилаца и слушкиња.</s><s>Ако желите да сазнате појединачно њихова имена, чућете их од мене, али ипак не друкчије него на грчком језику.</s> <s>9 Ова овде што тако поносно уздиже обрве зове се φιλβυτία (Самољубивост); овој што као да се смеје очима и пљеска рукама име је κολακία (Ласка); ова што напола спава зове се λήνη (Заборавност); она тамо што се ослања на оба лакта прекрштених руку зове се μισοπονία (Лењост); ова с венцем ружа на глави и завијена у мирисни облак је ηδονή (Наслада); она тамо с неодређеним и изгубљеним погледом зове се άνοια (Лакомисленост); најзад, ова округла, дебељушкаста, с глатком кожом назива се τρυφή (Разузданост).</s><s>Међу девојкама видите и два мушка божанства од којих се једно зове κώμος (Гозба) а друго νήγρετοζ ύπνος (Тврди сан).</s><s>Помоћу ових верних слугу подвргавам под своју власт цео свет и владам и над владарима.</s><s>10 Сад знате моје порекло, моје васпитање и моје пратиоце.</s><s>Да не би ко мислио да бесправно присвајам име божице, хоћу да покажем колико користи доносим и боговима и људима и како далеко допире моја моћ.</s><s>Начуљите уши и слушајте!</s><s>Неко је паметно написао да је битна особина богова управо то што помажу људима; па ако су по заслузи скупљени у савет богова они који су научили људе како се прави вино, како се сеје жито или им показали друге корисне ствари, зашто се не бих с правом назвала и сматрала алфом свих богова ја, која једина свима делим све добро?</s> <s>Похвала лудости</s>

1583

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B4%D0%B0%20%D0%B8%20%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B4%D0%B0

Правда и кривда

<s>У једног краља била два сина; један бјеше лукав и неправедан, а други добар и праведан.</s><s>Пошто им отац умре, рече неправедни праведноме: „Хајде од мене, нећемо више заједно живљети, и ево ти триста цекина и један коњ, то ти је дио од свега што нам је од оца остало, више ти нема ништа.“ Он узме триста цекина и коња, па пође говорећи: „Хвала Богу, колико ме допаде од цијела краљевства!“ Послије неколико времена сретоше се ова два брата у путу јашући оба на коњима.</s><s>Праведни назва неправедноме: „Помози ти Бог, брате!“ А онај му одговори: „Јаох ти Бог дао!</s><s>Шта вазда Бога спомињеш?</s><s>Сад је боља кривда неголи правда.“ Тада му рече добри: „Хајде да се окладимо да није боља кривда него правда.“ И тако се окладише у стотину златнијех цекина, и рекоше кога најпре срету да им о томе суди.</s><s>Идући мало напријед, сретоше на коњу ђавола, који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе да им каже али је боља правда али кривда.</s><s>Ђаво рече: „Кривда!“ И тако добри изгуби стотину цекина.</s><s>Али се опет окладе у другу стотину, пак и у трећу, и по осуди ђавола који се различно претварао и пред њих излазио, изгуби добри све три стотине цекина, пак потом и коња.</s><s>Онда рече: „Хвала Богу, већ немам цекина, али имам своје очи, окладићу се још једном у њих.“ Тако се оклади и у своје очи да је боља правда неголи кривда.</s><s>Тада његов брат, и не тражећи другога суда, извади нож па му извади оба ока и рече му: „Сад нека ти помаже правда кад си без очи.“ Он жалостан захвали Бога, и рече: „Ја немам очи за правду Бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом више извора.“ Брат га послуша и даде му у суду воде, и изведе га и остави под јелом више врела.</s><s>Онђе он јадан стојећи чу у неко доба ноћи ђе дођоше виле на извор, и купајући се поче једна другима говорити: „Знате ли, друге, да се огубала у краља ђевојка?</s><s>Краљ је сазвао све љекаре, али је нико не може излијечити.</s><s>Али да зна пак да сад узме воде иза нас и да се њоме окупље, у дан и ноћ остала би здрава, и тако и да је ко глух, слијеп, хром, исцијело би се од ове воде.“ Утом запјеваше кокоти, и виле пођоше.</s><s>Онда невољник испод јеле добате на ногама и рукама до воде, пак најприје умије очи и одмах прогледа; потом захвати у суд воде и пође хитро у онога краља што му бјеше шћер губава, пак рече: „Дошао сам да излијечим краљеву шћер, ако ме пусти, у дан и ноћ биће здрава.“ Кад краљ разумије, пусти га у камару ка ђевоци, а он нареди те је окупљу оном водом.</s><s>Кад прође дан и ноћ, ђевојка остаде чиста и здрава од губе.</s><s>Краљ се веома обрадује, и даде му пола краљевства и шћер за жену, и тако он постане краљев зет и први до краља.</s><s>То се одмах разгласи по свему ономе краљевству, те дође у уши и брату његову, који говораше да је боља кривда него правда.</s><s>Он помисли да је онај нашао под јелом срећу, па пође и сам да је тражи: најпре узе у суд воде, отиде под јелу, пак извади своје очи.</s><s>Кад би у неко доба ноћи, дођоше виле да се купљу, и стадоше говорити како се излијечила краљева шћи, „ваља да нас је“ рекоше, „неко слушао кад смо говориле да би се овом водом иза нас излијечила.</s><s>Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети.“ Кад оне пођоше и под јелу дођоше, нађоше онога који бјеше дошао тражити срећу и говораше да је боља кривда од правде, те га счепаше за четврти па га растргоше.</s><s>И тако му проклетнику поможе кривда!</s> <s>Извор Караџић, В. С.</s><s>1870.</s><s>Српске народне приповијетке, друго умножено издање.</s><s>Беч, у наклади Ане, удовице В.С.</s><s>Караџића. стр. 84–87.</s> <s>Српске народне приповетке</s>

1584

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9C%D0%BE%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5%20%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%83%20%D0%98%D1%81%D1%83%D1%81%D1%83%20%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D1%83

Мољење господу Исусу Христу

<s>Од оскврњених усана, од мрскога срца, од нечистог језика, од оскврњене душе прими мољење, о Христе мој, и не одгурни мене, рабу твоју, нити ме јарошћу твојом, Владико, обличи у час одласка мојега, нити ме гневом твојим казни у дан доласка твојега, јер пређе суда твојега, Господе, осуђена сам савешћу мојом, ниједне наде спасења мојега нема у мени ако милосрђе твоје не победи мноштво безакоња мојих.</s><s>Зато те молим, незлобиви Господе, ни мало ово приношење не одгурни, које приносим светом храму пречисте твоје матере и наде моје Богородице хиландарске, јер примих веру удовичину што ти принесе две цете, Господе, те тако и ја принесох ово, недостојна раба твоја, о Владичице, Јефимија монахиња, кћи господина ми ћесара Војихне, који лежи овде, негда деспотица.</s><s>И приложи се ова катапетазма храму пресвете Богородице хиландарске лета 6907, индикта 8. А ако ће је ко однети од храма пресвете Богородице хиландарске, да је одлученодлучен од јединосушне и нераздељиве њене Тројице и да му је супарница пречиста Богомати хиландарска у дан страшнога испита.</s><s>Амин.</s> <s>Молитве</s>

1585

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%85%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%20%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%BC%20%D0%BA%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D1%83%20%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D1%83

Похвала светом кнезу Лазару

<s>У красотама овога света васпитао си се од младости своје о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом земаљском господом крепког и славног показа те.</s><s>Господствовао си земљом отачаства ти и у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане и мужаственим срцем и жељом побожности изашао си на змију и непријатеља божанствених цркава, расудивши да је неистрпљиво за срце твоје да гледа хришћане отачаства ти овладане Измаилћанима, не би ли како ово постигао: да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима небескога цара.</s><s>И тако две жеље постигао јеси: и ЗМИЈУ убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога.</s><s>Сада не предај забораву вољена ти чеда која си сирота оставио преласком ТВОЈИМ, јер откако си ти у небеском весељу вечном, многе скрби и болезни обузеше вољена ти чеда и у многим скрбима живот проводе, пошто су овладани Измаилћанима.</s><s>И свима нам је потребна помоћ твоја, те се молимо моли се заједничком Владики за вољена ти чеда и за све који им с љубављу и вером служе.</s><s>Тугом су многом здружена вољена ти чеда, јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоја добра у заборав ставише, о мучениче.</s><s>Но ако си и прешао из живота овога, скрби и болезни чеда својих знаш и као мученик слободу имаш пред Господом, преклони колена пред Владиком који те венчао, моли да многолетни у добру живот вољена ти чеда проводе богоугодно, моли да православна вера хришћанска неоскудно стоји у отачаству ти, моли победитеља Бога да победу подари вољеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, за невидљиве и видљиве непријатеље, јер ако помоћ примимо с Богом, теби ћемо похвалу и благодарење дати.</s><s>Сабери збор својих сабеседника, светих мученика, и са свима се помоли прославитељу ти Богу, извести Георгија, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија и четрдесет севастијских мученика не остави, у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од Бога помоћ, дођи, дакле, У помоћ нашу, ма где да си.</s><s>На моја мала приношења погледај и у многа их урачунај, јер теби не принесох похвалу како приличи, већ колико је могуће маломе ми разуму, па зато и мале награде чекам.</s><s>Но ниси тако ти, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те сада те молим обоје: да ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мојега.</s><s>Јефимија усрдно приноси ово теби свети.</s> <s>Поезија Средњи век Јефимија</s>

1586

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5%20%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%9B%D0%BD%D0%B5%20%D0%BF%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5%20%D0%B8%D0%B7%20%D0%91%D0%BE%D0%BA%D0%B5

Српске божићне пјесме из Боке

<s>Шеница је уродила, весело, весело!</s><s>Сваки класак стар жита, коледо, коледо!</s><s>А ђе који и два стара, весело, весело!</s><s>Који посла бјагнит' овце, коледо, коледо!</s><s>Сестра брату поручује, весело, весело: »Дођи, Божо, дођи, брате, коледо, коледо!</s><s>Овце су се објагниле, весело, весело!</s><s>Свака овца по јагњицу, коледо, коледо!</s><s>А ђе која двие јагњице, весело, весело!«</s> <s>Божић зове с оне стране:»Превезите ме!« »А нијесу људи дома - у бадњаке су.« »Ако нијесу људи дома, оно су жене.« »Ма су жене пјандурице, опјаниће те, Старе бабе кашљавице, закашљаће те, А ђевојке ките беру да те заките И да с тобом поиграју кола весело.</s><s>Кола играт', пјесме пјеват', и веселит' се.«</s> <s>Божић зове сврх планине, оне високе: »Веселите се, Срби браћо, вријеме ви је!</s><s>Налагајте крупна дрва, не цијепајте!</s><s>Сијеците суво месо, не мјерите!</s><s>Простирите шенич, сламу мјесто трпезе, А по слами трпежњаке, свилом кићене!</s><s>А одаје и пекџере ловоричицом!</s><s>А иконе и столове маслиничицом!</s><s>Уточите рујна вина, рујна црвена!</s><s>И ракије лозоваче прве бокаре!</s><s>Ви, ђевојке и невјесте, кола играјте!</s><s>А ви, старо и нејако, бога молите!</s> <s>Поручује Божићева мајка: »О хришћани, моја браћо драга, Тамо ћу ви послати Божића.</s> <s>По Божићу три ките цвијећа: Прва кита здравља и весеља.</s><s>Друга кита мира и погодбе, Трећа кита вина и шенице.</s><s>Која кита здравља и весеља, Метните је у двору вашему Да сте у двору здраво и весело.</s><s>Која кита мира и погодбе, Метните је у селу вашему Да сте у селу мирни и погодни.</s><s>Која кита вина и шенице, Метните је у пољу вашему Да би рађе вино и шенице И остали фрути свакојаки.«</s> <s>Божићне песме Црна Гора</s>

1587

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D0%B3%D0%B0%20%D0%B7%D0%B0%20%D0%BC%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B5%D0%BC%20%D0%A3%D0%B3%D1%99%D0%B5%D1%88%D0%BE%D0%BC

Туга за младенцем Угљешом

<s>Мале иконе, но велики дар, које имају пресветли лик Владичин и пречисте Богоматере, што их велики и свети муж дарова младом младенцу Угљеши Деспотовићу којега неоскврњено млађахног преставише у вечне обитељи, а тело се предаде гробу, који изделаше праоци због преступљења.</s> <s>Удостоји, Владико Христе, и ти, пречиста Богомати, мене јадну да свагда бригујем о одласку душе моје, што угледах на родитељима ми и на рођеном од мене младенцу, за ким жалост непрестано гори у срцу моме, природом матерњом побеђивана.</s> <s>Поезија Средњи век Јефимија</s>

1589

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D1%81%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%20%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B8%20%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5

Насрадин дијели овнове

<s>Заробило девет горских хајдука десет овнова, па стали да их дијеле.</s><s>Дијели, па дијели, како год почну, на сваког долази по један, а само на једног по два овна.</s><s>Такву кавгу заметнуше и да ће оружје тргнути, кад ли нанесе срећа Настрадина крај њиха.</s><s>Кад га они виде, викну га: - Де, хоџо, пејгамбера ти, нареди крај инату и кавзи, раздијели овнове како те твоја правица учи, па како ти речеш, нам ће право бити.</s><s>Сад уђе хоџа у дружину и рече: - Ако заиста на моју ријеч пристанете, како по праву и правичи речем, и ако ми неће нико злобити, то ћу право подијелити.</s><s>Сви хајдуци учинили клетву, а то би Настрадину драго, па ће овако: - Вас девет и један ован је десет; ја један и девет овнова - то је опет десет.</s><s>То рекавши, остави хајдуцима једнога овна, а остало девет са собом оћера.</s> <s>Народне шаљиве приче</s>

1592

https://sr.wikisource.org/wiki/Santa%20Maria%20della%20Salute

Santa Maria della Salute

<s>Santa Maria della Salute</s> <s>Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се, устук свакоје злости, блаженој теби подиже двор; презри, небеснице, врело милости, што ти земаљски сагреши створ: Кајан ти љубим пречисте скуте, -{Santa Maria della Salute}-.</s> <s>Зар није лепше носит лепоту, сводова твојих постати стуб, него грејући светску грехоту у пепо спалит срце и луб; тонут о броду, трнут у плоту, ђаволу јелу а врагу дуб?</s><s>Зар није лепше вековат у те, -{Santa Maria della Salute}-?</s> <s>Опрости, мајко, много сам страдо, многе сам грехе покајо ја; све што је срце снивало младо, све је то јаве сломио ма'; за чим сам чезно, чему се надо, све је то давно пепо и пра', на угод живу пакости жуте, -{Santa Maria della Salute}-.</s> <s>Тровало ме је подмукло, гњило, ал опет нећу никога клет; шта год је муке на мене било, да никог за то не криви свет: Јер, што је души ломило крило, те јој у јеку душило лет, све је то с ове главе, са луде, -{Santa Maria della Salute}-!</s> <s>Тад моја вила преда ме грану, лепше је овај не виде вид; из црног мрака дивна ми свану, ко песма славља у зорин свит; сваку ми махом залечи рану, ал тежој рани настаде брид: Што ћу од миља, од муке љуте, -{Santa Maria della Salute}-?</s> <s>Она ме гледну.</s><s>У душу свесну никад још такав не сину глед; тим би, што из тог погледа кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за чим год чезну', јаде па сладе, чемер па мед, сву своју душу, све своје жуде, – сву вечност за те, дивни тренуте! – -{Santa Maria della Salute}-</s> <s>Зар мени јадном сва та дивота?</s><s>Зар мени благо толико све?</s><s>Зар мени старом, на дну живота, та златна воћка што сад тек зре?</s><s>Ох, слатка воћко танталска рода, што ниси мени сазрела пре?</s><s>Опрости моје грешне залуте, -{Santa Maria della Salute}-.</s> <s>Две се у мени побише силе, мозак и срце, памет и сласт, дуго су бојак страховит биле, ко бесни олуј и стари храст; напокон силе сусташе миле, вијугав мозак одржа власт, разлог и запон памети худе, -{Santa Maria della Salute}-.</s> <s>Памет ме стегну, ја срце стисну', утекох мудро од среће, луд, утекох од ње – а она свисну.</s><s>Помрча сунце, вечита студ, гаснуше звезде, рај у плач бризну, смак света наста и страшни суд – О, светски сломе, о страшни суде, -{Santa Maria della Salute}-!</s> <s>У срцу сломљен, збуњен у глави, спомен је њезин свети ми храм, кад ми се она одонуд јави, ко да се бог ми појави сам: У души бола лед ми се крави, кроз њу сад видим, од ње све знам зашто се мудрачки мозгови муте, -{Santa Maria della Salute}-.</s> <s>Дође ми у сну.</s><s>Не кад је зове силних ми жеља наврели рој, она ми дође кад њојзи гове, тајне су силе слушкиње њој.</s><s>Навек су са њом појаве нове, земних милина небески крој.</s><s>Тако ми до ње простире путе, -{Santa Maria della Salute}-.</s> <s>У нас је све ко у мужа и жене, само што није брига и рад, све су милине, ал нежежене, страст нам се ближи у рајски хлад; старија она сад је од мене, тамо ћу бити доста јој млад, где свих времена разлике ћуте, -{Santa Maria della Salute}-.</s> <s>А наша деца песме су моје, тих састанака вечити траг, то се не пише, то се не поје, само што душом пробије зрак.</s><s>То разумемо само нас двоје, то је у рају приновак драг, то тек у заносу пророци слуте, -{Santa Maria della Salute}-.</s> <s>А кад ми дође да прсне глава о тог живота хридовит крај, најлепши сан ми постаће јава, мој ропац њено: “Ево ме, нај!” Из ништавила у славу слава, из безњенице у рај, у рај!</s><s>У рај, у рај, у њезин загрљај!</s><s>Све ће се жеље ту да пробуде, душине жице све да прогуде, задивићемо светске колуте, богове силне, камоли људе, звездама ћемо померит путе, сунцима засут сељенске студе, да у све куте зоре заруде, да од милине дуси полуде, -{Santa Maria della Salute}-.</s> <s>Српска уметничка поезија Лаза Костић</s> <s>bs:Santa Maria della Salute „Интертекстуалност песме Santa Maria della Salute Лазе Костића“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 42/2, Београд, МСЦ, 2013</s>

1598

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%86%D0%B8%20%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%BE%20%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B5

Свеци благо дијеле

<s>Мили Боже! чуда великога!</s><s>Или грми, ил' се земља тресе!</s><s>Ил' удара море у брегове?</s><s>Нити грми, нит' се земља тресе, Нит' удара море у брегове, Већ дијеле благо светитељи: Свети Петар и свети Никола, Свети Јован и свети Илија, И са њима свети Пантелија; Њим' долази Блажена Марија, Рони сузе низ бијело лице.</s><s>Њу ми пита Громовник Илија: "Сестро наша, Блажена Марија!</s><s>"Каква ти је голема невоља, "Те ти рониш сузе од образа?" Ал' говори Блажена Марија: "А мој брате, Громовник Илија!</s><s>"Како не ћу сузе прољевати, "Кад ја идем из земље Инђије, "Из Инђије из земље проклете?</s><s>"У Инђији тешко безакоње: "Не поштује млађи старијега, "Не слушају ђеца родитеља; "Родитељи пород погазили, "Црн им био образ на дивану "Пред самијем Богом истинијем!</s><s>"Кум свог кума на судове ћера, "И доведе лажљиве свједоке "И без вјере и без чисте душе, "И оглоби кума вјенчанога, "Вјенчанога или крштенога; "А брат брата на мејдан зазива; "Ђевер снаси о срамоти ради, "А брат сестру сестром не дозива." Њој говори Громовник Илија: "Сејо наша, Блажена Марија!</s><s>"Утри сузе од бијела лица, "Док ми овђе благо под'јелимо, "Отић' ћемо Богу на диване, "Молићемо Бога истинога, "Нек нам даде кључе од небеса, "Да затворим' седмера небеса, "Да ударим' печат на облаке, "Да не падне дажда из облака, "Плаха дажда, нити роса тиха, "Нити ноћу сјајна мјесечина, "Да не падне за три годинице; "Да не роди вино ни шеница, "Ни за цркву часна летурђија." Кад то чула Блажена Марија, Утр сузе од бијела лица.</s><s>Када свеци благо под'јелише: Петар узе винце и шеницу, И кључеве од небеског царства; А Илија муње и громове; Пантелија велике врућине; Свети Јован кумство и братимство.</s><s>И крстове од часнога древа; А Никола воде и бродове; Па одоше Богу на диване, Молише се три бијела дана И три тавне ноћи без престанка, Молише се, и умолише се: Бог им даде од небеса кључе, Затворише седмера небеса, Ударише печат на облаке, Те не паде дажда из облака, Плаха дажда, нити роса тиха, Нит' обасја сјајна мјесечина: И не роди вино ни шеница, Ни за цркву часна летурђија.</s><s>Пуно време за три годинице: Црна земља испуца од суше, У њу живи пропадоше људи; А Бог пусти тешку болезању, Болезању страшну срдобољу, Те помори и старо и младо, И растави и мило и драго.</s><s>Цио остало, то се покајало, Господина Бога вјеровало.</s><s>И осташе Божји благосови, Да не падне леда ни снијега До један пут у години дана; Како онда, тако и данаске.</s><s>Боже мили, на свем тебе вала!</s><s>Што је било, више да не буде!</s> <s>Српске епске народне песме Вук Стефановић Караџић</s>

1599

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9E%D0%BF%D0%B5%D1%82%20%D1%82%D0%BE%2C%20%D0%B0%D0%BB%D0%B8%20%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%BA%D1%87%D0%B8%D1%98%D0%B5

Опет то, али друкчије

<s>Збор зборише Божи апостоли Бога моли Огњана Марија: Збор зборише на небеска врата, Отуд дође Громовник Илија, А пита га Огњана Марија: „Ђе си био, мој брате Илија?” — „Казаћу ти, Огњана Марија: „Ја сам био у земљу проклету, „Ђено јесте Боже незаконство: „Ђе не моле Бога, да помогне, „И не слуша пород родитеља, „А не слуша млађи старијега; „Ђе кум кума не држи за кума, „Ђевер снаси о срамоти ради; „Ђе брат брата по судовим’ ћера „И мучи га муках пред Турцима; „Не светкују свеца никаквога, „Нити жегу у цркву свијеће, „Нити служе Божу летурђију.” Оно рече, на ноге устаде, И Господске даре дијелише, Што је њима Господ поклонио: Свети Петар и апостол Павле Ев’ узеше пуње и шеницу, Свет’ Илија грома небескога.</s><s>А Марија муњу и стријелу, Свети Тома печат од облаках, Аранђео јесење бријеме, А Никола на воду бродове, Свети Спасе житњега цвијета, Свети Саво леда и снијега, Свети Јован сабор анђелима, А Ђорђије прољетње цвијеће.</s><s>Кад анђели даре дијелише, Они св’јету муке ударише: Илија их громовима гађа, А Марија муњом и стријелом, Не могли их Богу обрнути.</s><s>Аранђео навали бријеме, Никола им затисну бродове, Свети Петар и апостол Павле Узеше им пуње и шеницу И од земље свакоји берићет; Па их Боже сунце изгорело, Горело их три године данах, Док узавре мозак у јунака, Докле пуче ками у лугове, А осану гора кроз планине; Докле црна земља испуцала, Пуче црна земља по три лакта, Те се ломе коњи и јунаци; Свети Саво пуштио снијега, Три године снијег не опаде, Док у свијет ништа не остаде, И овчари овце изгубише, Из свијета челе побјегоше, Са свијем се свијет дотамани, До у Ср’јему, у то мјесто жупно; Е се купе Сријемски главари На сакупу пред бијелом црквом, Ту дођоше млоги свештеници, Посједаше, ђе је Мјесто коме; Отуд дође самоуче ђаче, Па им ђаче ријеч проговара: ,Сви се, браћо, на ноге дигните, „И пружите мене десне руке, „Вјеру дајте, да ме не варате!” Сви једанак од земље скочили, И сви ђаку десну руку даду; Тада ђаче њима проговара: „Хо’те, Богу да се обрнемо!</s><s>„Да служимо Божу летурђију, „Да молимо Бога по закону.” Сви се бјеху к Богу обрнули, По три пута љубе земљу црну; И послуша пород родитеља, И послуша млађи старијега, И брат брата не води на суду, Ни га мучи муках пред Турчином, И светкују свеца свакојега, И сви моле Бога милоснога Без престанка и дневи и ноћи По правилу, ка’ је Богу мило; И Бог им је услиша’ молитве, Смилова се Бог на сиротињу, Те се опет свијет наслиједи.</s> <s>Прошеташе до два калуђера По пржини покрај мора слана, Шетају се, разговарају се: „Фала Богу, фала јединоме!</s><s>„У јаднога Михаила бана „Како нема мушкога ђетета, „До имају девет ђевојаках!</s><s>„Да ли знаде госпођа баница, „Да понесе мрежу од бисера, „Да је запне мору на извору, „Да уфати рибу од шес крилах, „Да изије риби десно крило, „Имала би златорука сина.” Оно њена зачула јетрва, А јетрва Којадиновица, Све јој, што је и како је, каза.</s><s>Понесоше мрежу од бисера, Запеше је мору на извору, Уфатише рибу од шес крилах.</s><s>Виђи кучке Којадиновице!</s><s>Он’ изједе риби десно крило, А баници дала је лијево; Обје двије трудне остануле.</s><s>Ного виђи Којадиновицу!</s><s>Она има златорука сина, А баница змију краосицу, Змија јој се у криоце ваља.</s><s>Кад то виђе Михаиле бане, Он дозива слугу Радосава: „А ну ходи, моја вјерна слуго!</s><s>„Узми ову змију краосицу, „Те је бачи мору у пучину.” Скочи слуга, змију дофатила, И бачи ју мору у пучину.</s><s>А кад слуга дома доходила, Ал’ је змија прва уграбила, И дошла је у криоце мајци.</s><s>Кад је нојца о вечери била, Затворише змију у одају, И шњом хојде Веруша ђевојка, Најпрва кћер Михаила бана, Колико се брата ужељела, Од змије се одвојит’ не хоће.</s><s>А кад нојца по вечери била, Бачи змија крила и окриље, И отури од себе кошуљу.</s><s>Кад то виђе Веруша ђевојка, Она јасно од радости висну, Из одаје изљезе ђевојка, Својој старој говорила мајци: „Ха, ну ходи, моја мила мајко!</s><s>„Да ти видиш чудо неглејано: „Није ово змија краосица, „Но је ово огњанити змају, „На њега су до три обиљежа: „Вуча шапа и орлуја панџа, „Из зубах му живи огањ скаче; „Диван ли је, јад га задесио!</s><s>„И мене је ноћас говорио, „Да ће сутра лећет’ под облаке, „За годину дома доћи не ће.” Оно рече, сузама просула, А мајка је веселити пође: „Не бој ми се, моја кћери мила!</s><s>„Њега хоће уставити мајка.” Па уљеже у одају брзо, Украде му крила и окриље, И украде од змије кошуљу, Све у живи огањ запретала, На огањ је сина изгорела.</s> <s>Цар честити диван учинио, Све везире на диван позива, Све му паше на диван дођоше, Ал’ не дође паша Сеидиме.</s><s>Цар пашама даде пашалуке, И агама даде агалуке.</s><s>А кад царе диван разметнуо, Ал’ ето ти паше Сеидима, Онда му је царе бесједио: „Слуго моја, пашо Сеидиме!</s><s>„Камо се ти прије на дивана?</s><s>„Ја пашама дадо пашалуке, „И агама дадо агалуке, „Што ћеш сада, пашалука нема?” Вели њему паша Сеидиме: „О честити царе господине!</s><s>„Нисам мог’о на диван ти доћи, „Јер сам иш’о доље у Дољане, „Те гледао чуда негледана, „У некога Комнен-каурина, „Каква јаше вранца од мегдана, „Онакога у свијету нема: „На челу му јарко сунце сија, „А на грлу сјајна мјесечина, „На сапима звијезда даница; „Кад га игра, зледати се не да.” Онда царе стаде бесједити: „А да чујеш, пашо Сеидиме!</s><s>„Добави ми вранца Комненова, „Ја укради, ја за благо купи, „Метнућу те до себе везиром, „И даћу ти три бијела града, „Нек су твоји, докле ти је трага; „Ако л’ ми га добавити не ћеш, „Нека знадеш, осјећ’ ћу ти главу.” Кад то чуо паша Сеидиме, Све мислио, на једно смислио, Па он оде младу берберину, Те је своју обријао браду, Па се гради од Пазара Раде, Право иде Комненову двору, И Комнену Божју помоћ виче; Мало га је Комнен познавао, Па је њему био говорио: „Здраво да си, пашо Сеидиме!</s><s>„Што си, море, обријао браду, „Кад ти није за невољу било?” Мудро га је паша преварио: „О Комнене, што си полудио, „Ја нијесам паша Сеидиме, „Већ сам главом од Пазара Раде; „Ја сам чуо и људи ми кажу, „Да ти имаш доста соколова, „Да ми дадеш два сокола сива, „Служићу те, колико рекнемо!” Онда вели Комнен војевода: „Ој Бога ми, Раде од Пазара!</s><s>„Ја би рек’о, да си Сеидиме, „Да нијеси обријао браде, „Јер је таког струка и узраста, „И такога ода и погледа; „А ја имам доста соколова, „Даћу теби два сокола сива, „Служићеш ме три године дана.” И на то је паша пристануо.</s><s>Служио га до двије године, Не мог’о му ни видити вранца, А камо ли њега да одведе; Кад настала трећа годиница, Пође Комнен у лов у планину И поведе пашу Сеидима, Да он лови утве златокриле, Не понијо стари соколова, Већ понијо тиће соколиће, Који лову научени нису.</s><s>А кад Комнен у планину дође Ка ономе зелену језеру, Ђено плове утве златокриле, Он ми пусти таће соколиће, Да ватају утве златокриле; Полетише утве под облаке, А соколи утве и не гледе, Него лете од јеле до јеле; Онда вели Комнене војвода: „Слуго моја, Раде од Пазара!</s><s>„Иди брже двору бијеломе, „Донеси ми старе соколове, „Да поватам тиће соколиће.” Ал’ бесједи паша Сеидиме: „Ој Бога ми, Комнен:господару!</s><s>„Твоја госпа вјеровати не ће, „Не ће мени дати соколова, „Већ дај мени каква обиљежја.” Превари се Комнене војвода, Те му даде златан прстен с руке, Лети паша Комненову двору.</s><s>Пита њега љуба Комненова: „Слуго наша, од Пазара Раде!</s><s>„Камо теби Комнен господару?” Онда јој је паша бесједио: „Ој Бога ми, Комненова госпо!</s><s>„Ти не питај за Комнена твога!</s><s>„Силна га је опколила војска, „Видиш, да сам коња уморио, „До тебе је мене оправио, „И ево ти посл’о обиљежје, „Да му пошљеш вранца од мегдана, „Не би л’ своју избавио главу.” Превари се љуба Комненова, Превари се уједе је гуја, И отвори деветера врата, И десета, па изведе вранца: А кад паша посједнуо вранца, Не даде му ђаво мировати, Већ овако стаде бесједити: „Јеси л’ чула, Комненова љубо!</s><s>„Овако ми поздрави Комнена: „Да му ј’ Турчин одјахао вранца; „Ја нијесам Раде од Пазара, „Већ сам главом паша Сеидиме.” То изрече, па с коњем утече.</s><s>Оста јадна госпа кукајући, Кукајући, кано кукавица, Преврћући, како ластавица; Пак изиђе на високу кулу, Те припали бојницу лубарду.</s><s>А кад пуче бојница лубарда, Чини ти се, земља се потресе.</s><s>То зачуо Комнен у планини, И ума се јаду осјетио, Пак се ману тића соколића, Лети брже двору бијеломе, Нађе јадну госпу кукајући: „Што је, љубо, да од Бога нађеш?</s><s>„Јесу л’ жива два близанца сина?” Онда њему љуба говорила: „О Комнене, жив’ те Бог убио!</s><s>„Јесу живи, не били ти живи!</s><s>„Јесам ли те свагда сјетовала, „Да свакије не наимаш слуга?</s><s>„А ти најми пашу Сеидима, „Превари нас, одведе нам вранца; „Што ћеш саде, јадна твоја мајка?” Онда јој је Комнен говорио: „Муч не бој се, драга моја љубо!</s><s>„Јел’ остала сива бедевија, „Што је нашег ождрјебила вранца?” - „Остала је, ујели је вуци!</s><s>„Али вранца стигнути не можеш, „Далеко је душман одмакао.” Узја Комнен сиву бедевију, Оде право трагом за Турчином.</s><s>Што је вранац у три пута скак’о, То кобила у један пут вата.</s><s>Насред га је горе сустигао; Кад кобила угледала вранца, Она врисну, гора се потресе, Кад је вранац осјетио мајку, Стаде вранад, макнути се не ће.</s><s>Бије њега паша Сеидиме, Бије њега оштром бакарлијом: „Ајде, вранче, жив’ те Бог убио!</s><s>„Видиш, да сам изгубио главу.” Вранац стоји, макнути се не ће.</s><s>Повикује Комнене војвода: „Стан’дер, пашо, да ти најам платим, „Није право, тако да отидеш.” Достиже га, одс’јече му главу, И поврати вранца од мегдана, Оде двору и здраво и мирно.</s> <s>Напомене</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1600

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%82%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD%20%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%20%D0%B8%20%D0%B4%D0%B2%D0%B0%20%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%B0

Ђакон Стефан и два анђела

<s>Рано рани ђаконе Стеване У недељу пређе јарка сунца, Пређе сунца и пре летургије, Он не иде у бијелу цркву, Већ он иде у то поље равно, Те он сеје белицу пшеницу, Ал' ето ти два путника стара, божју су му помоћ називали: "Божја помоћ, ђаконе Стеване!" А он њима лепше одговара: "Д'о Бог добро, два путника стара!" Ал' беседе два путника стара: "Бога теби, ђаконе Стеване!</s><s>"Која теби велика невоља, "Те си тако рано уранио "У недељу пређе јарког сунца, "Пређе сунца и пре летургије, "Па ти сејеш белицу пшеницу?</s><s>"Или си се јунак помамио; "Или си се данас потурчио, "Часног крста под ноге згазио, "Часног крста и красног закона, "И своју си веру изгубио; "Те си тако рано уранио "У недељу пређе јарког сунца, "Пређе сунца и пре летургије, "Па ти сејеш белицу пшеницу?" Ал' беседи ђаконе Стеване: ,О Бога вам два путника стара!</s><s>"Кад питате, да вам право кажем: "Та нисам се јунак помамио, "Нити сам се данас потурчио, "Нит' сам своју веру изгубио, "Нит' сам крста под ноге згазио, "Часног крста и красног закона; "Већ је мени велика невоља; "Зашт' ја раним у мојему двору "Девет немо, друго девет слепо, ,То ја раним с мојом верном љубом; "И Бог ће ми греха опростити." Ал' беседе два путника стара: ,Ајдемоте ђаконовом двору, Да видимо ђаконову љубу, Што нам ради љуба ђаконова." Одшеташе ђаконовом двору, Ал' је љуба рано уранила У недељу пређе јарког сунца, Пређе сунца и пре летургије, Она чини белицу пшеницу; Божју су јој помоћ називали: "Божја помоћ, ђаконова љубо!" Она њима лепше одговара: "Д'о Бог добро, два стара путника!" Ал' беседе два путника стара: "Бога теби ђаконова љубо!</s><s>"Која теби велика невоља, "Те си тако рано уранила, ,Уранила у свету недељу "Пређе сунца и пре летургије, "Те ти чиниш белицу пшеницу? ,Или си се млада помамила?</s><s>"Или си се данас потурчила ,И своју си веру изгубила, "Часног крста под ноге згазила, ,Часног крста и красног закона; "Те си тако рано уранила "У недељу пређе јарког сунца, "Пређе сунца и пре летургије, "Те ти чиниш белицу пшеницу?" Ал' беседи ђаконова љуба: "О Бога вам, два путника стара!</s><s>"Кад питате, право да вам кажем: "Та нисам се млада помамила, "Нити сам се данас потурчила, "Нит' сам своју веру изгубила, "Нит' сам крста под ноге згазила, "Часног крста и красног закона; "Већ је мени велика невоља; "Зашт' ја раним у мојему двору "Девет немо, друго девет слепо; "То ја раним с мојим господаром; "И Бог ће ми греха опростити." Ал' беседе два путника стара: "О Бога ти, ђаконова љубо!</s><s>"Дај ти нама твоје мушко чедо, "Мушко чедо из колевке златне, "Да закољем' твоје мушко чедо, "И од чеда крви да уграбим', "Да пошкропим' твоје беле дворе: "Што је немо, проговориће ти, "Што је слепо, све ће прогледати." Али мисли ђаконова љуба, Она мисли мисли свакојаке, Док је млада на једно смислила, Па им даде чедо из колевке, И заклаше чедо пренејако, И од чеда крви уграбише, Пошкропише по беломе двору: Што је немо, проговорило је, Што је слепо, све је прогледало.</s><s>Дигоше се два стара путника И одоше с Богом путовати, Осврће се ђаконова љуба, Па погледа на златну колевку, Ал' јој чедо седи у колевки, Па се игра јабуком од злата, Па беседи ђаконова љуба: "Мили Боже, на свем теби фала!</s><s>"Гди дођоше два путника стара, "Заклаше ми чедо у колевки, "И од чеда крви уграбише, "Пошкропише моје беле дворе, "Што је немо, проговорило је, "Што је слепо, све је прогледало, "Ево чедо седи у колевки "И сигра се јабуком од злата!" Проговара чедо из колевке: "Слатка мајко, моја слатка рано!</s><s>"Оно нису два путника стара, "Већ су оно два Божја анђела."</s> <s>Народне песме</s>

1601

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9E%D0%B3%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B0%20%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D1%83%20%D0%BF%D0%B0%D0%BA%D0%BB%D1%83

Огњена Марија у паклу

<s>"Дај ми, Боже, од рајевах кључе, "Да од раја отворимо врата, "Да ја дођем проз рај у пакао, "Да ја виђу остаралу мајку, "Не бих ли јој душу избавила!" Бога моли, и умолила га, Од раја јој кључе поклонио, И шњом посла Петра апостола, Те од раја отворише врата, И прођоше проз рај у пакао; Ал' три друга по паклу шетају Једном другу нога горијаше, А другоме рука до рамена, А трећему глава горијаше.</s><s>Но Марија апостола пита: "Што су, Петре, Богу згријешили, "Те се муче муках жестокијех?" - "Казаћу ти, Огњана Марија!</s><s>"Што овоме руса гори глава, "Овај није даровао куму: "Кума њему светога Јована, "А он њојзи паре ни динара; "Што овоме гори десна рука, "Њом је клао овце преходнице; "Што овоме трећем нога гори, "Њом је био и оца и мајку." Њих минуше, напријед прођоше, Али сједе до два стара старца, Њима горе и браде и главе.</s><s>Но Марија апостола пита: "Кажуј, Петре, што су згријешили?"- "Казаћу ти, моја мила секо!</s><s>"Ово бјеху од земље судије, "Мирили су мртве и рањене "И у кмество сиједали криво, "И проклето узимали мито; "А нијесу јоште дочекали, "Што чињаху, кад они могаху, "Каматника, секо, и митника "До два тези Боже проклетника." Па минуше мало понапријед, Ту нађоше једну невјестицу, Ђе јој горе и ноге и руке, А пропа' јој језик проз вилице, А висе јој змије о дојаках; Кад је виђе Огњана Марија, Он' ијетко апостола пита: "Што је, кучка, Богу згријешила, "Те се мучи муках жестокијех?"- "Казаћу ти, моја мила секо!</s><s>"Гријешница ј' крчмарица била, "У вино је воду присипала "И за воду паре узимала; "Имала је обречена мужа, "Ходила је шњега на другога; "Кад се млада вјенчавала шњиме, "Бачила је на себе мађије, "Да шњим нема од срца порода, "А Бог јој је писа' седам синах, "Ето јој их, секо, о дојаках, "Са њима ће пред Господом поћи." И пођоше мало понапријед, А нађоше бабу остаралу, То је мајка Огњане Марије, Њојзи горе и ноге и руке, И гори јој коса наврх главе; А Марија стаде поред мајке, Па упита остаралу мајку: "Кажи, мајко, што си згријешила?</s><s>"Не бих ли ти душу избавила." Но Марији мајка говорила: "Ја немам што, до камена казат': "Кад ја бијах на бијес ђевојка, "Једно јутро ускрсење дође, "Моја мајка до пред цркву пође, "Мен' остави да сигурам ручак, "Кад ми мајка испред цркве дође, "Мене голу у хаљине нађе, "Удари ме руком и прстеном, "Ја шњом уд'рих о дувар од куле, "Таде ме је проклињала мајка ""Залуду се удавала, синко!" "Удавах се три четири пута, "И ту ја бих у Бога злочеста, "Не одржах мужа ни једнога.</s><s>"Кад се, синко, удадох четвртом, "Ту ја нађох двоје пасторчади, "Једно лудо од двије године, "Друго, синко, од пуне четири, "Узеше ме ђеца Богом мајку: "Кад ми ђеца из игре дођоше, "Код мене се оба заплакаше, "Плачући ми стариј' говораше: ""Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу." "Мјерих му је о камену станцу".</s><s>"Млађи рече: ""Дај ми љеба, мајко"" "Ја му дадох комат земље црне " Још се баба јадити хоћаше, Но јој не да Петре апостоле.</s><s>Но је Петар за руку дофати, И бачи је међу ђаволима: "Чекај враже, држи је ђаволе!" То је било, а Боже помози!</s> <s>Српске епске народне песме</s>

1602

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B3%20%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BC%20%D0%B4%D1%83%D0%B6%D0%B0%D0%BD%20%D0%BD%D0%B5%20%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B5

Бог ником дужан не остаје

<s>Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела; То не била два бора зелена, Ни међ’ њима танковрха јела, Већ то била два брата рођена: Једно Павле, а друго Радуле, Међу њима сестрица Јелица Браћа сеју врло миловала, Сваку су јој милост доносила, Најпослије ноже оковане, Оковане сребром, позлаћене Кад то вид’ла млада Павловица, Завидила својој заовици, Па дозива љубу Радулову: „Јетрвице, по Богу сестрице!</s><s>„Не знаш кака биља од омразе?</s><s>„Да омразим брата и сестрицу.” Ал’ говори љуба Радулова. „ој Бога ми, моја јетрвице!</s><s>„Ја не знадем биља од омразе, „А и да знам, не бих ти казала: „И мене су браћа миловала, „И милост ми сваку доносила.” Кад то зачу млада Павловица, Она оде коњма на ливаду, Те убоде вранца на ливади, Па говори своме господару: „На зло, Павле, сеју миловао, „На горе јој милост доносио!</s><s>„Убола ти вранца на ливади.” Павле пита сестрицу Јелицу: „Зашто, сејо? да од Бога нађеш!” Сестрица се брату кунијаше: „Нисам, брате, живота ми мога!</s><s>„Живота ми и мога и твога!” То је братац сеји вјеровао Кад то виђе млада Павловица, Она оде ноћу у градину, Т заклала сивога сокола, Па говори своме господару: „На зло, Павле, сеју миловао, „На горе јој милост доносио!</s><s>„Заклала ти сивога сокола.” Павле пита сестрицу Јелицу: „Зашто, сејо? да од Бога нађеш!” Сестрица се брату кунијаше: „Нисам, брате, живота ми мога!</s><s>„Живота ми и мога и твога!” И то братац сеји вјеровао.</s><s>Кад то виђе млада Павловица, Она оде вече по вечери, Те украде ноже заовине, Њима закла чедо у колевци.</s><s>Кад у јутру јутро освануло, Она трчи своме господару Кукајући и лице грдећи: „На зло, Павле, сеју миловао, „На горе јој милост доносио!</s><s>„Заклала ти чедо у колевци; „Ако ли се мене не вјерујеш, „Извади јој ноже од појаса.” Скочи Павле, кан’ да се помами, Па он трчи на горње чардаке, Ал’ још сестра у душеку спава, Под главом јој злаћени ножеви; Павле узе злаћене ножеве, Па их вади из сребрних кора, Али ножи у крви огрезли; Кад то виђе Павле господару, Трже сестру за бијелу руку: „Сејо моја, да те Бог убије!</s><s>„Куд ми закла коња на ливади „И сокола у зеленој башчи, „Зашт’ ми закла чедо у колевци?” Сестрица се брату кунијаше: „Нисам, брате, живота ми мога!</s><s>„Живота ми и мога и твога!</s><s>„Ако ли ми не вјерујеш клетви, „Изведи ме у поље широко, „Па ме свежи коњ’ма за репове, „Растргни ме на четири стране.” Ал’ то братац сеји не вјерова, Већ је узе за бијелу руку, Изведе је у поље широко, Привеза је коњ’ма за репове, Па их одби низ поље широко.</s><s>Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте смиље и босиље; Ђе је она сама собом пала, Онђе се је црква саградила.</s><s>Мало време за тим постајало, Разбоље се млада Павловица, Боловала девет годин’ дана, Кроз кости јој трава проницала, У трави се љуте змије легу, Очи пију, у траву се крију.</s><s>Љуто тужи млада Павловица, Па говори своме господару: „Ој чујеш ли, Павле господару!</s><s>„Води мене заовиној цркви, „Не би ли ме црква опростила.” Кад то чуо Павле господару, Поведе је заовиној цркви; Кад су били близу б’јеле цркве, Ал’ из цркве нешто проговара: „Не ид’ амо, млада Павловице: „Црква тебе опростити не ће.” Кад то зачу млада Павловица, Она моли свога господара: „Ој Бога ти, Павле господару!</s><s>„Не води ме двору бијеломе, „Већ ме свежи коњ’ма за репове, „Па ме одби низ поље широко, „Нек ме живу коњи растргају.” То је Павле љубу послушао: Привеза је коњ’ма за репове, Па је одби низ поље широко.</s><s>Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте трње и коприве; Ђе је она сама собом пала, Језеро се онђе провалило, По језеру вранац коњиц плива, А за њиме злаћена колевка, На колевци соко тица сива, У колевци оно мушко чедо, Под грлом му рука материна, А у руци теткини ножеви.</s> <s>Види још Српске народне песме</s> <s>Народне песме</s> <s>ru:Песни западных славян (Пушкин)/Сестра и братья</s>

1603

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D1%83%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5%20%D0%93%D1%80%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%98%D0%BB%D0%B0

Кумовање Грчића Манојла

<s>Двије су се куме подигнуле, Двије куме, у једнога кума, У онога Грчића Манојла; Једно јесте танана Гркиња, А друго је бијела Влахиња.</s><s>У Влахиње чедо мушко било, У Гркиње није, но ђевојка, И дођоше куму на дворове, Те крстише двоје ђеце лудо.</s><s>А кад сјутра зора долазила, Но да рече танана Гркиња: "Мио куме, Грчићу Манојле!</s><s>"Промијени ову ђецу луду: "Дај ти мене чедо Влахињино, "А Влахињи да дамо ђевојку, "И дајем ти Божу вјеру тврду, "Дваш ћу ти га измјерит' са златом." Превари се, Бог да га убије!</s><s>Па разм'јени двоје ђеце лудо.</s><s>Ондолен се куме подигнуле, Кад Влахиња планинама била, Нешто јој се чедо усциктало; Мајка му се бјеше препанула, Па почину насред друма пута, Те развила оно чедо лудо; Али није мушко, но ђевојка!</s><s>Шњом удари о камену станцу, Ста ју цика, како змије љуте, Па отиде натраг кукајући.</s><s>Када куму на дворове дође, Куму своме ријеч говорила: "А за Бога, мој куме Манојле!</s><s>"Што продаде кума за цекине?</s><s>"Платио га светоме Јовану!" А он јој се криво кунијаше: "А нијесам, моја мила кумо, (А дијете држи на кољену) "Та не ијо од овога месо!" Тада млада на дворове пође И бешику празну понијела.</s><s>А Манојло коња узјахао, И Гркињи на дворове пође, Те му млада чедо наплатила.</s><s>Па ондолен отиде Манојло; Кад је био друму у планину, На пут срете једно јагње црно, Па упали жестоку стријелу, Те погоди оно јагње црно, Па г' испече друму у планину, Испече га, па обједовао, Једно плеће у зобницу бача, Па отиде на своје дворове.</s><s>Ал' га срете вјереница љуба, Она бјеше сузна и крвава, Но ју пита Грчићу Манојло: "Што је тебе, моја вјерна љубо?" Све му, што је, по истини каза: "Искочи ми из руку дијете, Проврже се црнијем јагњетом, "И утече мене уз планину." Манојло се таде сјетоваше: "Ја сам, љубо, јагње дочекао, "Убио га, па га испекао, "И од њега, љубо, обједова', "И плеће сам меса оставио; "Врзи руку у зобницу вранцу!" Она бачи у зобницу руку, Оно плеће меса дофатила, Ал' је оно од ђетета рука!</s><s>Тадер му је љуба говорила: "А Манојле, траг ти погинуо!</s><s>"Ти не био продавати кума." Богу фала, јер ј' овако било!</s> <s>Народне песме</s>

1604

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%97%D0%B0%D1%80%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0%20%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%20%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0

Заручница Лаза Радановића

<s>Кад се жени Радановић Лазо, Он испроси лепоту девојку, И сакупи иљаду сватова, Оде право двору девојачком; Далеко и мајка угледала, Угледала, па је беседила: "Сад ћу стати на двор на капију, "Да ја гледам кићене сватове." Кад су свати близу двора били, Беседила девојачка мајка: "Иду, ћерко, кићени сватови, У чије ће дворе улазити?</s><s>"Чија ће и мајка дочекати?</s><s>"Чија л' браћа коње приватити?</s><s>"Чиј' ли баба вином послужити?</s><s>"Чија л' сеја даром даривати?" Кад девојка речи разабрала, Беседила својој старој мајки; "Ој старице, мила мајко моја!</s><s>"То је, мајко, Радановић Лазо, "И то су му кићени сватови, "И право ће нашем белом двору; "Веће слажи моје беле даре: "Ти ћеш, мајко, свате дочекати, "Моја браћа коње приватити, "Моја сеја даром даривати, "Мили бабо вином напојити." Док су свати у двор улазили, Завади се мајка и девојка, Не о граде, ни о винограде, Већ о једну танану кошуљу; Мајка оће да остави сину, А девојка своме ђувегији; Тад' се мајка на њу наљутила, Па је стала двору на капију, На студен се камен наслонила, На камену грозне сузе лије, Њу ми пита Радановић Лазо: "Ој Бога ти, мила мајко моја!</s><s>"Која ти је голема невоља, "Те ти ниси свате дочекала, "Већ си стала двору на капију, "На студен се камен наслонила, "И на њега грозне сузе рониш?" Мајка Лази тијо одговара: "Ао Лазо, зете несуђени!</s><s>"Како ћу ти ја весела бити, "Како л' свате јадна дочекати, "Кад је твоја умрла девојка, "Јуче смо је младу саранили?" Онда Лазо мајки говорио: "Казуј гробље, гди је укопана.</s><s>"Да ја видим и мртву девојку." Кад је мајка речи разабрала, Беседила Радановић-Лази: "Ја ти гробља не смем казивати, "Јер је код нас чудан адет пост'о: "Кад умире под прстен девојка, "Не копа се у то ново гробље, "Већ се баца у то сиње море." Кад то чуо Радановић Лазо, Беседио кићеним сватовма: "Ој сватови, моја браћо драга!</s><s>"Чекајте ме у беломе двору, "Док отидем на нове пазаре, "Да ја купим свиле свакојаке, "Да ја плетем мрежу шаровиту, "Да ја тражим по мору девојку, "Ил' ћ' у мени живо срце пући." Кад је Лазо ово беседио, Слушала га танана робиња, Па је њему тијо беседила: "Господару, Радановић-Лазо!</s><s>"Није твоја умрла девојка, "Већ се она с мајком завадила, "Ни о граде, ни о винограде; "Већ о једну танану кошуљу: "Мајка оће да остави сину, "А девојка теби да понесе." Кад је Лазо речи разабрао, Он беседи куму и деверу: "Ој Бога вам, куме и девере!</s><s>"Ви идите горе на чардаке, "Доведите лепоту девојку, "У њене јој даре не дирајте, "Јер у мене доста дара има." Кад то чуо куме и девере, Послушали Радановић-Лазу: Отидоше на горње чардаке, Доведоше лепоту девојку, У даре јој ни дирнули нису.</s><s>Кад су Божји закон савршили, Девојка се са родом опрашта: Љуби оца, љуби стару мајку, Љуби браћу и милу сестрицу, Па је мајки онда беседила: "Опрости ми, мила мајко моја!</s><s>"Што сам теби, мајко, сагрешила." Али мајка куне без престанка: "Мила кћери, и тебе не било!</s><s>"Ни допрла тамо, ни овамо!</s><s>"Већ остала среди горе чарне." Кад девојка речи разабрала, Уд'рише јој сузе од очију.</s><s>Дигоше се кићени сватови, Одведоше лепоту девојку.</s><s>Кад су били среди горе чарне, Ал' девојку заболела глава, Беседила свом ручном деверу: "Ој девере, мој злаћен прстене!</s><s>"Ти ми зовни Радановић-Лазу.</s><s>"Кад је девер речи разабрао, Брже оде Радановић-Лази, Па је Лази тијо беседио: "Ајде, Лазо, брже у натраге, "Девојка се наша разболела, "На кума се главом наслонила." Кад је Лазо речи разабрао, Он отиде лепоти девојки, Па је пита Радановић Лазо: "Што је теби, лепота девојко?</s><s>"Што је тебе заболела глава?" Девојка је њему беседила: "Господару, Радановић-Лазо!</s><s>"Де ми скупи кићене сватове." Скупи Лазо кићене сватове, Девојка им лепо зафалила На љубави и на пријатељству; Сваком дала по киту босиљка, Лази дала танану кошуљу, За коју се с мајком завадила, Па је њему тијо беседила: "На кошуљу, Радановић-Лазо!</s><s>"Под грлом јој пуце јадиково, "Јадиково и чемериково: "Кудгод одиш, нека јадикујеш; "А гди станеш, да чемерикујеш; "А мене је заболела глава, "А од срца преболети не ћу." То изусти, па душицу пусти.</s><s>Тад' је Лазо сватом беседио: "Сад на ноге, кићени сватови!</s><s>"С наџаци јој раку ископајте, "А сабљама сандук сатешите, "Више главе ружу усадите, "Око гроба клупе направите, "Ниже ногу бунар ископајте: "Рад' мириса нек се ружом ките, "Од умора на клупе седају, "А од жеђи ладне воде пију." Често Лазо на гроб излазио, Па је пит'о своју заручницу: "Јел' ти, душо, земља дотешчала?" Девојка му мртва одговара: "Није мени земља дотешчала, "Већ је тешка материна клетва."</s> <s>Народне песме</s>

1605

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%20%D0%B8%20%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%98%D0%B5%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B0

Јован и дивски старјешина

<s>Цар хоћаше изгубити љубу, Цар хоћаше, и невоља му је, Е му љуба млого закривила, И за то је царе помрзио; Ма је слуге изгубит' не даду, Но се моле цару честитоме, Те госпођу своју измолише: Цар је своје слуге послушао, Поклони јој живот за годину.</s><s>Она сина имаше Јована, Па ђетету своме говорила: "О камо те, мој Јоване сине!</s><s>"Хоћеш ли се одрицат' од мајке?" Дијете су сузе пропануле, Па дијете мајци говорило: "Чујеш ли ме, моја мила мајко!</s><s>"Ја ћу с тобом по св'јету бјежати." А њему је мајка говорила: "Хајд' уљези цару у сараје, "Те изведи гојена Лабуда, "Да бјежимо, синко, по свијету." Скочи Јован од земље на ноге, Те је мајку своју послушао (А нема му до петнаест љетах), И Лабуда свога изводио, Бачише се њему о рамена; Но је Јован мајци говорио: "А за Бога, моја мила мајко!</s><s>"Кад м' одвоји од оца мојега, "Који нема до мене једнога, "Куд ћемо се, мајко, дијевати?" А мајка је сину говорила: "Да бјежимо, синко, по свијету, "А од цара и мога и твога, "А далеко тридесет конаках, "Ђе не царе ни чути не може, "А некмоли очима виђети." Они бјеже земљом и свијетом, Док дођоше у дивску планину, Ту нађоше студену пећину, Али у њу седамдесет дивах, Међу њима дивски старјешина.</s><s>Кад Јована диви угледаше, Кренуше се, да му узму главу; Жесток ли је лудани Јоване!</s><s>Од бедрице сабљу извадио, Слободно је њима ударио, И пос'јече седамдесет дивах, А скри му се дивски старјешина.</s><s>Он је с мајком нојцу боравио; А кад сјутра дан и зора дође, Но се Јован стрпљети не мога', Већ он у лов у планину пође На његова гојена Лабуда, Те он лови срне и кошуте; Кад по подне сунце навалило, Он отиде у пећину к мајци И донесе срну и кошуту, Да зарани одагнату мајку.</s><s>Но му мајка тадер бесједила: "О Јоване, хајде пред пећину, "Те почини трудан и уморан." Он послуша родитеља свога.</s><s>Хитро Јован пред пећину пође, А мајка му дива угледала У пећину, дивску старјешину, Па јој дивски старјешина вика: "Хајд' овамо, Јованова мајко!</s><s>"Ходи к мене, да ашикујемо." А она му тадер бесједила: "Ходи к мене, дивски старјешина!</s><s>"Ходи к мене, да ми лице љубиш." А он јој је тадер говорио: "Ја не смијем од Јована твога, "Који згуби седамдесет дивах, "Но кад дође Јован у пећину, "А ти твоје дијете упитај, "Боји ли се до Бога и кога, "Па најприје игру заметните, "Проклетога у руке прстена, "Око њега те се куне криво, "Дијете је лудо и невјешто, "Ти ћеш њега ласно надиграти, "Пак му свежи руке наопако, "А ја ћу га онда погубити, "Пак ћем' онда ми ашиковати." А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила: "О Јоване, мој једини сине!</s><s>"Ти изгуби седамдесет дивах, "А ти идеш, синко, планинама, "Бојиш ли се до Бога и кога?" Но јој Јован ријеч говорио: "Ја се бојим Бога великога, "Не бојим се никаква јунака, "Доклен ми је гојени Лабуде." Тад' Јовану бесједила мајка: "О Јоване, мој једини сине!</s><s>"Ми смо јадни, синко, обојица, "Ход', да малу игру заметнемо." Јован своју послушао мајку, Па је шњоме игру заметнуо, Понајпријед у руке прстена; Он могаше надиграти мајку, Он могаше, него не хоћаше, Но је њега мајка надиграла: "Ја сам тебе, дијете, добила." Па му обје савезала руке Од лакатах те до врх нокатах; Луди Јован растегну рукама, На седморо коноп раскинуо.</s><s>Када сјутра дан и зора дође, Јован пође у лов у планину.</s><s>Кад на друму царевоме дође, Из свијета срете ћириџије И пред њима ћириџију Рада, Ђе ћерају шездесет товарах Све на голо вина и шенице; Јован им се на пут учинио, И пред њима капицу скинуо: "Молим ви се, браћо из свијета, "Продајте ми шездесет товарах "Све на голо вина и шенице, "Да ја раним одагнату мајку, "Да ви платим жутијем дукатом." Ћириџије робу му продале; Но га пита ћириџија Раде: "А тако ти, дијете Јоване!</s><s>"Ђе је твоја остарала мајка?" Јован мајку у пећину каже; Па с' ондолен шњима подигнуо, Кад далеко од пећине били, Ма пећину бјеху угледали, И Јована угледала мајка, Па се она врну у пећину, Па је диву ријеч говорила: "Ну ход', диве, да ми промислимо, "Ево иде дијете Јоване, "Како бисмо њега изгубили, "Па ми тадер да ашикујемо." А див јој је ријеч говорио: "Учини се без невоље бона; "А кад дође дијете Јоване, "Он се хоће мајци препанути, "Па ће мајку за понуде питат': ""Би ли, мајко, каквијех понудах?" " "Ти ћеш њему овако казати: ""Ја бих, синко, са букве јабуку ""Из велике воде Калаџијнске;" " "У воду је несита аждаха, "Што прождире коње и јунаке, "И код ње су два љута арслана, "Што изију живога јунака; "Не би ли га прождрла аждаха, "Ил' изјели два љути арслана." Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле: "Куку мене, моја мила мајко!</s><s>"Би ли, мајко, каквијех понудах?" Она му је ријеч говорила.</s><s>"Ја бих, синко, са букве јабуку "Из велике воде Калаџијнске, "Чини ми се, би ми боље било." Скочи Јован од земље на ноге, И Лабуда свога узјахао, Па отиде ноћи без мјесеца, Хитро Јован к води долазио, И у воду угони Лабуда, Те дофати са букве јабуку, А кад био украј воде ладне, Опази га несита аждаха, На Јована уриш учињела, На сабљу је Јован дочекује, И аждахи главу окинуо; Ал' скочише два силни арслана, И велику воду замутише, А Јовану скачу на Лабуда, Дијете је срца жестокога, Оба их је жива уфатио, Лабуду их за реп савезао, Поведе их зеленом планином, У пећину мајци долазио, И даде јој са букве јабуку.</s><s>Кад то виђе Јованова мајка, Јовану је ријеч говорила: "О Јоване, да те, синко, питам: "Буд сам идеш зеленом планином, "Да т' уфате од горе хајдуци, "Да ти спуте обадвије руке, "Би л' ти и што задржало руке?" А Јован јој тадер говорио: "Ја бих свашто, мајко, раскинуо, "До проклето дрндарско тетиво." Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, И тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио: "А за Бога, остарала мајко!</s><s>"Одријеши моје б'јеле руке, "Јер ми, мајко, обје отпадоше." Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика.</s><s>Брзо дивски дође старјешина; Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине.</s><s>Па су онђе нојцу боравили.</s><s>Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: "Чујеш ли ме, дивски старјешина!</s><s>"Ти дофати лудога Јована, "Слијепа га на Лабуда бачи, "Поведи га зеленом планином, "Те га бачи у јаму студену." Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем: "Немојте ме у јаму бачиват', Но ме бач'те на друм у планину." Но му мајка ни хабера не ма, Већ је она диву говорила: "Бачи, диве, врага и ђавола." Поведе га зеленом планином, Силну јаму украј друма нађе, Па га јами у дубљину бачи.</s><s>Куд ће дива несрећа такнути!</s><s>Али је то Господ наредио, Те му свеза над јаму Лабуда, Па отолен у пећину пође.</s><s>Мало било, ништа не стануло, Да је коме жалост послушати: Стоји цика гојена Лабуда, Лабуд бије јаму копитима (Од копитах цјепанице скачу), Да дофати зубом господара; Али стаде тутањ уз планину: Ево иде тридест ћириџија И пред њима ћириџија Раде, Кад погледа украј друма пута, Вишти Лабуд виш' луда Јована, Но говори ћириџија Раде: "Ну виђите, моја браћо драга!</s><s>"Ено Лабуд лудога Јована, "Ђе му пусти у планину вишти, "Бог зна, му је Јован погинуо; "Хај'те, браћо, да видимо онђе." Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитама каже; Тадар скочи ћириџија Раде, И састави тридест конопаца, И засука по два у једнога, Те направи петнаест комата, Па се Раде преко паса свеза, Спустише га тридест ћириџија; Ту Јована у животу нађе, И извади лудога Јована, Па му б'јеле одријеши руке, Крену да га води по свијету; Куми Рада дијете Јоване: "Богом брате, ћириџија Раде!</s><s>"Не водите мене по свијету, "Но ме бач'те на пуста Лабуда, "Зајмите ме води Калаџијнској, "Е умријех од жеђи јуначке; "А пођите два три у Косово, "А у моје Богом посестриме, "Посестриме крчмарице Јане, "Нека дође води Калаџијнској, "Да ме зајми у поље Косово, "Разумна је ума и памети, "Гуслара јој у свијету нема, "Не би ли ме гуђет' научила." То је Раде за Бога примио, Те га бачи на коња Лабуда, А зајми га води Калаџијнској, Ту Јована бјеше оставио, А сахију посла у Косово.</s><s>Кад је Јану хабер допануо, Хитро двије дозивала слуге, Те јој слуге коње доведоше, Па отиде шњима низ Косово.</s><s>Сам на води Јован Калаџијнској, Пишти момче, како змија љута, Но га чула од планине вила, К Јовану је брзо долећела, Кад погледа лудога Јована, Е су њему очи извађене, Уми њега водом Калаџијнском, Па је вила Бога замолила, И Јовану очи сатворила.</s><s>Кад се Јован очих дофатио, И својега узјаха Лабуда, Па га игра покрај воде ладне, Поје Јован из грла бијела: "Мили Боже, на свему ти фала, "Који си ми био на помоћи!</s><s>"Но не фала мојој старој мајци, "Која своје искоби дијете!" Али иде крчмарица Јана На силнога хата дебелога, А кад виђе лудога Јована, Прије су је сузе пропануле, Па се потљен грохотљиво смије "Благо мене, мио побратиме!</s><s>"Бог зна, су ти очи пробољеле?" Руке шире, у лица се љубе, За веље га јаде упитала, Што ј' од мајке чедо дочекало, Што учини! проклета јој душа!</s><s>Па се ладна напојише вина Ондолен се они раздвојише: Јана мину у поље Косово, Јован пође да тражи крвнике.</s><s>А кад Јован пред пећину дође, Ал' му сједи пред пећину мајка, Страшна дива у перчину биште, Па погледа, угледа Јована, Па је диву ријеч говорила: "Куку, диве, ево Јован луди!" Па скочише од земље на ноге: Стан' да видиш Јованове мајке, Како прама кучка у планину!</s><s>Див уљеже у ледну пећину.</s><s>Брзо Јован мајку уфатио, Па јој спути обадвије руке, Фрк је бачи на силна Лабуда, А диву је главу окинуо, Па се Јован бачи на Лабуда, Он отиде земљом и свијетом, Да он тражи своју постојбину.</s><s>Кад се бјеше примакнуо близу, Ного цару муштулуци греду: Који први на муштулук дође, Њима хате неседлане даје; Који други на муштулук дође, Њима спензу небројену даје; Који трећи на муштулук дође, Њима чоху некројену даје Кад испаде Јован на Лабуду, Жељна ли га слуге угледале, А цару су ријеч говорили: "А ево га, драги господару!" Скочи царе из своје столице, Те цар своје сусрете дијете, Жалосно је сина пригрлио, Па Јовану ријеч говорио: "А Јоване, све ти просто, синко!</s><s>"Што учини од оца својега?</s><s>Ја сам река', никад доћи не ћеш " Па му силни шемлук ударише; Но се цару дијете пожали, Што је њему учињела мајка; Па скочише, те је уфатише, Обукли јој танану кошуљу, Намазаше прахом и катраном, Па заждише су четири стране; Али вика Јованова мајка: "Не дај мајку, дијете Јоване!</s><s>"Изгорје ти мајку огањ живи." Но јој Јован ријеч говорио: "А нека те, проклета ти душа!" Сва изгорје о његовој души.</s> <s>Народне песме</s>

1609

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B0

Колајна

<s>Врати се: Тин Ујевић.</s> <s>Ступај са својим мраком кроз пропаст хоризонта; са тајном и облаком од фронта, па до фронта.</s> <s>Ступај са својом тмушом кроз поноћ целе земље; певај са својом душом где год се спава и дремље</s> <s>Доста је лажи !</s><s>Што ми треба то није много, добри Боже, и толико се дати може; тек љубав жене, видик неба</s> <s>И ништа друго.</s><s>Ништа веће.</s><s>Да је у тебе добре воље, мени би било чисто боље и -- чисто раван пут до среће.</s> <s>Поезија</s>

1610

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%88%D1%9A%D0%B0%20%D1%98%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BA%D0%B0

Свакидашња јадиковка

<s>Тин Ујевић.</s> <s>Свакидашња јадиковка</s> <s>Како је тешко бити слаб, како је тешко бити сам, и бити стар, а бити млад !</s> <s>И бити слаб, и немоћан, и сам без игде икога, и немиран, и очајан.</s> <s>И газити по цестама, и бити гажен у блату, без сјаја звезде на небу.</s> <s>Без сјаја звезде удеса што сијаше над колевком са дугама и варкама.</s> <s>--О Боже, Боже, сети се свих обећања блиставих што си их мени задао.</s> <s>О Боже, Боже, сети се и љубави, и победе и ловора и дарова.</s> <s>И знај да Син твој путује долином света туробном по трњу и по камењу,</s> <s>од немила до недрага, и ноге су му крваве, и срце му је рањено.</s> <s>И кости су му уморне, и душа му је жалосна, и он је сам и запуштен.</s> <s>И нема сестре ни брата, и нема оца ни мајке, и нема драге ни друга.</s> <s>И нема нигде никога до игле драча у срцу и пламена на рукама.</s> <s>И сам и самцат путује под затвореном плавети, пред замраченом пучином,</s> <s>и кому да се потужи?</s><s>Та њега нико не слуша, ни браћа која лутају.</s> <s>О Боже, жеже твоја реч и тесно јој је у грлу, и жељна је да завапи.</s> <s>Та беседа је ломача и дужан сам је викнути, или ћу главњом планути.</s> <s>Па нек сам крес на брдима, па нек сам дах у пламену, кад нисам крик са кровова!</s> <s>О Боже, тек да доврши печално ово лутање под сводом који не чује.</s> <s>Јер мени треба моћна реч, јер мени треба одговор, и љубав, или света смрт.</s> <s>Горак је венац пелина, мрачан је калеж отрова, ја вапим жарки илинштак.</s> <s>Јер ми је мучно бити слаб, јер ми је мучно бити сам (када бих могао бити јак,</s> <s>када бих могао бити драг), но мучно је, најмучније бити већ стар, а тако млад !</s> <s>Поезија</s>